Матија Бећковић: КАДА БИХ ВЛАДАО СРБИЈОМ…

Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле

Kад бих владао Србијом, почео бих од нуле. А то значи — био бих реалан. И да бих изабрао и кренуо најсигурнијим путем. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле.

Ако се неким случајем негде у неком кутку Земљиног шара испостави да није тако, то ће бити чист ћар и пријатно изненађење које не може никоме да шкоди.

Разуме се да бих се истог часа окренуо будућности и заувек раскрстио с прошлошћу, а затим тако обученом и припремљеном народу, а све за његово добро, отворио очи за нове перспективе. Мењање свести и менталитета и све што он нуди и иде уз њега, започео бих укидањем различитих мишљења, а потом и свих досадашњих разлика као што су женско–мушко; исток–запад; дан–ноћ; светло–тама… А пре свега, ратосиљао бих се матерњег језика на коме никад нисмо успели да кажемо нешто што би икоме ишта значило. Наоружан стрпљењем постепено бих редом затирао митове и легенде, сву мистику и патетику, све трансцендентно и онострано, све архетипско и колективно несвесно, како бисмо се одрекли свега што мирише на нацију и традицију, тамјан и ћирилицу, веру, веровања и веронауку, космос и Kосово, православље и Русију и сву осталу дотрајалу старудију и скаламерију. Радикални раскид са прошлошћу свакако би био ефикаснији ако бисмо променили и изанђало име — Србија. Ако не цело, оно бар прва три сугласника које је немогуће изговорити. И за одрасле Србе уместо имена увео бих иницијале. Оно што важи за малолетнике да се примени и на одрасле припаднике те недозреле и неодговорне нације.

Уместо домаћих власти било би најпаметније и најпрактичније ангажовати вишак запослених било које амбасаде, поверити им и замолити их да преузму наше најважније државне послове. И случајни пролазници, па и туристи ће те послове обављати боље и јефтиније него наши добро плаћени, приучени локалци. У сваком случају то мора бити неко са стране. Знамо да је било чије мишљење меродавније од нашег и ко год нам буде кројио капу, боље ће је скројити него ми сами. Од свих обичаја и укупне традиције ваљало би задржати уобичајено бомбардовање Србије, ако не свакодневно, а оно бар за Божић и Васкрс.

Са свешћу да је то процес, стрпљиво и с љубављу бавио бих се хуманитарним радом чији би смисао био радикално искорењивање из корена.

Србију бих претворио у сигурну кућу која је ваша колико и наша. И сву је преплавио путоказима и билбордима на којима би писало: Ту смо док не дођете! Чувамо од лупежа ваш дом све док не дође домаћин! У случају већих глобалних искушења бићемо спремни да све своје препустимо паметнијима. Kонцепт бескућника који под јорганима леже по путевима биће коначно остварење наших снова и томе се унапред радујемо.

Не знам откуд ми то, али Србију будућности видим као пачворк од јоргана, као у песми Џона Ленона Imagine.

Није случајно што ће наш идол, симбол слободе и правде, наша најбоља препорука пред светом, заувек остати онај троструки народни херој који је побио највише Срба у историји. Алгемајне цајтунг га је ових дана прогласио једним од највећих масовних убица двадесетог века. На ту оцену су се љутили само Срби!

(http://www.nedeljnik.rs)

Биг портал

(Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник)

Related posts:

Зоран Туцаковић: МИЛУТИН И ПОТОМСТВО Разговори са Милутином: МИЛУТИН И ТРУСНА СИТУАЦИЈА Борис Јовановић: СМРВЉЕНА ГОМИЛИЦА Матија Бећковић: СОПСТВЕНО МИШЉЕЊЕ УВЕК ЈЕ АВАНТУРА Зоран Туцаковић: ДЕСЕТ ГОСПОЂИНИХ ЗАПОВЕСТИ Дечја песмица: МАРКОВ ВОЗ Борис Јовановић: ХВАЛА ХУЉАМА Зоран Туцаковић: ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД СМРТИ КАРАЂОРЂА Драган Буковички: ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ (епитаф) Борис Јовановић: НАМРГОЂЕНКО Борис Јовановић: ТА ДИВНА СТВОРЕЊА ЦВѢТНО САТИРАЊЕ (по Горану Радосављевићу)