Душан Стојковић: ПЕСМЕ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА ИЛИ ВРХОВИ СНОВА

Душан СТОЈКОВИЋ

Душан СТОЈКОВИЋ

Српска поезија има, као и свака поезија уосталом, велики број песника који делују готово на маргини књижевних збивања, а да прави и занимљиви песници јесу и да њихово песничко дело притом јесте и самосвојно и вредно читалачке пажње. Димитрије Јовановић, краљевачки песник, сатиричар и афористичар један је од њих. Његов опус је веома разгранат. До сада је објавио петнаестак књига. Три садрже афоризме и епиграме: (П)освета, Блефери и Тешка ноћ, а једна – Џукеле мира – доноси само сатиричне афоризме. Деда и змија (два издања) књига је сатиричне прозе, а Тушта и тма и Коцкарница идеала збирке сатиричне поезије. Усамљености су колажна књига: кратка проза, сатирични афоризми, мисли. Анђео туге антологија је српске песимистичке, а Анђео љубави антологија српске љубавне поезије. Ту су и четири поетске збирке: Крај душе, У градском парку, Преци и – најновија – Пре него се све погаси. Иако је Јовановић оригиналан и снажан афористичар (наводимо неколике примере из књиге Усамљености, штампане 2005. године: „И најдубља душа има своје дно“ и „Благо њима! Они немају избора / мртвима“; из исте књиге преузимамо кратак гномски текст „О добром разлогу“: „И да не заборавимо: овде смо због смрти. Све остало је међувреме“, као и две поетичке /ауто/максиме: „Сврха песника јесте да оправда песника“ и „Песник је чиста случајност“), задржаћемо се на покушају да се ухватимо у коштац са његовом поезијом, обраћајући пажњу на три последње ауторове песничке књиге.

У ГРАДСКОМ ПАРКУПрва међу њима – У градском парку (Дом културе Рибница, Краљево, 2003), поред посветне песме брату Милисаву, садржи три циклуса (песме у прва два, не све, ненасловљене су; оне у другом које од тога одступају имају курзивом исписани наслов који је уједно и стихј песме): „У градском парку“ (десет песама), „Малена“ (педесет једна) и „Покудице“ (десет). Песме првог циклуса имају велика слова на почецима стихова, а почеци песама другог и трећег циклуса исписани су малим словима. „Место дешавања“ песама које имају „распршену“ радњу градски је парк. Песме се на специфичан начин своде на, лирски, „опис“. Једноставне су до максимума, али је то помало и варка. Присутно је у њима мало „померање“, искошавање, прикривено онеобичавање које их и чини занимљивим поетским остварењима. У песми насловљеној као и читава збирка, првој после посвете, налазимо стихове који су „ехо“ чувених стихова Црњанскове „Суматре“, али наглавце окренут, преображен:

Бистри поток

Што крвотоком жубори (код Црњанског поток румено тече).

„Померање“ се најчешће заснива на помало ишчашеној персонификацији, која је не ретко оксимороном помогнута:

Врапци су носили црнину („Данас су два врапца…“);

У градском парку цвркућу љубичице („гле Хомера лови љубичице“);

где да те тражим

да ме нађеш

смрти моја лепа („поздрављам те велика туго“)

појео сам љубав („у стиху је сваком најлепша реч“).

Јовановић вешто прибегава елипсама. Зна да сачини парадоксалну синтагму типа очурде мрава („поздрављам те велика туго“). Песме које имају нечег преверовског у себи, специфично колоквијално, гради на размеђу туге и (благог) хумора. Изнутра их обасјава иронијским просевима. Користи вешто и ненаметљиво своје афористичко искуство, стварајући рефлексивне поетске медаљоне:

Када сам једном пријатељу

Који одавно лежи на градском гробљу

Причао како је узбудљиво у градском парку

Иако се ништа не догађа

Рекао је

Ни овде није другачије („Када сам једном пријатељу“); навели смо целу песму, по нама најбољу у читавој збирци).

Неколике речи-теме опседантне су речи ове књиге: љубичица, мирис, осмех. Наслови песама трећег циклуса су посвете. У оној која је насловљена „Либеру Марконију“ налазимо успешну, „горку“ песничку слику:

