Нѣдавно су приıатељи и чланови нашег Српско-руског Братства (коıе ове године обѣлѣжава 20-годишњицу сталног, нѣпрѣкидног рада у обѣ земље) одлучили да потписника овѣх редова обрадуıу неочекиваним рођенданским поклоном: прикупили су међу собом извѣсна срѣдства и уручили му их с обавезом да за њих штампам своıу збирку пѣсама.
Писање и обıављивање своıих пѣсама сам доиста већ дуги низ година поприлично запоставио зарад прѣводилаштва, „важниıих“ других послова и нѣких ружних ствари о коıима у овом радосном тренутку нѣ бих трошио рѣчи.
Пошто ıе рѣч о дару, одлучио сам да збирку склопим по свом укусу и нахођењу, од пѣсама за коıе бих иначе мало теже нашао издавача. И у духу коригованог српског писма, за какво се већ нѣколико година залажем у своıим прѣводима и текстовима са страница „Словѣнског вѣсника“. Збирка ће бити „зачињена“ карикатурама Миланка Каличанина, а потрудићу се и да садржаıно и технички буде достоıно приређена. Понѣшто о свему томе заинтересовани читалац може сазнати из текста прѣдговора будуће књиге, коıи ıе дат ниже.
Како ће, дакле, књиге свакако бити, макар и у ограниченом броıу примѣрака, користим прилику да позовем све добронамѣрнике и оне коıи би можда желѣли да добиıу своı примѣрак, да се на књигу прѣтплате и тако помогну да њен тираж буде већи. То могу учинити уплатом 500 (или више, већ према могућностима) динара на рачун Словенског друштва бр. 155-24390-75 отворен код HALKBANK а.д. Београд, са назнаком: „За књигу“. Читаоци из иностранства исто могу учинити уплатом на девизни рачун Словенског друштва бр. 5443-38766-717 код исте банке (њих само молимо да у обзир узму и поштанске трошкове слања књиге). Жеља нам ıе да збирка из штампе изађе до годишњице НАТОвске наıезде на Србиıу 24. марта. Уколико нам то нѣ пође за руком, она ће свакако бити готова у апрѣлу мѣсецу.
Ако Бог дâ срѣће и здравља, прва слѣдећа књига биће оглед у коме ћу се потрудити да своıе ставове и мисли о српскоı ћирилици подробно и свестрано изложим и образложим. Али, о том потом.
УНЕЗВѢРИЊАК
Лѣтописна сваштара
Полиглотско издање
Прѣтходна напомена
Књига прѣд читаоцем ɪе лѣтопис, ɪер ɪе састављена од стихова насталих под утиском разних (гео)политичких, друштвених дешавања, поɪава и личности у послѣдњих тридесетак година; дешавања у самом аутору, његовом ужем завичаɪу, Отаџбини, свѣту. Већина њих ɪе већ била обɪављивана у разним српским листовима и часописима.
Сваштара ɪе зато што ɪе чине стихотворине разних жанрова: ироничне и сатиричне пѣсме, пародиɪе, лимерици, епитафи… Врѣменски слѣд овдѣ нѣɪе наɪважниɪа ствар, па су пѣсме распоређене у нѣколико цѣлина.
Дата лѣтописна сваштара обɪедињена ɪе под насловом од ɪедне рѣчи, нѣпостоɪећом у рѣчницима српског ɪезика. Она у наслову стоɪи као пѣсма сама по себѣ. Сви записи у овоɪ збирци су заправо коментар њеног наслова. Унезвѣрињак ɪе назив и наɪсажетиɪи могућни опис доба у коме нам ɪе запало да живимо. То доба ɪе такође започело прѣ нѣких тридесетак година. Да ли оно у животу човѣчанства прѣдставља прѣлазан период ка нѣчем новом и другачиɪем, или завршницу историɪе ɪер врѣмена више бити неће — овдѣ људско запире познање.
Іедна од особености нашег унезвѣрничког (унезвѣрињег?) доба ɪе циљано потирање сваког вишег смисла и здравог разума. У ɪугословѣнском случаɪу ово се огледа и у веома особитом виду стваралаштва. Поколѣња коɪа сишу ко пауци успѣла су да падну у наɪсрамниɪе ропство и униште све чега се дотакну, али су зато „створила“ прѣгршт нових народића и ɪезика: хрватски, бошњачки, црногорски… У самоɪ Србиɪи српски ɪезик се све више своди на србиɪански, па нѣ би зачудило да се сутра поɪави и нѣчесов буњевачки или шопски ɪезик. И све то на основу нѣзнатних разлика у писању и коришћења разних, а истозначних израза у разним краɪевима. Зато што ɪе наша „наɪсавршениɪа“ српска писменост већ прѣко вѣк и пô устроɪена по диɪалекатском начелу. Така нам диɪалектика. Сви пишу како говоре, ама слабо умѣɪу да читаɪу. Вук Караџић и његови слѣдбеници се оваквом колачу нѣсу надали.
Ћирило и Методиɪе су писмом обɪединили све крштене Словѣне. Плодове писмености Вукових слѣдбеника имамо прѣд очима.
