Углавном, сви су практиковали живот у којем је најважније било да имају у залихама и у џепу довољно новца и да тиме потврде Сартрову идеју како се човјекова слобода мјери количином новца, напојницом коју можете оставити конобару.
…Да ли је човјек промашена инвестиција природе?! Ово питање би натјерало скептичног либерала да киселим осмјехом потврди како је то заправо тачна констатација, али да је либерални рецепт уређивања људске заједнице једини који вриједи и када нас вјештачка интелигенција одведе на другу планету, дакле, идеја глобалне пијаце може се наметнути тамо гдје се човјек пресели, под условом да тамо нема национализма. Марксиста би, претпостављам, прихватио човјека као промашену инвестицију као упозорење које мора да води ка оптимистичком рјешењу. Марксисте и либерале вежу религија стварања материјалних вриједности. Разликују се по томе што марксисти вјерују у праведну расподјелу вишкова, а други дијеле вишкове према властитом нахођењу и у складу са одлукама Билдербергове комисије. Има још једна разлика… Либерали су, за разлику од марксиста, знали како да корумпирају малог човјека те да касније, преко технологије, убрзано створе нови потрошачки рај у коме је технолошки бум и експлоатација свега што миче на планети систематски уништавала средњу класу, највећи домет социјалног организовања људске заједнице. Човјек је изгуран са историјске позорнице, његово мјесто преузима вјештачка интелигенција. Гдје ће онда корумпирани марксисти и крвожедни либерали? Има ту много питања које би могао да им постави човјек, промашена инвестиција. Ако мене питају, не може бити, а да се не упитамо што смо џаба убијали краљеве, уништавали монархије?! Крвожедни човјек је савладао питомог као што је идеју о малигном прогресу најбоље формулисао писац слогана на улазу у једну баптистичку цркву. Тамо, на улазу, стоји натпис који духовито афирмише ђавола „не заборавите да је сатана био први који је тражио једнакост”, док је у цркви обављана литургија у славу Христа бога.
…У Русији се још боре око човјека! Претпостављам, како би били одлучни да није тачно како је човјек промашена инвестиција, јер тамо је довољно рећи Бог, Путин, Русија и тако се помире, зла нарав промјена које доноси напредовање, са осјећањем слободе и интензивних психичких процеса у којима живе заједно Бог и руски човјек.
…У Кини сваке године избаце два милиона инжењера и не сумњам да би они потпуно одбацили тезу да је човјек промашена инвестиција. Они би га прихватили, па у даљем поступку од њега направили успјешну инвестицију. Кинеска стопа привредног раста и способност прилагођавања комунистичке земље капиталистичкој производњи је најбоља негација либералног рецепта.
…Ко ће први стићи на циљ гдје се развојем вјештачке интелигенције очекује да садашњи ајфон у будућности постане скаламерија у поређењу са оним којег ће стићи у једној од наредних генерација? Садашње направе биће одбачене са гађењем пошто сљедећа сестринска направа ајфона има да чита мисли, па ће телефон сам да позове онога којег мислећи жели да чује, те ће пренос мисли бити обављен без говора. Да ли ће неко од поменутих народа моћи да направи овакав предмет без нуклеарног рата или је стварно на дјелу разарање и да ће тек РАТ разријешити ову дилему?! Да ли је ствар са иновацијама и њиховом примјеном иста као пред Други свјетски рат када је антибиотик био пронађен, али је патентиран тек послије разарања?!
[pullquote]Управо су „револу-ционари“, као овај Леви, показали да су бивши марксисти нај-боље схватили законе либералног капитализма[/pullquote]
…Питање да ли је човјек промашена инвестиција природе, везано је за философију егзистенцијализма и Сартра посебно, пошто је он установио како је људска слобода одређена висином напојнице коју може да остави конобару у кафани. Тај шаљиви закључак био је посљедица ламентирања егзистенцијалиста који су седамдесетих година открили како је човјек, заправо изгубљен случај. И нису погријешили. Оличење Сартрове шаљиве замисли и идеје о слободи је Бернард Анри Леви, човјек као споменик доказу како је Француска љевичарска јавна сцена биједна позорница за малигне нарцисе. Промотер рата, појавио се свуда гдје су започињала ратна дејства; Босна и Херцеговина, Ирак, Либија… Готово увијек је носио вијетнамку виндјаку у којој су шездесетосмаши извели своју хипи револуцију широм Европе. То је било доба побуне, великих надахнућа, али и катастрофалног краја гдје су се управо ”револуционари”, као овај Леви, показали да су бивши марксисти најбоље схватили законе либералног капитализма. Они су широм свијета послије шездесет осме служили капитализму као слуге и гдје год су могли да потврде своју приврженост корпоративном капиталу чинили су то острашћено. Сјетите се Хавијера Солане, шпанског социјалисте који је као секретар Нато пакта бомбардовао Београд! Углавном, сви су практиковали живот у којем је најважније било да имају у залихама и у џепу довољно новца и да тиме потврде Сартрову идеју како се човјекова слобода мјери количином новца, напојницом коју можете оставити конобару. Када сам видио колико новца је један криминалац, те један амбасадор земље која продаје нафту на Блиском истоку, оставио као напојницу једном конобару у познатој Београдској кафани, ја сам прешао на страну Албера Камија и од тада себе више не сматрам егзистенцијалистом.
Лијеве партије у Европи су своје идеје послије пада Совјетског Савеза са производних односа преусмјериле на напредовање цивилног друштва и фаталистички се утопиле у токове капитализма. Ни трага од алтруизма који је красио револуцинарни занос! Лијево орјентисане партије у системима Западних демократија су постале или неважне, или су се ставиле на располагање Стејт департменту и његовим обавјештајно-шпекулативним круговима. Уз њих је читав бивши Источни блок укључујући и земље настале у распаду Југославије, преко корумпираних социјадемократија успјешно уплетен у мрежу управљања новонасталим банана републикама. Све то је обављено након дугог поступка кроћења Срба прије свега, успјешним изазивањем кривице код народа и заузимањем наших и осталих тржишта на Балкану. Свјетска банка и ММФ су нас учинили овисним о мултинационалним корпорацијама!
Готово све лијеве партије од утицаја на Западу су се претвориле у неоконзервативне чије лијево искуство нема везе са традицијом револуционисањa друштва, а у свјетским размјерама то није закачило Русију, Кину, Кубу, Уругвај, Венецуелу, Еквадор.
Све ми се више чини када видим дјеловање Џорџа Сороша и његове фондације, када чујем како он тугује због нарушеног статуса мањина у свијету, како брине за здравље избјеглица, али и организује батинаше move.org да бију Трампове присталице у предизборној кампањи те вјеру у правду и љевицу, поред финансијских шпекулација које обавља са Централном информационом агенцијом, вјерујем да он није само службеник Ротшилдовог царства. Долази ми једна боже сачувај слика пред очи, како није немогуће да је Карл Маркс, у једној фази свог дјеловања, добијао плату радећи у канцеларији Ротшилда. Ова политичка фантазмагорија може и даље да се развија. Има ли још неко ко сумња како је Октобарска револуција у Русији увезена?! Нема! Има ли неко ко сумња у то да је организатор Октобарске револуције у Русији био нико други него Џорџ Сорош? Чак иако није, изгледа да јесте. Нема везе да ли се дизајнер Владимира Иљича Лењина друкчије звао и у којем западном подруму се калио његов револуционарни дух, остаје да констатујемо како је и данас намјера, у односу на Русију, иста. Оно што су постигли у бившим југословенским републикама, да доводе и одводе политичке олигархије у Русији није им пошло за руком. Потчинити свијет и овладати националним банкама које ће, постепено, замијенити државне управе ме наводи на тако тешко доказиву, а видљиву историјску ствар!
(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)
Изворник: Искра
Related posts:
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (1)
Драган М. Ћирјанић: БОЖАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ
Александар Дугин: ПОВРАТАК ВЕЛИКОГ ДОБА
Емир Кустурица: ПЕТЕР ХАНДКЕ – АПОСТОЛ ИСТИНЕ!
Иван Иљин: ВЛАДАТИ МОРАЈУ НАЈБОЉИ
Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА
Александар Дугин: ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ДОБА ПОСТМОДЕРНЕ
Дугинове смернице: О МЕТАФИЗИЦИ МОДЕ
Фридрих Гризендорф: О СРПСКОМ ВИТЕШКОМ ДУХУ
Валентин Катасонов: ДАРВИНИЗАМ – НАЈОПАКИЈИ ОД ТРИ ФАТАЛНА ДУХА ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Душан Пророковић: ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ СХВАТИТИ ДОСТОЈЕВСКОГ
Срђан Поповић: О ПСИХОЛОГИЈИ И КАРАКТЕРОЛОГИЈИ СРПСКЕ ЖЕНЕ
