Милован Данојлић: КАД ПОМЕНУСТЕ ДЕМОКРАТИЈУ

Тако је то кад се освајачки ратови проглашавају за хуманитарне акције, кад се поробљавање представља као ослобађање, а поход на Исток као одбрана националних интереса Дивљег запада


Милован ДАНОЈЛИЋ

Тако је то код нас, а ни у свету није веселије. Демократија, слобода медија, људска права… Несрећне речи, принуђене да изражавају оно што не садрже и у шта не верују. Речи су у тежем положају од обесправљених и поробљених људи: сурово експлоатисане од моћника, у немогућности да се бране, изнакажене по пророчанству из Орвелових романа. Катастрофално стање у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији је исход борбе за увођење демократије… Тако је то кад се освајачки ратови проглашавају за хуманитарне акције, кад се поробљавање представља као ослобађање, а поход на Исток као одбрана националних интереса Дивљег запада. Па и сама демократија је распета на крсту недомисливих противречности. Гролов истоимени лист су спаљивале ударне тројке народне демократије, то јест народне владавине народа. Постоје, данас, социјална демократија, затим парламентарна, непосредна, хришћанска, исламска, самоуправна, социјалистичка, колонијална, док се владајући, узорити модел закитио епитетом либерална. Идеја се умножила и раситнила. Највиши облик потврђивања народне воље морао би, по логици ствари, бити референдум, а кад такву могућност помене Милорад Додик, Међународна заједница (шта ли је сад то?) се узнемири као да се у Бања Луци припрема фашистички пуч. Француски грађани су, пре десетак година, на референдуму одбацили Европски устав, што председника Републике није омело да исти текст са малим изменама, годину дана касније прихвати и потпише. Пошто су се и Ирци, на сличном референдуму, изјаснили против тог устава, саветовано им је да понове гласање и да гласају све донде док исход не задовољи Бриселску комисију. А ни та комисија није утврђена вољом бирача, него је од неког, ко зна од кога, октроисана.

Народне масе, иначе, све чешће бојкотују изборе. У многим демократским земљама готово половина бирача уопште не гласа, а пошто се и она активна половина цепа на две супротстављене струје, излази да одговорност за јавне послове носи четвртина становништва. Остали живе под нежељеном управом тј. под демократуром.

* * * * * * *

Пресудну реч у данашњем свету има либерална демократија: она је врховни, обавезујући узор, док су остале варијанте, несавршени, мањкави облици. Ово, недавно, чух из уста једног париског ТВ мислиоца. По њену, председници Путин, Орбан и Качински јесу изабрани већинском народном вољом, али је та воља била незрела и погрешна, те је по мерилима Брисела, Париза, Лондона и Вашингтона, неприхватљива. Поменути председници (а пре њих Садам, Гадафи, Ел Асад, Хуго Чавез, Гбагбо, Лукашенко и прочи) у тешком су греху јер су непослушни према Западу као чувару заштићеног еталона. Својеглавост и дрска непокорност су тешки преступи, док је либерална демократија идеал који се намеће људском роду свим расположивим средствима, од soft power-а до касетних бомби.

Либерална демократија, на својим извориштима, допушта себи и нека љупка скретања. Није јој туђ непотизам, не либи се владавине породичних кланова (династичка лоза Кенедијевих, Буш-отац и Буш-син, муж-Клинтон и супруга-Клинтон). Демократија је, очигледно, прешла у кућну потребу и навику; до тог ступња фамилијаризовања са њом грађани неразвијених земаља нису стигли.

Мог мора нема, и не знам шта да радим…

Зрелост у одлучивању грађана и њихових представника подразумева висок степен обавештености. У неким веома развијеним земљама тај постулат није задовољен. Позната је изјава званичне представнице велике светске силе да ће се, ако затреба, ратна флота њене земље искрцати на обалама Белорусије и онда ће Лукашенко видети свога бога. Либерална демократија, кадикад, прибегава либералном односу према географији и историји. Силници себи дозвољавају свакојака права, па и погрешке због којих код нас ђаци добијају јединице. Може им се, јер су и тужиоци и судије, и нико их не може позвати на одговорност.

* * * * * * *

О обавештености бирачког тела прве светске силе, од чијих процена и одлука зависи судбина земаља и континената, британски „Гардијан“ од 18. децембра 2015. доноси занимљив податак. Представљен је извештај о резултатима анкете спроведене међу симпатизерима америчке Републиканске странке. У низу озбиљних питања о проблемима данашњег света анкетари су убацили једно необично. Од политички свесних субјеката затражено је мишљење да ли треба бомбардовати град Аграбах. Тридесет одсто анкетираних се изјаснило за уништење тога града који угрожава националну безбедност Америке, у нади да ће преживели почети уживати у дивотама западне цивилизације. Педесет седам одсто је било неодлучно, па је решење проблема оставило војним стручњацима, док је тринаест одсто исказало хуманистичку уздржаност изјаснивши се против уништења града.

Аграбах је измишљена варош из једног цртаног филма Волта Дизнија. Ни орлови, ни уздржани, ни мирољубиви нису посумњали у његово постојање. Слична обавештеност их је, свакако, одликовала и при одлучивању о судбини Србије, коју често бркају са Сиберијом.

(Из књиге „Писма без адресе 3“,
у издању „Службеног гласника“)

Изглед и опрема текста: Словенски вѣесник

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, додатак „Култура“,
17. страна, 5. октобар 2018)

(Visited 62 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, САТИРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *