Владимир Умељић: СУБЛИМИНАЛИ, МЕЊАЊЕ СВЕСТИ ПУТЕМ МАНИПУЛИСАЊА ПОДСВЕСТИ

Смањењем конзумирања дигиталних понуда експоненцијално опада опасност менталне контаминације злонамерним сублиминалима, којима се по свему судећи и даље жустро експериментише а којима су деца много изложенија, јер су током развоја беспомоћнија у односу на њихово делање


Др Владимир УМЕЉИЋ

Једно генијално откриће са самих почетака настајања филмске уметности поседује потенцијал ултимативног инструмента при настојању да се човек неповратно трансформише у роботескног поданика без сопствене воље, без слободе избора.

Теорија завере? Не, погледајмо шта кажу чињенице. Јер откриће сублиминала, путем којих је могуће директно утицати на подсвест, уз апсолутно заобилажење контроле од стране свести погођених, није само још једна конструкција самозваних псеудопророка и поклоника разноразних катаклизми, већ одавно позната и вишеструко практикована метода, реалност.

Језик, реч, била је и остала есенцијални камен-темељац и фактор развоја индивидуалне и социјалне свести човека кроз читаву историју. Еминентни значај овог фактора је одавно препознат и, како привредни стратези и наравно медијски моћници, тако и војсковође тј. политичари, па и „нормални“ човек га од вајкада и на првом месту укључују у све своје калкулације, при заступању сопствених интереса.

Генијални ликовни уметници су се нпр. већ најкасније у време ренесансе, као што је у међувремену познато, на свој начин дистанцирали од окружења и користили техником скривања својих битних порука на сликама под једним слојем камуфлирајуће фарбе, тако да су се те „слике испод слике“ само дале наслутити или пак видети под ретким светлосним условима, под одређеним углом гледања и, претпостављено, само од стране особа са специфичном психичком структуром, начином мишљења и концентрацијом.

Подразумева се, наравно, искуствено предзнање а можда и интуитивна слутња егзистенције таквих порука, као и индивидуална, плус „динамиком групе“ потенцирана оспособљеност за њихово разумевање.

Може се дакле поћи од тога, да су аутори свесно ословљавали одређену (своју) циљну групу, обраћали се себи духовно сроднима, кодирали своје поруке и слали их онима, чију самосвојност, међусобно препознавање и, данас би се рекло, умрежавање је омогућавао дотични код. Једна врста шифре, значи, ексклузивног и социјалној већини непознатог језика за једну ексклузивну и социјалној већини непознату групацију.

Бајо Луковић: ПОРТРЕТ ЈЕДНЕ ТАЈНЕ

Једна свесна и циљана комуникација уз обострану сагласност.

Подсећа ли то на данашња „тајна друштва“ а у још већој мери на тајне службе, при чему се њихови мотиви сигурно битно разликују од горе наведених? Јер дотично дистанцирање уметника од остатка друштва се додуше може означити елитистичким, али ни у ком случају им се не могу приписати некакве манипулаторске намере на штету неумешаних, властодржачки мотиви односно тежња потчињавања других.

Потом је, нарочито у 19. и 20. веку, дошло до револуционарних открића. У овој области то је била фотографија а у још неупоредиво већој мери њена мобилна форма, дакле филм. Последица је била, да су у фокус интересовања дошли слика, њен пријемни чулни орган око и одговарајући аналитички центар у мозгу. Нешто прецизније речено, тежиште је лежало на односу тј. утицају слике на човека.

Искуство је показало да је тај утицај енорман.

Тиме је и даље актуелни и примарни, јер језички начин манипулисања људима постао допуњен и несумњиво обогаћен једним новим делотворним механизмом, који директно циља на човекову подсвест.

Великани филмске уметности су, наиме, у току свог експериментисања открили могућност да „прокријумчаре“ појединачне слике или сублиминале у свој филм, да их покрију другим сликама и, што је од одсудног значаја, да их изузетно кратко покажу циљним особама.

Још једном, покажу али не да их учине видљивим за циљну групу.

То изузетно кратко, тзв. тахистоскопично време показивања, то је наука касније утврдила, износи неколико милисекунди, тако да око физиолошки није у стању да их појми/види, али те слике упркос томе увек стигну на циљ и њихове визуелне поруке бивају неповратно забележене у визуелном кортексу, у мозгу, и развијају свој утицај. То значи, ова комуникација није подразумевала обострану сагласност учесника, као у случају горе апострофираних сликара, напротив. При томе, свест је и не знајући, контактирала подсвест.

Порука слике, зависно од наручиоца, може смислено бити како „Љуби ближњег свога!“, тако и „Убиј Србина!“, односно „Путине, ти мораш бити покоран Волстриту и Пентагону!“ или „Родитељи, проституишите своју децу, то је једино право!“.  

Свест погођеног не може да се брани од сублиминала или да их преиспитује и класификује, прихвати или одбаци, јер их око није видело, али они су ту, постали су део можданог искуственог фундуса, његове банке података, на основу које потом свест доноси одлуке. Другим речима, они су непримећено постали део подсвести, човеку недоступног темеља свести.

Његова слобода избора постаје само привидна, само макулатура.

Сублиминале су у својим филмовима доказано употребљавали и Хичкок („Психо“), Буњуел, Финчер, итд. и тиме писали историју ове уметности. Но исто као што је Ајнштајновој теорији релативитета одмах следило развијање нуклеарног оружја, тако је и ово откриће одмах почело да бива злоупотребљавано.

Јер шта је већ уметност, када је тиме постало могуће упливисање на човека, његов начин мишљења и понашања, осећања и моралних представа, његових политичких ставова и конзументских навика, итд. а без икакве цензуре, без надзора од стране његове свести, без да он, значи, то уопште и сазна.

Запањујуће је, заправо за дивљење, да је то већ тада успевало, било постигнуто применом врло једноставних, заправо примитивних средстава, превасходно маказама и лепљивим тракама. Остало је забележено да је била довољна једна уобичајена мала камера, филм се покретао окретањам ручице, жељене слике су се исецале из другог филма и уметале у основни филм, слојевитост је била остварена, сирови материјал се копирао, брзина емитовања филма се исто тако ручно регулисала, итд.

У наше време су то, као и скоро све остало, много ефицијентније преузели компјутери са наравно много већом прецизношћу и неупоредиво већим успехом. На срећу, једнократна примена ове технике упркос високој технологији (још увек) није у стању да доведе до намераваног максималног ефекта. Потребно је што више понављања, што дуже укупно време „бомбардовања“ одређених ареала мозга, одвлачење пажње погођеног другим надражајима, употреба њему познатих стереотипа, итд.

Било би врло наивно претпоставити да ће овај новооткривени неуролошки феномен остати ограничен на област филмске уметности. Исто толико наивно би било и очекивање да ће информације о томе бити у иоле примереној мери стављене на располагање медијима.

Понешто ипак допире у јавност.

Делање сублиминала су нпр. у психологији доказали Марфи и Зајонк 1993. у САД, показавши филмом једној групи добровољаца слику једног кинеског писаног знака, половини њих је показан један сублиминал, слика једног симпатичног насмејаног а другој половини једног агресивног и јаросног лица. Одговарајуће томе реакције на дотични кинески знак су биле дијаметрално супротне, обе су дакле примиле к знању сакривене фотографије и реаговале сходно томе, позитивно и негативно.

Тада је, међутим, примена ове методе већ одавно била у току.

Већ у педесетим годинама прошлог века избио је у САД велики скандал, када се сазнало да је једна маркетиншка фирма убацивала рекламне сублиминале у биоскопске филмове и масовно манипулисала гледаоце. Сличан скандал је избио у Канади 2007, када је ТВ-Студио ЦБС открио да је фирма Конами у мониторе својих коцкарских апарата уградила сублиминал добитничке комбинације.

У области политике процурила је у јавност потврда да их је француски председнички кандидат Франсоа Митеран користио на телевизији у својој изборној кампањи 1988. и то у ударним вечерњим емисијама дневних вести.

Амерички председнички кандидат Џорџ Буш је то исто урадио у септембру 2000, нападајући свог противкандидата Ал Гора у једном ТВ-споту. Гледаоци су видели легитимну реченицу „Горов финансијски план: Бирократија одлучује!“, док се у позадини у трајању једне тридесетине секунде појављивала и делала увредљива реч „Пацови!“ („Rats!“).

Успеху ове активности доприноси и огромни напредак неурологије у истраживању мозга, који је опет омогућен дословце експлозивним развојем компјутерске технике. Финансијска средства за то не пресушују, тако да је у међувремену настала и једна нова струка, „Неуромаркетинг“, чије стручне савете – засноване на резултатима дотичних истраживања мозга – клијенти из области рекламократије, привреде, политике и, сигурно, тајних служби шаком и капом плаћају.

Научницима, то је исто изашло у јавност, стоји у међувремену нпр. и скенер фМРТ на располагању, конструисан у смислу функционалне магнетне резонанције, који је у стању да картографише мозак и да ту прецизну церебралну карту сваке пола секунде актуелизује.

Када се човеку, који бива скениран, покаже једна слика, у визуелном кортексу долази до промена, које се пројектују на компјутерски монитор, постају видљиве за истраживача.

