Циклус емисија „Писма из енклава“ Марије Мељкове (6)

Програм „Писма из енклава» руског православног радија „Радоњеж“ је циклус емисија извршног секретара Српско-руског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја у Москви, посвећен теми Косова и Метохије, као и српске историје, културе и савремености уопште.

Пренос од 16. II 2015, 20:23

У основу овог циклуса радио-преноса легла је књига „Писма из енклава – поздрав са Косова и Метохије“. То је зборник писама и цртежа деце из јужне српске покрајине, објављен у Москви 2008. године од СРБ Светих Цара Николаја и Владике Николаја, према истоименом издању које је у Србији приредила НВО Ramonda serbicaа штампала издавачка кућа Конрас

За читаоце неупознате са целом причом и оне што не владају руским језиком прилажемо пар дечјих цртежа и три писма из књиге, прочитана у датој емисији. Деца која су их писала, наравно, више нису деца, већ млади људи, али у данима када се сећамо страдања нашег Спаситеља, у ишчекивању Његовог Светлог Васкрсења, сматрамо умесним да се, побуђени читањем приложених писама, још једном преиспитамо: Колико смо у протеклим годинама сами допринели томе да она буду оваква каква и јесу? Како данас живе та некадашња деца? Како би данас звучала писма, изгледали цртежи неке нове деце, и колика је „заслуга“ свакога од нас понаособ за то?

Дијана Максимовић, 8. разред, Паралово

Дијана Максимовић, 8. разред, Паралово

* * *

Господине председниче,

Пишем Вам ово писмо са надом да ћете га прочитати и разумети сву горчину која већ годинама притиска једно дете. Не знам одакле да почнем ову животну причу једне дванаестогодишње девојчице, да ли од трчања срећне девојчице по слободној земљи својих прадедова или од јаука уцвељенних мајки, спаљених кућа, порушених светиња.

Хиљаду пута покушавала сам да Вам пишем, али речи немам, однео их вихор рата, покушавам да плачем, али ни суза немам јер су исплакане за судбином овог несрећног народа. Верујте ми, господине председниче, тешко је бити дете и живети на Косову. Годину дана сам гледала маму и баку како кришом бришу сузе и немо гледају не знајући где је мој тата. Болела ме је свака њихова суза као жива рана. Сећам се како сам тражила усамљени кутак, склапала руке и молила Бога да ми се тата врати са ратишта.

Плашила сам се и мрзела бела кола са војним ознакама јер никада нису доносила добре вести. После њиховог доласка остајали су јауци, сузе, бол… „Милане, сине једини, руке моје поломљене, очи моје извађене… Кога мајка да загрли?“ Стојане, убише нам децу… Спалише нам кућу…“ „Што Ивани очи извадисте и младо јој лице унаказисте, што јој младост у пакао претвористе, што светиње наше попалисте?“

Да, господине председниче, данима и данима смо све то слушали и заборавили шта значи смејати се и радовати се, заборавили смо шта значи бити дете. Много пута сам се питала шта и ко је довео до овог хаоса, зар политика мора толико да боли? Зар су и деца морала да осете њену лошу страну? Зар је убијање једино решење за сваки проблем?

Ја живим у Лепосавићу, градићу на граници Србије и Косова и живим колико се може рећи слободно. Могу слободно да идем у школу и играм се, иако то није она игра и слобода коју смо имали. А да ли се упитате како живе деца у енклавама? Шта њихове мале главице размишљају? Да ли слободно иду у школу, шта једу, да ли се смеју, да ли знају где су им очеви, имају ли кров над главом? Како се осећају Бранко и Марта из села Брестовика код Пећи, док стоје над дединим порушеним спомеником, како им је да свуда око себе виде згаришта?

Зато апелујем, молим, преклињем Вас господине председниче, учините нешто за сву децу Косова, вратите им слободу. Не дозволите да нам узму оно што је вековима било наше, вратите нам сунце, озарите нам лица.

Марија Даниловић, 5. разред (Лепосавић)

Младен Гаљак , 7. разред, Зубин Поток

Младен Гаљак , 7. разред, Зубин Поток

 * * *

Драги пријатељу,

Некада, не тако давно, моја домовина је била СФРЈ. У њој сам се родио и делио са њом радост, а сада и тугу. Тада смо у свету били познати као спортска и књижевно-уметничка нација. Али данас смо у свету наш град и ја као део живог бедема који стоји на мосту познати управо по тој нашој упорности и тврдоглавости.

Иза мене стоји једанаест година радосног и срећног детињства. Таквом детињству умногоме су допринели школски дани у којима сам доживљавао различите ситуације. Али један догађај који ми је остао у незаборавном сећању ћу покушати да вам опишем на најбољи могући начин.

Био је петак. Отишао сам са родитељима и братом код тетке. После извесног периода сам зачуо звук авиона као и вику људи из суседне зграде.

„Прешли су мост“ рекао је један од комшија. На ту реченицу надовезао се плач и јецај мале деце која не знају ништа и која само желе у свој топли креветац. Кренуо сам према мосту да видим да ли је истина. Што сам ближе био њему, све ме је више подилазила језа збок буке од авијације и узвика мојих суграђана: „Ово је Србија!“

Страх који ме је био прекрио је нестајао, а храброст ми се јавила у срцу које ми је било пуно на помисао да су и сви моји вршњаци тамо. Стао сам поред једног дрвета и посматрао нашу тробојку која се вијорила и пркосно супротстављала злим људима.

Све је било добро док одједном и изненада у маси људи која је подсећала на узрујали мравињак није одјекнула стравична експлозија. На тренутак завладала је тишина и збуњеност. Када сам погледао видео сам неколико познаника како леже на путу облоивени крвљу. Призор је био страшан и незабораван. Након овога, како да се не запитамо има ли ичег тужнијег и страшнијег од онога што је истински стварно.

Да затреба и ја бих исто као и многа деца узео пушку, али не да убијамо, већ само да држимо оно што волимо: своје родитеље, брата и овај вољени град и дом. Јер моја домовина не треба Американцу или Албанцу, она треба само мени.

Александар Влашковић, 5. разред (Зубин Поток)

Филип Томовић, 3. разре, Зубин Поток

Филип Томовић, 3. разре, Зубин Поток

 * * *

Народе целог света,

Поздрављам вас са Косова. Прихватите мој поздрав, узвратите ми жељом да посетите Косово. Имаћете пред собом живу панораму последњих неколико векова. Оно има благу, љубавну душу и топло сунчано тело. Његова плодна крв тече Ибром, по њему су извори љубави под небеским сводовима. То небо није увек било слободно и ти извори некад су пресушивали, а размишљам и о данима када се уместо смеха чуо плач, када су снови, жеље и надања остајала затрпана под рушевинама кућа, школа, болница, манастира.

Позивам вас да то схватите и покушате замислити размере наших страхова. Али, никад се не може уморити овај народ љубави, настањен на слатком и опојном биљу, на ведрим јутрима. Ту су све боје које има цвеће, св светлости које има небо. Упркос страхоти која је захватила Косово, ја у њему никад нисам видела само мрак, нити осетила пораз, ни грч мржње. У њему се и даље расте, цвета, свиће и воли.

Питоме речи помирења према народима који су нам наносили боли носе сав сјај људскости, величају лепоту душе и шире мирис процветалог, опет слободног неба. Зато народе целог света, дођите и са нама поделите ужитак у поновном миру, удените који весели мотив у одаје наше мрачне прошлости, помозите да из ње ишчезну сви ружни догађаји, допринесите стварању наше светлије будућности.

Поздрављам вас са жељом да у свету никада не буде рата, да се топови претворе у цвеће, грмљавина рафала у цвркут птица, сузе у осмехе, сва страдања у нова стварања, изгубљене жеље у снове које као и ја сањају многа деца окренута руменим свитањима.

Јер Косово је „магично око историје и предугачка будућност“.

Примите пуно срдачних поздрава са Косова и Метохије!

Анђелка Радосављевић, 5. разред (Лешак)

 

(Visited 58 times, 1 visits today)
АУДИО