на седмом степенику

заплака

и претвори се

у стих

ПрециПреци (издање аутора, 2005) садрже такође три циклуса: „Преци (43 песме), „Сама“ (16) и „Покудице“ (8). Песме су без интерпункцијских знакова (осим прве, курзивом исписане исцела и тако повлашћене у збирци – „Кад је отац жив…“), ненасловљене, готово све сведене на мала слова. „Кључна“ реч читаве збирке је љубичица. У љубавним песмама, које се наслањају на чувене ране песме Бранислава Петровића, као јунакиња појављује се Ана (одраз у лирском огледалу оне која је била присутна у песмама великог претходника). На лексичкој равни клатно се креће од деминутива (звездица) до аугментатива и пејоратива (кишурда; водурина). Присутне су и неколике ређе употребљаване речи: злопутати; неименко; обљубљивач; растуркућа; тихнути. Памте се две „сновне“ синтагме: снове видали („у колиби од блата и прућа…“)  и врх сна (наслов песме), једна песничка слика: како је светлост из њених очију / заплакала („кад је заплакала Ана“), као и омаж прецима, присутан у песми „јаук…“:

а кад им на рамену

олиста пушка

тад постану опаки

и срце љубав

мржњом називају

па пушком ледине ору

и метке сеју

а смрт по њивама им

ниче

Последња песма збирке – „изродима“ – песма је клетва. Најбоље песме су (обе наводимо исцела) покудица „Чучук Стани“:

Рођени смо зли

сестро моја лепа

а оно што кажу

да доброте има

у нама

трен је то

фијук судбе

само

што кроз душу

посустало

светиљка гасне

и риму за реч смрт

тражи

и, посебно, минијатура „смрти…“:

смрти

животе наш

будући

 

буди наш

SWScan00003За сада последња Јовановићева песничка збирка – Пре него се све погаси (издање аутора, Краљево, 2006) најбоља је његова песничка књига, али и најбоља књига коју је штампао уопште. Пажњу нам најпре привлачи њен наслов. Глагол погасити има несумњиви метафизички набој. Њиме се наговештава смрт која се приближава.он је меланхолично свођење рачуна које чинимо – како нам мото књиге вели – насмешени разлици и збиру. Показује како аутор, на песничкој стражи, као прави несаничар, али и хватач снова, лови тренутак у којем се живот са смрћу, прелазећи на њу, додирује. Песник, прибегавајући песничкој математици, збира све оно што је у ранијим књигама било присутно, уносећи притом у – насмешене разлике, флуидне иновације. Задржавајући, исто тако, освојено песничко писмо. Песме и даље немају наслове (осим посвета у покудицама). Играње са интерпункцијским знацима (њихово изостављање) и великим словима се наставља. Звучна раван се максимално појачава и постаје значајном саставницом лирских остварења. Илустроваћемо то само једним примером: Само сиромашна јава снове сурвава („Јелена са сузама звезда…“). Од алитерација су присутне асонанце које у готово свакој песми можемо наћи. Збирка је тематски разноврснија од ранијих песникових лирских књига. У њој се налазе: песме у прози, прозни фрагменти, љубавне песме, иронично „оживеле“ десетерачке „јуначке“ песме, рефлексивни стихови, лирске минијатуре, крипто-хаику песме, покудице, епистоле… Прави је мини лирски зборник, и не само на тематској равни. Има осам циклуса: „Пре него се све погаси“ (6 песама), „Сузе“ (две десетерачке песме), „На путу“ (6 песама), „У звездама оним“ (своди се на само једну – ујевићевски горку, поетичку – песму, у којој песник који се проклетој / удвара јави, има и стих: звездама стихове зглашавамо); „Јесење кишне самоће“ (9 песама у прози); „Непоуздана реч“ (4 прозна фрагмента), „Полагање рачуна“ (9 мини проза) и „Покудице“ (6 песама).

Песник оживљава помало заборављена глаголска времена, посебно имперфекат. Стихови су изузетно кратки (често се своде на само реч-две), изломљени, налик на ударац. Песма се не ретко састоји из само неколико реченица. Бежи се намерно од, посебно нападних, стилских фигура. Песничке слике су сведене, дате у обрисима. Песник остварује тешко оствариву симбиозу лирског/симболичког и рефлексивног дискурса. Притом, веома често, речи крију у себи и симболичко значење, постајући амбивалентним. Присутна је тематска разбокореност. У прозним сегментима, засићујући реченицу честим инверзијама, остварује велики степен њене архаизације. Функционално посматрано, она се – оваквим стилистичким моделовањем – приближава тону предања и добија нешто профетско.

Песничке слике поседују за раније Јовановићево песништво неуобичајену понорност, метафизичност:

нити видим

нити чујем

старога крвника

мене у мене сахранише („Ксант мој већ…“).

налазимо је и у десетерачкој песми „бело јагње црну овцу доји…“, павловићевској „ругалици“:

клетва муца из згорелог ума

запомаже срце из прсију

„Приче“ Јовановићевих песама оне су у којима проговарају и мртви мислећи да су живи. У њима се прогледава моћу. Опева се обезвиђеност као сагледавање света унутрашњим очима, онима душе, али затрављене и заробљене. Јовановићеви стихови не зраче, већ мраче. Њихов мрак је поноран и проосећан. Њиме блесну муње, те Творчеве песме. Он почиње да светли тамном светлошћу. Песник се, лајтмотивски, изједначава са орлом. Ова, јакшићевска, птица налази се у централној (другој строфи-слици) песме по којој је насловљена збирка (у првој песнички субјекат жели да осети девојачке усне на својима, а у трећој да види пут којим снева/х/ / узалуд):

пре него се

све погаси

волео бих

орла једног

у очима

да имам

Слика је несумњиво амбивалентна. Прижељкује се орловски поглед, орао који ће бити угледан на небесима, метаморфозирање песника у орла… У њеном корену је Јакшићев орао који стреловито на земљу рони „разбијајући“ властитом крвљу земаљски мрак. Нешто од те вихорности сачувано је и у, иначе стишаној, пригушеној, Јовановићевој песми. Она чува за аутора о којем пишемо карактеристично благо „померање“: није у питању само погледа на узлетелог орла, већ његово и буквално присуство (у том смислу и изједначавање са њим) у песниковим очима. Не очи орловске, већ очи-орлови. Онеобичавања налазимо и у љубавним песмама овог лирског неспавача:

са хаљином од жеља

блудних („коме ћу те поклањати…“).

„Померања“ налазимо и у стиховној организацији песама. Друга, и последња, песма „десетерачког“ циклуса „Сузе“, „вино служи ваистину слуга“ има намерно продужен у једанаестерац рефрен сузе лије Пријезда од Сталаћа. Вреди запамтити крипто-хаику:

испод прага

предак снове

потомака снева

Оно што је карактеристично за његове песме аутор инкорпорира и у своје прозне фрагменте, налик на песме у прози, али и на прозне крокије и цртице, (међу)жанровски заштитни знак посебно српске модерне. Они су веома налик на Андрићеве Немире. Распон им је од веома кратких (оних који се своде на само две реченице) до знатно дужих. Први међу њима, најдужи, права је илустрација за Јовановићева онеобичавања. У њима се говори не о јесењој киши, већ о јесењој кишној самоћи; железничка станица се одређује као песникова душевна болница, а перон као његова болничка соба; киша, као и кишне капи, очи вољене девојке, али и тама, је зелена. У другом једном прозном фрагменту снежне пахуљице, градативно (?), мењају боју. Најпре су црвене, потом беле, а Када су пахуље плаве путује се прелепим пределима снова који на тренутак одагнају помисао на смрт. Песник пише о свом урањању у природу, симбиотичком преплитању с њом, живљење с њом, уз њу, као њен саставни део, њено срце. Пишући о њој, портретише и властиту душу. Говорећи о њеним нијансама захвата њена мрешкања, подрхтавања. Мајстор је осликавања самоће појединих годишњих доба. Нимало случајно, самоћа је централна реч-тема свих његових прозних фрагмената. Она може и да се, персонификовано, али и надреално, и опије. Песник бележи и следеће, заокружујући ту „тему“: „Ко се самоће одрекне због љубавних трнаца што проткају срце лепотом ишчекивања, живота се одрекао

А ни смрт га лепа походити неће“.

Неколике песме у прози садрже и поетичке ставове. Поред оне у којој је реч о сусрету Петрарке с Лауром, који је резултирао чувеним Канционијером, и песникове упитаности шта би било да до њега није дошло, тврдње да смо на земљи (различите прозне „приче“ нуде различите одговоре): ради стицања земаљског блага и задовољења страсти и пожуде, због разговора, због лепоте и/или због снова (последња два одговора могли бисмо уградити у песникову поетику), песник бележи: „Од свега постојећег, и тамо у непознатом, и овде на земљи, прво је песма настала. Из песме бесмртни богови себе су створили“. Пише о тешкој мисли; пита се: „Шта је то у мојим стиховима што ја нисам?“

Покудице, присутне у ранијој збирци – Преци, овај пут су намењене Демокриту (једина прозна), Курсули (њему се песник обраћа у преломљеном десетерцу), Даници Марковић, Љубиши Мишићу, Рајку Опором и Радославу Вучковићу. Најбоља је последња. Она је уједно и најбоља песма читаве збирке, она по којој ће се ово песничко остварење и памтити. Издвајамо неколике стихове присутне у њој:

а ми робови свеколики

пријатеље од непријатеља

ђавола од Бога

кусог од анђела

смрт од живота

творимо

Димитрије Јовановић своје песме твори од много снова и много душе. Оне су сам врх сна.

Бдење бр. 15, фебруар 2007, стр. 134-141

(Visited 33 times, 1 visits today)
ОСВРТИ