То је последица мождане реакције на слику, тада настају хиљаде тзв. воксела, од којих сваки садржи око 5.000.000 неурона. Подаци се одлажу у банку података са енормним капацитетом, компјутер их упоређује са другим подацима и тада постаје могуће да се дотична слика реконструише.

Другим речима, неуролози постају у стању да сазнају, да читају мисли.

Најпростији пример за то је један од најстаријих вашарских трикова. Човеку се покаже рецимо карта пик ас, на монитору засветли препознавајућа скупина воксела, компјутер је у року од неколико секунди упореди са банком података, у којој су и они из истих претходних експеримената и – неуролог одмах зна да је то карта пик ас.

Он тј. његов фМРТ скенер је прочитао мисли пробанда.

Поставља се, дакле, императивно питање како се борити против овог фаталног развоја, ове дубоко нехумане злоупотребе науке и избећи судбину једног роботескног поданика без сопствене воље, која ће једног дана, по свему судећи, бити могућа?

Једино што је на глобалном плану могуће, то је  ширити просвећивање и подстаћи што више људи да дигну свој глас, мобилисати што више медија, нарочито електронских, и вршити непрекидно и неуморно притисак на политичаре и научнике у смислу што траспарентнијег рада научника и што строжије контроле читавог процеса.

Исти се, наиме, не може зауставити, ово није позив на обнављање лудистичког покрета у Енглеској и на његово тадашње разарање новонасталих парних машина на почетку индустријске револуције, већ и због саме чињенице да истраживање мозга отвара изванредне нове шансе за лечење великог броја тешких обољења.

Тај процес се, међутим, може правно регулисати, етички омеђити и морално осмислити.

Оно што, међутим, сваки појединац одмах може учинити, то је да се што је могуће више заложи, да се све већој зависности од компјутера, билбордова, мобилних телефона, па и од телевизије коначно стане на пут, увек наравно полазећи од самог себе и, што је још важније, од своје деце.

Карикатуре: Павле Кучински

Сигурно, била би утопија и бесмислица очекивати да људи одустану од телефонирања, одласка у биоскоп или вечерње телевизије, као и од коришћења електронске поште и обавештавања путем интернета.

Али неупоредива разлика је у оправданим потребама и комфору свакодневнице с једне и зависничке грозничавости, која прети да пробије све границе и, успут буди речено, непредвидиво угрожава и све норме личне, непосредне међусобне комуникације и социјалног заједништва, с друге стране.

Погледајмо резултате једне немачке статистике.

Одрасли, превасходно млађи човек данас проводи између 4-7 сати пред и са електронским уређајима, а ко их професионално користи – између 8-10 сати дневно. И без узимања у обзир горе наведених чињеница последице су, да око 70% њих пати од оштећења чула вида, тзв. Office-Eye-Syndrom, обољења и дегенеративне промене на кичми, као и хроничне главобоље су у порасту, смањена физичка активност доводи до стомачних тешкоћа, пораста телесне тежине и потенцирања предиспозиције за дијабетес и обољења срца, као и читавог кардиоваскуларног система.

Уз то, све чешће се чује бојазан, да се ово стање може испоставити као једна врста зависничке менталне контаминације, чије су последице по психичку стабилност и здравље погођених у овом тренутку несагледиве.

Но да ли се горе наведене чињенице смеју испустити из вида?

Сличне последице се опажају и код деце, иако она мање конзумирају дигиталне понуде. Статистика, међутим, потврђује да је једно дете данас изложено утицају око 300.000 слика дневно, највећи део њих је у дигиталној форми.

Том оптерећењу и опасности, које оно са собом носи, сасвим сигурно нису биле изложене раније генерације из времена пре глобалне компјутеризације. Ради се, дакле, о једном потпуно новом, вирулентном и агресивном изазову. Томе пропорционално расте одговорност свих појединаца а у првој линији родитеља, цркве, здравствених и образовних установа, свих друштвених институција и, свакако, државе.

Истовремено, смањењем конзумирања дигиталних понуда експоненцијално опада опасност менталне контаминације злонамерним сублиминалима, којима се по свему судећи и даље жустро експериментише а којима су деца много изложенија, јер су током развоја беспомоћнија у односу на њихово делање.

Искуство нас наиме учи да ће доћи до покушаја да се и тај злодух дефинитивно пусти из боце, као што је то био случај са нуклеарним оружјем и другим научним открићима, која су потом била злоупотребљена на штету човечанства. Ако се то деси, патње житеља Хирошиме и Нагасакија ће се, ма како то у овом тренутку звучало, испоставити релативним.

(Visited 114 times, 2 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *