Док Слободан Милошевић и Србија нису имали снаге (или воље) да се супротставе „Олуји“ и потпуном етничком чишћењу Срба из Хрватске, Владимир Путин и Русија то могу и нису чекали да „Олуја“ почне, него су извршили превентивни удар како би спречили страдање руског народа у Доњецку и Луганску
Проблем господина Путина је у томе што је његова агресија ујединила НАТО и дала му нов циљ.
И где су левичари да бране канадске раднике од грубих насртаја на њихова права? Где су либерали да бране слободу изражавања и окупљања? Да ли се самопроглашени борци за положај обесправљених икада питају има ли можда нечег макар неукусног у томе што се налазе „на истој страни барикаде“ са најмоћнијим корпорацијама, међународним организацијама и светским силама?
Можда они све то и знају, али је постигнут толики степен мржње у истом народу који је кроз, не баш мали ангажман непријатеља, подељен на два супростављена табора. Ту је сада – од свакога знања – мржња јача!
Душко Трифуновић је написао највећу филозофију о нашем послу, сада је ситуација да те све више мрзе, а све мање ти се диве.
Провинцијализам је модус компромиса и оправдања, јер не исходи из онтологије, већ из утилитаристичко-прагматистичног сентимента
Карађорђе је био слобода. Милош је био држава. У борби за слободу довољно је било бити против Турака и у томе истрајавати. У борби за српску државу морало се бити и против Турака и против Срба. Слобода кад је прека, она је Божја воља. Држава кад је прека, она је тиранија. Карађорђе је остао прек. Милош је постајао деспот.
Супротно значење везника ‘док’ тесно је повезано с његовим медијалним положајем. А кад ипак стоји на почетку реченице, неки други фактор укида могућност временског читања. Најчешће је то различито време у којем се ситуације одвијају
По Кијуку, ово је „прва јединствена историја о феномену и судбини Срба, објашњава истину о народу чија се држава распростирала на истој територији где и колевка светске цивилизације“, „прва мартиријска историја српског народа и нема веће истине од оне на њеним страницама“
Како је кинеска политика „мирног успона“ замењена нескривеним амбицијама пројекта „Пут свиле“ да изгради постзападни свет – пројекта преображаја света кроз изградњу синоцентричних путних коридора, нових међународних институција и нових начина финансирања међународних пројеката?
Српски национални фатализам има и свој аутентичан лингвистички инвентар, а који се најчешће огледа у окривљењу народа за садашњи духовни, културни и национални пад. Често можемо да чујемо: „Народ се није покајао, народ не ваља, нисмо достојни својих предака, судбина нам је наменила улогу страдалника, када народ буде бољи, промениће се власт итд.“
Чему некаква Резолуција о осуди геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима од стране хрватске државе 1941-1945, када се геноцид над Србима ето није никада ни десио, како Корб „научно“ – дакле, не шарлатански – тврди?
Заћутало је још једно велико и моћно перо српске књижевности! Са животне и књижевне сцене је, изненада, у тишини, како је и живео, сишао Радован Бели Марковић, приповедач и романсијер, који је сваки свој књижевни подухват видео као нешто што је, изнад свега, у служби „краљевског језика српског“
Неочекивана геополитичка прогноза у позадини 30. годишњице распада Совјетског Савеза
Ђоковић им квари младеж. Не може се рећи да свет не напредује: Сократ је због истог греха морао да попије отров. Ђоковићу су великодушно досудили прогонство. Вишегодишње, наравно
Шта је дакле чудно што као Син Човечји долазим да се крстим. Јер створење руку својих нисам презрео, нисам се земне природе постидео; остајем што сам био; и што нисам био узео сам на себе, а биће моје остаје непроменљиво
Идеје Србљановићкиног антисемитизма су утолико подмуклије и малигније, јер су скривене и сублиминалне – као отров у колачићу. Да су стари Сефарди имали прилике да не дај Боже чују и послушају малу инквизиторку и велику учитељицу BS, данас их не би било
Ако ништа друго, тих 123 „највиших народних представника“ су исписали једно жалосно поглавље историје, од тада наиме могу да бирају шта им више пристоји – Рајсово „највећa незналицa“, „најнечаснији човек“, „штићеник политичара-странчара“ или пак „жариште трулежи и искварености“