Драгослав Граочанкић: СРПСКА РАЗРЕШНИЧКА РЕЧ: „СРБИЈСКИ“

ДРАГОСЛАВ ГРАОЧАНКИЋ је дугогодишњи генерални секретар Народног позоришта у Београду. Један је од оснивача Језичко – књижевне трибине „Петар Кочић“ у Београду. Бави се поезијом, књижевном критиком, лингвистичким, социолин-гвистичким и театролошким питањима. Објављује радове из ових области у периодици (ТЕАТРОН, ЛУДУС, ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, ПОЛИТИКА, ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, МОНС АУРЕУС). Његов текст ИМА ЛИ ШТЕТНИХ ПРАВИЛА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ увршћен је у капитално издање Библиографије српске синтаксе, у издању Института САНУ. Члан је Одбора/Комисије за стандардизацију српског језика, и Књижевног клуба „Душан Матић“ из Ћуприје. Добитник је књижевне награде Богомир Михаиловић за 2011. годину.

Колико је Србима штетило што у пресудном, минулом XX веку, нису имали (нити сада имају) у свом стандардном/супстандардном језику присвојни придев од имена своје матичне, националне територије, политичке заједнице – државе?!

Да се одмах разјасни. Придев СРПСКИ се (овде) односи на српски народ, на Србе.

Придева од речи која означава државу Србију – немамо, служимо се, замењујемо га, мешамо га с придевом од речи СРБИ, која означава српски народ, у целокупном његовом обиму и распрострањености, макар била прекоокеанска.

Тако, нарочито у нашем осетљивом случају, изазивамо спољну, а нарочито унутрашњу, западнобалканску пометњу, мрштење, „погрешно“, злонамерно разумевање, пружамо олако прилику за наопака тумачења, дајемо на длану шансу многима који би да изводе закључке који им одговарају, а нама штету наносе, представљајући нас пред светом онако како годи њиховим политичким интересима…

Дајемо чак повода, непосредног и посредног, све артикулисанијем и агресивнијем делу нас самих, којем је самосумњичење у овим стварима професија – што се на политичким модерним листама и у „истраживањима“ рангира као врхунски политички домет, иако је главна накана протагониста овог деловања лична добит и лична промоција.

Несумњиво је да се употреба присвојног придева од имена народа – и онда када треба исказати припадност која се односи на државу, у српском геополитичком и социолингвистичком случају и његовом блиском и даљем географском и политичком окружењу показивала током XX века за српске националне и државне интересе не само објективно непрецизна и вишесмислена него и нетактичка, неопрезна, нестратегијска, контрапродуктивна, и поред свега тога и иритирајуће несмотрена!

Ови ефекти, нарочито за живота друге Југославије, а и дуже време после ње, нису могли бити ублажени ни подсвесно-свесним, властитим аутоцензорним, политички и опортунистички мотивисаним, невероватним смањивањем фреквенце употребе овог придева – у службеној, јавној, па чак и у нејавној комуникацији, независно од тога да ли се њиме означава припадност (српској) нацији или политичкој територији – држави/Републици Србији.

Општа фреквенца употребе овог српског „национално-државног“ придева (СРПСКИ) у поменутом периоду је у свеукупној комуникацији била спуштена на ниво назабележен у српској историји, а вероватно, када је реч о одговарајућем придеву/придевима, ни у историји било којег (државотворног) народа!

Да избегавање употребе може навестити и поспешити замирање избегаваног – не треба посебно доказивати.

Неувиђање да нам је потпуно језичко-системски утемељена и разлучујућа реч, јасна чак и ономе који тек кани да учи српски језик (!), на дохвату: СРБИЈСКИ, као придев од назива државе (СРБИЈА), да њено празно место у српској језичкој Мендељејевљевој таблици вапи за попуном, не смемо доживљавати само као властити нехај и језичку занимљивост (можда је: политичко-лингвистичко слепило – прејарка оцена) које нема у другим народима/језицима.

Има, али код тих других народа чији језици за оба ова придева користе исту реч (и за народ и за државу), због својих сасвим другачијих, државних, историјских, политичких и свеукупних околности, ова „занимљивост“ представља само небитну лингвистичку чињеницу лишену било каквих политичких импликација.

У случају српског народа/државе, међутим, ова истост се подиже на ранг социолингвистичког, политичког, и егзистенцијалног усуда, поприма димензије средишње, круцијалне стратешке чињенице, чији је утицај на националну и државну српску судбину изузетно важан, те он мора, све и да усвојимо предлог за шта се ови редови залажу, постати предмет социолингвистичких, екстралингвистичких, политиколошких и многих других научних истраживања. И због прошлости и ради будућности.

Уосталом, ово неразлучивање (означавање истом речи припадности држави и припадности народу) због све захукталијих и национално замршенијих светских померања вероватно неће моћи још дуго опстати ни у језичким системима држава које су политички и национално мање трусне од дела света у којем ми обитавамо.

Занимљиво је да већ у преводу на немали број других језика, на пример на енглески, ова псеудохомонимијска забуна или „забуна“ (чије последице, речено је већ, надрастају у српском случају лингвистички нерелевантну чињеницу), захваљујући другачијем лингвистичком поднебљу и граматичком систему тих језика, нестаје као руком однесена!

На енглеском:

SERBIA = СРБИЈА; SERBIA’S = СРБИЈСКИ; SERBIAN = СРПСКИ.

Сваки се од ових појмова различито исписује!

Настаје, дакле, јасна семантичка дистинкција између присвојног придева који се односи на народ који у тој држави живи/који ју је створио/по чијем је имену скован назив државе.

Али, српском народу и држави је важније да се српским језиком ово разлучи!

Можда је за Србе и српску државу могло бити више среће да су у XX веку, дакле не само у другој Југославији и у периоду уочи трагичних догађаја који су верификовали њен распад, да су у комуникацијама са својим суседима (народима) користили енглески уместо српског?!

Можда би било претерано метафоризирано рећи: „Уби нас, али и њих, наша непостојећа реч“!

Из свих ових разлога ову реч: СРБИЈСКИ – и њене остале облике, наравно, треба увести у употребу – стандардизовати.

Ко зна шта све нежељено може она у будућности ублажити, а можда и предупредити?!

Најмање је важно што бисмо таквим нормирањем добили и, на пример, србијског муфтију, а не српског или србијанског. Вероватно би то и њему било по вољи.

Сва је прилика да не би против таквог решења били ни србијски Муслимани/муслимани. И тако даље.

Овим бисмо постигли још нешто. Ослободили бисмо новокомпоноване семантичке претоварености (којој не доприносе само други) и реч СРБИЈАНСКИ, укључив њене остале облике. Вратили бисмо тој речи право значење, њен ужи семантички опсег, који је вазда имала. И у песми и ван ње. Чак би била без посебних „изричаја“ заустављена малициозна, потцењивачка употреба (која долази изван Србије, са најзваничнијих места) употреба синтагми СРБИЈАНСКА ВЛАДА, СРБИЈАНСКИ ЕСТАБЛИШМЕНТ и слично – са злурадим алибијем да је то стара и нормирана српска реч. Јавне реакције с наших највиших места до сада није било.

Ако ипак затреба, лако бисмо се латили језичких контрамера посезањем за шестотомним Речником српско-хрватскога књижевног језика, али и за Бранком, на пример (који би нам такође могао дати исту идеју као поменути Речник), и његовом најбољом, најпознатијом, дитирампском, збратимљујућом песмом што јој нема равне у српско-хрватском романтизму, створеној изузетно племенитим надахнућем, у којој аутор у понесеном контексту спомиње, по старински, име братског народа – једнако као „Речник српско-хрватскога књижевног језика“, односно нормираних речи овога/ових језика.

Реч је о народу чији највиши званичници и средства јавне комуникације једини на свету у обраћању Србији и при извештавању о њој употребљавају синтагме СРБИЈАНСКА ВЛАДА, СРБИЈАНСКИ ЕСТАБЛИШМЕНТ и слично.

(Изглед и опрема текста редакцијски)

Изворник: Људи говоре

Related posts:

Огњен Војводић: ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ – Стогодишњица „убијања“ српског језика 1 Радован Дамјановић: ДА ЛИ СУ ИСТОРИЈУ СРБА И РУСА ФАЛСИФИКОВАЛИ И САКРИЛИ ЗАПАДНИ ИСТОРИЧАРИ Владета Јанковић: ЗАДИВЉУЈУЋА МЕРА УЧЕНОСТИ Никола Танасић: „ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ“ – ПРЕВАРА ПОД МАСКОМ ЗДРАВОГ РАЗУМА Слободан Антонић: БОСАНЧЕЊЕ ЈЕЗИКА Првослав Радић: ПРИЗРЕНСКО – ТИМОЧКИ ДИЈАЛЕКАТ У САВРЕМЕНОЈ БАЛКАНСКОЈ ГЕОПОЛИТИЦИ ПОЛОЖАЈ СРПСКОГА ЈЕЗИКА У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ: ИЗАЗОВИ, ПРОБЛЕМИ, РЕШЕЊА Слободан Б. Новокмет: ШТА СУ ГЛАДАЦ И ЈАДАЦ ИЗ ИЗРАЗА СПОЉА ГЛАДАЦ А ИЗНУТРА ЈАДАЦ? ПОЛИТИЧКИ ЈЕЗИЦИ ПРОТИВ СРПСКОГ (Одговор Одбора за стандардизацију српског језика Заводу за унапређивање образовања и васпитања) Душка Кликовац: КАД ВЕЗНИК „ДОК” ИМА СУПРОТНО ЗНАЧЕЊЕ? Марина Мирковић: КЊИГА КОЈА РУШИ ЗАБЛУДЕ (А НЕ РУШИ КУЋЕ) Драгољуб Збиљић: НИКО НИЈЕ ОДУЗЕО САНУ-у ОБАВЕЗУ ДА БРИНЕ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