Ова књига ɪе поклон приɪатеља. Стога се аутор одлучио да у њоɪ направи корак уназад и ɪедан мали експеримент: нѣзнатну корекциɪу важећег (важећих?) правописа у духу дѣлимичног враћања начелима ћирило-методиɪевске писмености, само у нашим, српским условима. У ту сврху овдѣ су враћена нѣка заборављена, али српскоɪ писмености, коɪа ɪе до Вукове реформе већ траɪала 1000 година, неопходна слова:
⏺ на мѣсто туђе, латиничне ɪоте (Ј,ј) враћамо тзв. „десетерично и“ (І,ı) без (дво)тачке. Іота никад нѣɪе била дѣо нѣког ћириличног писма, па нѣма разлога да буде ни српског ― тѣм прѣ што се ни своɪим графичким изгледом у њега не уклапа;
⏺ слово „дебело ɪер“ (ъ) означава полугласник, коɪи се наɪчешће срѣће у тимочко-призрѣнском наречɪу, али га има и у нѣким рѣчима књижевног ɪезика. Вук га ɪе стога оставио као 31. слово у своɪоɪ азбуци, али су га до краɪа XIX вѣка из ње избацили Вукови настављачи, услѣд чега те рѣчи данас пишемо и изговарамо нѣправилно. У срѣдњевѣковноɪ српскоɪ писмености оваɪ полугласник се иначе обѣлѣжавао словом „танко ɪер“ (ь), коɪе ɪе у вуковскоɪ азбуци садржано слитно у словима љ и њ.
⏺ Своɪу хировитост „ɪат“ (Ѣ,ѣ) ɪе испољио већ с настанком разних извода (редакциɪа) старословѣнског ɪезика, па ɪе вѣковима био права ноћна мора за све коɪи су се учили писмености. Но, зато ɪе са друге стране подстѣцао на нѣпрѣкидно учење ɪезика, и мѣра у коɪоɪ се грѣшило у писању тог знака прѣдстављала ɪе и мѣру нѣчиɪе писмености.
Стога ɪе кључно и наɪтеже питање одређивања правила и обѣма употрѣбе гласа „ɪат“.
Кључно ― зато што се у произношењу овог старог вокала и састоɪи главна разлика између разних српских изговора и нарѣчɪа, те ће се писање рѣчи коɪе сада пишемо на два, три или чак четири начина с „ɪатом“ уɪедначити; читање таквог текста помаже успут дубљем усваɪању, бољем познавању правила и нѣких особености нашег ɪезика.
Наɪтеже ɪе зато што се „ɪат“ са своɪим одразима никако нѣ дâ уклопити у нѣке општеважеће калупе и дефинициɪе попут осталих гласова; у истородним рѣчима, разним изведеницама и сложеницама ɪедне рѣчи различито се понаша, те нѣка дослѣдна правила његове употрѣбе нѣɪе нимало ɪедноставно утврдити. Рецимо, „ɪат“ из прѣдметка прѣ- у већини рѣчи ɪе прѣшао у е, али ɪе такође много рѣчи у коɪима се задржао и његов иɪекавски изговор. Штавише, други се изговор у новопеченим „ɪезицима“ чак и намеће од ɪезикослова и државе. Зато се у његовом, као и у писању рѣчце/прѣдметка нѣ у наɪвећоɪ мѣри придржавамо етимолошког начела. Изузетак су рѣчи у коɪима иза „ɪата“ долази самогласник, ɪер у њима ове двоɪакости нѣма. А тамо гдѣ ɪе због стиха баш неопходно да се „ɪат“ изговара двосложно, над њим ɪе постављен лук ( ̑), и то изгледа овако: ѣ̑.
Овдѣ нѣɪе мѣсто да подробниɪе обɪашњавамо своɪ поступак, нити се правила коɪих се сада придржавамо у писању „ɪата“ ɪављаɪу неоспорним и до краɪа дослѣдним. Битно ɪе, за почетак, да су рѣчи остале довољно прѣпознатљиве и ɪасне за сваког просѣчно писменог човѣка, да су истоврѣмено графички ближе томе како су бѣлѣжене прѣ Вукове реформе, те да их свако коме ɪе српски ɪезик матерњи заиста може читати онако како их говори (изузев, наравно, дѣце, коɪоɪ читање овакве књиге ― због тема коɪима се бави рѣчника грубог и мѣстимице нѣпристоɪног ― и нѣɪе баш неопходно). Нѣбитно је, дакле, да ли ћу рећи како нѣшто ни(ɪ)есам, нисам, несам или чак њесам. Суштина ɪе да ми се док читам то нѣсам у уму јавља свѣст о томе да се дата рѣч може изговорити на више разних начина, у разним прѣлѣвима; како ћу ɪе, пак, изговорити ― ствар ɪе личног естетског осѣћаɪа, културе, избора, поднебља у коме сам поникао… Сâм по себѣ, ниɪедан од овѣх изговора нѣ може се сматрати нѣправилним или ɪедино правилним. У изузетним случаɪевима, када књижевни текст то баш захтѣва, увѣк ɪе могућно послужити се и вуковским, тɪ. диɪалекатским начином писања.
Тако ɪе ово издање и полиглотско. Што ɪе, наравно, нѣслана шала. Коɪу ɪе враг одавно однѣо.
Још се бориш ??
Наздравље ти било.
Нѣма шта друго да се ради:-)))
Надам се да си здраво и живо. Дуго ти нѣсам нигдѣ видѣо потпис… а оно мѣсто одавно нѣ посѣћујем.
А што роде рачун у турчиновој банци?
Зато, роде, што нѣма српских. Кад смо га отварали, то је била једна од рѣтких преосталих српских банака – Чачанска. Послѣ су и њу продали, а нама се нѣје учинило ништа бољим да рачун прѣбацимо код нѣког Швабе или Американца.