Љиљана Павловић Ћирић: ТРЕМОРОВ РЕМЕТ У УНИЈИ ТЕМПОРАЛНОГ

у  роману ,,Тремор“,  Ивана Новчића
ЈП ,,Завод за уџбенике и наставна средства“
а. д. Источно Ново Сарајево, 2024.

Јунаци овога романа налазе се у затамњеном и закривљеном свету Дантеових координата и кафкијанског лавиринта, судница – исповедаоница и белих чаршава попут покрова

---

У новом роману Ивана Новчића ,,Тремор“ основу чини тема егзистенцијалне равни коју прецеса унија прошлог и будућег у тачки која је означена као сад.  Смењују се приповедна форма у првом и трећем лицу кроз блокове поглавља, што омогућује другачије ( и разнородније) ракурсе сагледавања приповедног тока. Истовремено, читалац има бољи уплив како у делања, тако и у унутрашњи свет јунака. Ефектни почеци јесу одлика Новчићевих романа, као и смена унутрашњег монолога и свезнајућега приповеднога гласа.

Ова је проза окупљена око лајтмотива – тремора који не представља само физичку, већ психолошку компоненту. Пасуси подсећају на филмске кадрове, брзина прелаза у смењивању сцена али и епизода такође заискри кинематографским, што може упућивати на другачија делања и интересовања овога аутора (ако знамо да се у литератури раније бавио проучавањем кинематографије): ,,Смрт у кући, егзистенцијални крах и гадна жена – идеалан спој простора који подсећа на предворје пакла“. (Тремор, стр. 39).

Роман прати главног јунака, Аврама Лојаницу (о потенцијалној симболици имена биће речи касније), који живи (и прижељкује да живи) у тренутку, у садашњости док се за њим вуку дегенеративни репови прошлости. Пред њим је (е)мигративна неизвесност будућности. Кроз реминисценције које се секу са садашњим сазнајемо о прецима Аврамовим, њиховим добрим и лошим странама. Са гледишта наратора, чини се, ипак има еуфемистичког у том проматрању и осликавању карактера. Заглављен између усађених потенцијала и њихових сломљених разгранатости, Аврам носи на плећима предачки усуд, мајчину смрт, болести, бабина виспрена саветовања и о(п)стајања, дедина прељубничка врлудања између ратних искустава, очева присуства и одсуства…На другој страни, пак, брат коцкар и самоубица, необјашњиви одлазак животне партнерке и остављен и запостављен изданак – син Исак. 

Постреволуционарни поредак и неравномерна и неправедна прерасподела, искушеничко трпљење свијено у песнице које ће се у неким моментима пренети са оца Аврама, на сина Исака, само су коте које омеђавају временску маргиналност основне приче; песимистичко резоновање реалитета очитљиво је у вишедеценијској непроменљивости света у коме се обитава:

,,Двадесет година касније исто тако прошла је наша држава. Смрдљива лешина чији нам смрад и даље додирује ноздрве. Никако тога да се ослободимо.У оваквом свету, какав познајемо, смењују се сукоби, катаклизме и епидемије. Свако је свакоме резерва. Пошасти су непогрешиве. Не постоји период који памтимо као дух благостања. Зато се увек згражавамо садашњости, за прошлост кажемо да је увек била боља, а за будућност да је неизвесна“.

(Тремор, стр.15).

Мотиви вере и сујеверја оличени су кроз ликове баба Пауне, која од самог почетка и ненамерно сломљеног прозорског стакла још у Аврамовом детињству, слути несрећу; Егзистенцијална криза од (пра)почетне до крајње фрагилности прожима цео роман пропраћена вишеструко поновљеним реторичким Постојим ли? Жудња за миром, складом у односима очитљива је кроз (под)свест о додиру:

,,Дозивам мајку. Она је прва отишла. Највише нам недостају они које нисмо до краја упознали. Када ноћу у сну дирам своје руке, испуштам неке чудне крике. Скоро да јаучем, а ништа ме не боли. Шта значи то миловање сопствених руку? Углавном подлактице и шаке. Не познајем човека који има такву болест мажења руку у сну. Болест? Можда је то дар.“

(Тремор, стр. 21)

Мотиви недовољности мајчинства и уопште, женског присуства, одише целом књигом. Условљеност  аномалитета преласком са макро на микро план посматран кроз призму социо-религиозног, видљив је у рефлексијама:

,,Свако рађање постало је само ново искушење. Свет се развија у све више сојева вируса и новог наоружања, а рецесије нам зависе од напредних технологија. Неко миран, али нико довољан. Кушња је наш Бог. А шта је искушење него провера сопствене храбрости. Могу да говоре да свака породица личи једна на другу, али то нека остане на пределима соцреализма када су маске прекриле сваку породичну аномалију“.

(Тремор, стр.15)

При смени неустрашивости и поколебљивости, Аврамове две стране личне карте, поглед на будућност не доноси ни извесност ни смирај, напротив – то је окидач за нови дрхтај: ,,…будућност је цепидлака прорачуната, опасан калкулант, мери ме, све сече, пребројава, и тај судар са њом, и тај окршај са њом“. (Тремор, стр. 26).       

