ГЛАС ЗАЈЕДНИЧКЕ КРВИ

Кадгод уважени родољуби неопходност помоћи Југославији образлажу тиме што тамо, веле, живе православни Словени. И због тога су Руси — такође Словени и православци — дужни да им помажу. То не звучи сувише убедљиво и демократе такво образлагање зачас обарају, помоћу најпростијих питања.

Срби и Црногорци су Словени? Али Пољаци су такође Словени, а Русија је са њима безмало тисућу лета војевала. Цела ствар је у православљу? Али и с православним Бугарима наша земља је војевала, у најмању руку двапут — код Свјатослава и у другом светском рату. А сами православни Бугари са православним Србима, само за последњих сто година, тукли су се четири пута (1885., 1913., 1915-18. и 1941-44). А како су тек секли један другог већ сасвим православни руски кнежеви, позивајући у помоћ сад Викинге, сад Пољаке, сад степске номаде — зна свако.

Сумњива је такође и тврдња о културном јединству. Пробајте питати своје познанике колико су читали српске списатеље. Веома сумњам да ће вам бар један од десетине навести пар презимена. Сматрам се донекле образованим човеком, али знања ми се исцрпљују на неколиким књигама Нушића и Домановића, филмовима „Битка на Неретви“ и „Подземље“ и пар југословенских филмских комедија, чије сам наслове заборавио. Да, видео сам још и Милу Јововић у „Петом елементу“ и Гојка Митића у популарним филмовима о Индијанцима… И то је све.

При свему томе, снажну духовну везу између Руса, с једне стране, и православних народа Југославије с друге — немогуће је не видети. Не може да се не види невидљива сила која тера стотине људи, који још јуче нису разликовали Србе од Хрвата, да одлазе да се боре и умиру на далеком Балкану. Силе, која тера тисуће људи, још јуче далеких од политике, да разбијају америчка представништва, плашљиве депутате Думе да гласају за уједињење с војујућом Југославијом, а петроградске хакере(!) да одржавају нарочиту конференцију на тему: „Како боље напакостити НАТО-у“.

Како назвати ту силу — ја не знам, али њена испољавања могу се без муке пратити у току многих векова. Пре свега, Србија и Црна Гора су једине земље у Европи са којима Русија никада није ратовала.

И ту ствар није у одсутности заједничких граница. С Француском их такође немамо, но то Французима није сметало да се нађу у Москви, Одеси и Севастопољу, нити донским козацима да прогалопирају кроз Монмартр. И тако је са свим земљама и народима. Швајцарци, Португалци и Шпанци долазили су к нама с Наполеоном, а последњи још и са Хитлером. Хрватске јединице војевале су с Русима, такође у саставу Наполеонове силе, и у војсци Трећег рајха, и у армији прослављеног Хашека, аустријског цара Фрање Јосифа. Албанци и босански муслимани чинили су значајан део турске војске, тучене Румјанцовом, Суворовом и Кутузовом, а у време београдске операције војскама маршала Толбухина, поред осталих, супротстављала се босанска СС дивизија „Ханџар“ и албанска СС-овска дивизија „Скендербег“. Узгред, управо са службом у „Ханџару“ почела је политичка биографија данашњег председника Босне, исламског фундаменталисте и љубимца НАТО Алије Изетбеговића.

Набрајати се може бесконачно, али како год се окрене Србија и Црна Гора остаће у том низу јединим изузетком. Бивало је, разуме се, озбиљних свађа (сећамо се само раскида Стаљина са Титом!), али ратовали нисмо никада.

Али зато по количини проливене крви, заједно са Русијом, народима данашње Југославије нема равних. Њихово ратно садружништво почело је још са ратом 1683-1700. године, када су Русија и Црна Гора, с неколико европских држава, ступиле у савез против Отоманске империје. У мировни уговор, залагањем Петра I, тада је било укључено јемство вероисповести поданика турског султана.

Након тога Црна Гора учествује и у руско-турским ратовима 1711. и 1735-39. г. С почетком ХIХ века у њима учествује и Србија, која је после рата 1806-1812. добила аутономију. Истовремено, Црногорци помажу Сењавиновој ескадри да 1806. године очисти од Француза приобаље Јадранског мора, а седам година касније самостално изгоне отуда Наполеонове гарнизоне. За време револуције у Мађарској 1848-49. г. руска и српска војска поново заједно дејствују, овога пута против мађарске армије, при чему у српским редовима војује немало руских официра.

1876. год. Србија и Црна Гора снова објављују рат Турској. У српску војску, која се борила под командом покоритеља средње Азије генерала Черњајева ступа 7000 руских добровољаца, и више тисућа њих остаје на бојним пољима. Бројка је огромна ако се сетимо да је за целу осталу историју земље количина руских добровољаца у свим другим земљама (Шпанија, Етиопија, бурске републике итд.), била двапут мања. Годину дана касније Русија ступа у рат својим главним снагама. Сан-Стефански уговор, закључен пред вратима Истанбула, јемчио је Србији и Црној Гори пуну независност.

О руско-српском војном братству у годинама Првог светског рата написано је довољно, док историја ступања 2000 црногорских и српских добровољаца у руско-јапански рат још чека свог летописца. Но, дуг крви Југословени су нам у потпности вратили у време Великог отаџбинског рата. Устанак против окупатора, који је почео на територији Србије, 6. јула 1941. године, касније прерастао у гигантски партизански рат, одвлачио је у појединим месецима 800000 војника Немачке и њених савезника. И у то време кад је цела Британска империја у Африци одвајала 100-150 тисућа Немаца и Италијана! Иако је командујући Југословенске народне армије постао Хрват Тито, њено језгро чинили су Срби и Црногорци. На Хитлеровој страни се једновремено борила жалосна хрпица издајника, која се не може ни упоредити са многотисућним дивизијама Хрвата, Албанаца и босанских муслимана. У суштини, извикани други фронт који тако дуго нису отварали западни савезници, у жељи да најпре истребе максимум совјетских људи, с првим данима немачке најезде — био је отворен у Југославији.

И сада, након пола века, зов заједно проливене крви покреће чукунунуке Черњајевљевих добровољаца да се опет отправе у Београд. Тај зов неће угушити никакви Јељцини и Черномирдини, зато што ће проћи године и те политичке стенице ће угинути, како је и намењено паразитима. А велико, вишевековно ратно братство ће остати, док постоји васељена.

 

У. Гадјукин

пролеће 1999. године

превео Д. Б.

(Visited 35 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *