Часлав Копривица: „ОСЈЕЋАЈНОСТ“ БЕЗ РАЗУМА или О НЕОТОТАЛИТАРНИМ ПРИЈЕТЊАМА ИЗ ЗАКОНСКОГ КАНОНИЗОВАЊА „РОДНЕ ИСТИНЕ“ У СРБИЈИ

Српски језик је наш језик, дакле језик свих нас, а није само њихов, наиме шачице полноидентитетски оптерећених особа, чија је добронамјерност према „остатку“ српског друштва – ако имамо у виду друге аспекте и теме њиховог јавног дјеловања – увелико упитна

Горан Максимовић: ОПОМИЊУЋА СТУДИЈА СЕЋАЊА (интервју)

Подједнако у прошлости и садашњости, књижевност је имала, има и имаће увијек исту драгоцјену мисију да свијет учини бољим и љепшим мјестом за живот, а човјека подстакне да трага за естетским и етичким задовољствима, самим тим и за оним најбољим у своме бићу, за добротом и љубављу

Миро Вуксановић: БЕСЕДА О СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ

Пожелео сам, дакле, да саставим овакав прилог, свечан у чињеницама, дубок у помињаним годинама, омеђашен метафоричким називима и именима заслужних, све тако у славу ћирилице, што је прави разлог, пожељан да буде повећаван и учестан, али и у одбрану ћирилице, јер би требало јасно рећи, ако то може било коме бити јасно, како је дошло да Срби запоставе писмо на којем су се давно описменили и ушли у учене европске народе

Никола Маловић: ДЕО НАШЕГ КОДА

Установио сам да исти писац не размишља на исти начин пише ли латиницом или ћирилицом. Писати на ћирилици значи и мислити на ћирилици, значи проналазити стално начин како да море онога што је детерминисано латиницом објаснимо ћириличним писмом

Никола Танасић: КОЈИМ ТАЧНО ЈЕЗИКОМ ГОВОРИШ АКО ГОВОРИШ СРПСКИ?

Замислите српску верзију „Умри мушки” у којој главни јунак говори као Нишлија, а префињени терориста као загребачки пургер? Не иде? Наравно да не иде, јер би искомплексирана домаћа елита у Србији од тога направила скандал

Мухарем Баздуљ: ДОЂУ ТАКО ВРЕМЕНА КАД СЕ МРТВИ АНДРИЋ ЈАВИ ИЗ ЈОХАНЕСБУРГА

Кад би се међу пролазницима на улици спровела анкета која је најпознатија реченица коју је написао Иво Андрић, основано сумњам да би убедљиво победила реченица: „Дођу, тако, времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати!“

Рада Стијовић: О ПРЕЗИМЕНИМА

Љубазношћу Раде Стијовић, лингвисте и научног саветника Института за српски језик САНУ, добили смо текст који је претходно (5.12.2020) објављен у културном додатку листа Политика, нажалост – без преко потребних акцената

Драгољуб Петровић: ДУБРОВАЧКА КЊИЖЕВНОСТ МОЖЕ БИТИ ХРВАТСКА САМО – УЗ ФУСНОТУ

Матица хрватска опет се узнемирила: не може никако да се одбрани од чињенице да је, према попису од „31. дећембра 1890. године“, у Дубровнику било 9.713 Срба, 716 Талијана. 19 Словенаца, 2 Руса, 52 Чеха, 6 Пољака, 285 Немаца, 384 Мађара и ниједан једини Хрват; прва четири „Хрвата“ тамо су се појавила тек 1896. и на основу тога Франо Супило прогласио да је „Дубровник освојен за хрваство“.

Првослав Радић: ПРИЗРЕНСКО – ТИМОЧКИ ДИЈАЛЕКАТ У САВРЕМЕНОЈ БАЛКАНСКОЈ ГЕОПОЛИТИЦИ

Остаје, дакле, питање да ли се разлог за притиске у циљу издвајања „торлачког“ (/ „шопског“) од осталих делова српског дијалекатског комплекса налази у постепеном отварању врата већ традиционалним научно‑политичким аспирацијама Бугарске

Евстатије Михајловић: ПРОСТАЧЕНѢ ЄЗИКА СРБСКОГ ПО НОВОЙ РЕФОРМИ

Докле годъ єдни успишемо дѣте, други дете, трећи дите, четврти диєте, а пети ђете, нигда єдне литературе кодъ насъ не би; него ће насъ оно проклетство, коє неслогомъ зовемо, іоштъ даље и даље раздѣлявати, слабити, и таманити.