Најинтересантнија је интерполација мотива сна и сновног; главни јунак сматра  да сан мора постојати; без сна човек је љуштура, јаловштина. Снови дају равнотежу, држе главу понад воде. Они су несаломива подлога за ход и плес, лакоћа за стопала и чврстина колена. Наизменичним таласима снова  и реминисценција шири лепезу књижевних јунака и дамара њихових карактера између нејаке жеље за животом и лаке решености на смрт. Ту и тамо, пробеласа мршаво тело ућутаног Христа који не говори, а чује.

Као код Деснице, мотив женског стомака који на(д)раста детињство јавља се и овде: ,,Умор, то је мој излазак из мајчине утробе, то је час када сам посматрао њен надувен стомак, то је мој повратак из рата“. ( Тремор, стр. 27)

Мотив привидног мира или латентног немира антитезично је представљен белилом чаршава и  чистоће собе, уснулим процветалим биљкама у ноћи насупрот женском чељаду које се у истој тој белини, као горак залогај после вечере у злату, затресе на постељи модрог језика и са пеном у устима. Из трзаја у дрхтај, из дрхтаја у несан… из несна у снове, у САД, у збег, међу немачке предлоге и окоштале заменице, у пребегле метафоре недохватне. Мотив смрти и страха од смрти једнако је изражен колико и мотив стида (дечачког и човечијег). Физички, представљен стегнутим песницама, шакама. Питање религије, откривања Бога, само је дотакнуто у овом роману, као нешто решиво, подразумевајуће; оно што се чини неизвесним јесу пространства космоса и живот након смрти. Мотив егзистенцијалне кризе најуспелије је обрађен кроз рефлексије Аврама Лојанице:

 ,,Родна груда ми је тамо где не станује Бог. На вратима пише Аврам Лојаница, али то више нисам ја. Испао сам из колевке, заборавила ме је мајка негде на вашару или су ме испод моста украли Цигани. Уместо мене, на моје место, дошао је неко други. Лице му је меко, издужен је, млађи је од мене и живот живи по стандардима. Има свој став. Та моја замена здрав је младић као дрен, пуцају му образи од црвенила, уши су му две шкољке процвале. Он има стотину лажних пријатеља, јер лажни пријатељи су једини прави пријатељи. Он је препродавац неких половних аутомобила и не стиди се што тако гнусно тргује и вара. Он зајаше мог коњића у соби, али се не понаша као дете и никада не показује емоције. Калкулише, оцењује, прети, држи дистанцу према стварима које никада довољно није упознао. Он не жели да буде закуцан, он жели да закуцава. Ексери су му увек при руци. Никада није написао песму, никада није одгледао представу, никада није желео да буде први, али увек је био уз првог. Никада није помислио на самоубиство. Вид и слух су му савршени. Он премерава кревет на коме сам некада спавао и по потреби га продужава или скраћује. Он нема таштину. Таштина, то је он сам. Не трза, не гризе, не јамчи, не воли, не окреће се, не трпи ампутације. Не дрхти!“

(Тремор, стр. 96)

Константа ухватљивог  времена постоји само у садашњем тренутку. Време је варљиво колико и река, уме да изненади, превери, промени ток.

Симболика имена може овде донети нова значења: Аврам, главни јунак, уједно је и библијски, први човек. Лојаница, попут свеће која има задатак да баца светло на околни мрак, почев од оног испод моста из детињства, све до тамних угрушака у слепоочницама пријатеља самоубице. Али  та  свећа, та луч, уједно је и отопива и нестална, ударана ветровима ратним и послератним. Библијску парадигму о жртвовању сина Исака (са порушеним кућама, влажним собама, напуштених огњишта и оборених димњака у очима и  са леђима као Северна Дакота) као узвишеној идеји о љубави изнад сваке, изнад  самољубља – излишно је коментарисати. У стилском смислу, ова књига има обриса Крлеже и Маринковића, са једне, колико и Црњанског, с друге стране.

Није ово књига дубоких психолошких предела, али психолошке карактеризације итекако има; аутор ће у пар  кратких реченица, најчешће у ненаметљивим обрисима, осликати јунаке: ,,И како је осећао да му је срце набубрило и пукло, а никада није био живљи. И како је дрхтао некада као прут како му се рукама приближавао неки предмет. И како се увек колебао. Човек без ставова“ (Тремор, стр. 94). Јунаци овога романа налазе се у затамњеном и закривљеном свету Дантеових координата и кафкијанског лавиринта, судница – исповедаоница и белих чаршава попут покрова: ,,Али нигде нисам видео толико наказних њушки, имитатора, прецењених угледних грађана, скривених убица, педофила, злостављача људских душа, људи који праве ужасну какофонију, као на корену где сам одрастао. Сада су ту и тачка А и тачка Б. И обе су смртне“. (Тремор, стр.81). Купопродаја личног, отимачина дубоког сопства, владајући је сој: ,,Да би повратио бар пола од своје, свако мора да доведе некога коме ће ови овде узети душу. То је услов. Али зашто доводе пријатеље? Зато што они највише верују“.  

А да ли је ово књига мртвих душа или живих нерава – остаје на читаоцу да дочитава њена вишезначја.