Јован Пламенац: КАД МРТВАЦИ УБИЈАЈУ ЖИВЕ

Кад рођени човјек приушти себи право да располаже животом нерођеног…

---

Прије пар дана, увече, пред затварање острошке цркве Ваведења Пресвете Богородице, док сам стајао поред моштију Светог Василија, дошао је мушкарац и замолио ме да се исповиједи. Ридао је пред Кивотом и није могао да се заустави – због абортуса његове жене. Такво покајање због убиства нерођеног дјетета, до сада, видио сам само код жена, нажалост и код њих ријетко. Није он натјерао своју жену да убије дијете у својој утроби, него су то урадили у договору.

Дан раније, такође поред кивота Светог Василија, дошла је жена и замолила ме да још прочитам молитву за пород. Питао сам је и рекла ми је да је ишла на вантјелесну оплодњу, да је притом зачето осморо дјеце али ниједно од усађених у њену материцу није остало у животу. Објаснио сам јој да она има осморо дјеце, зачетих и убијених у страшној игри човјека Божијим надлежностима. Своју дјецу није видјела, али ће је она дочекати када оде душом из овог живота.

Прије нешто више од мјесец дана у Београду, на једној вечери, тамошњи знаменити љекар, професор, испричао ми је да неријетко бива да у вантјелесној оплодњи жена не зачне у више покушаја. Републички фонд здравственог осигурања плаћа неограничени број покушаја ако је у питању прво дијете. Код вантјелесне оплодње „донираним материјалом“ држава плаћа шест поступака. Један поступак кошта 6.700 евра. Што је више поступака, то је већи приход за клинике, државне и приватне. Тако се отвара простор за својеврсни криминал у овој области медицине. У криминогеном друштву, у којем је корупција одавно метастазирала, у којем фармакомафија слободно дјелује, није разумно очекивати да ће ова прилика бити пропуштена.

Жени којој је при вантјелесној оплодњи умрло осморо дјеце, тај чин благословио је православни свештеник. Такође у Острогу, имао сам прилику да чујем о многим таквим благословима свештеника. Људи иду у цркву, посте, исповиједају се, причешћују…, у браку су више година али не добијају дјецу. Љекари их упућују на вантјелесну оплодњу, али они претходно оду да се консултују са свештеником. Овај им благослови да покушају на тај начин да добију дјецу, немајући појма што је урадио. Благословио им је не само да покушају да добију дјецу на начин који Бог није предвидио стварајући човјека, него и да се упусте у веома висок ризик уморства више сопствене дјеце, која ће, по одабиру ембриона који врши љекар, бити или усађена у материцу и ту или опстати или не, или бити замрзнута, или бачена као вишак.

На тој вечери када сам разговарао са Професором сазнао сам и да је дио парохијског дома једне београдске цркве изнајмљен приватној гинеколошкој болници у којој се врши вантјелесна оплодња. Ту, уз православни храм у којем се непрестано обнавља живот у светој тајни евхаристије, у његовом објекту, бива уморено само Бог зна колико тек зачетих људи. Ето колико је у Цркви незнање о животу којег ми свештеници славимо славећи Животодавца.

Управи цркве власници болнице обећали су да у њој неће вршити абортусе.

Много пута, па и јавно, замолио сам свештенике да не говоре о пошасти абортуса одвојено од пошасти употребе тзв. контрацептивних средстава и вантјелесне оплодње. Говорећи само о абортусу као убиству, гурају жене у далеко бројнији гријех убиства тзв. контрацептивним средствима. Да не би дошле у позицију да врше абортус, жене прибјегавају тзв. контрацепцији. А та средства, углавном, нијесу контрацептивна, не спријечавају зачеће, већ су абортивна, спријечавају да се зачето дијете усади у материцу и оно умире. За убиство сопственог дјетета абортусом људи и хоће да се покају. За убиство своје дјеце употребом тзв. контрацептивних средстава и у вантјелесној оплодњи неће. Неће, јер не знају што су у ствари урадили.

Човјеков живот почиње у тренутку зачећа. У том тренутку човјек је постао јединствена личност. Црква то зна одувијек, а данас зна и наука. У историји је било много мудровања на ту тему, али нико никада егзактно није доказао да човјеков живот почиње у неком другом тренутку. То значи да је прекид човјековог живота, па и тренутак након зачећа, ако је ријеч о спонтаном побачају, умирање на природан начин, а ако је до њега дошло људском интервенцијом – убиство.

То што се у законодавству безмало свих држава цивилизованог (сиц!) свијета допушта убијање нерођених људи не значи да оно није злочин. Само што је то – озакоњени слочин. Правде може бити у правној регулативи, али не и нужно, као у овом случају, када су правда и право два пола.

Данас, када постоји пренатална медицина, укључујући и пренаталну психологију, првоначалним људским правом – правом на живот – није обухваћен човјек у пренаталној фази свога живота. Може ли бити веће ироније, ироније са тежим посљедицама. У овом случају старије право од права на живот има тзв. женско право. Тзв. женским правима, поред осталог, регулисано је право жене да не рађа па ни када зачне.

Када би тај новац, новац пореских обвезника, који држава, не само Црна Гора, Србија…, издваја за вантјелесну оплодњу, затим новац који испоручује невладиним организацијама које пропагирају џендер и сродну новопаганску западњачку глобалистичку идеологију у којој су сексуалност и новац обоготворени, те медијима преко којих се та пропаганда врши, па за штампање уџбеника преко који се она усађује у свијест дјеци…, био употријебљен на очување породице и вриједности живота које она символизује, српски и други народи не само да не би одумирали, него би цвјетали у моралној чистоти.

Бранитељи „стеченог права“ на убијање нерођеног човјека су веома агресивни. Своју сексуалну разузданост надредили су праву на живот нерођеном човјеку заштитивши се корпусом тзв. људских права и идеолошки је утврдивши.

Не смије Црква Христова да буде нијема пред гријехом овог злочина у којем липти Планета. Не оправдава је ни незнање. Сваки трен плодотвори тим злочином. Много, много људи учествује у њему. О њему ћуте као саучесници и бјеже од њега игноришући га. Ово је најтежа тема данашњице, тим тежа што је гурнутија под тепих.

Не смије Црква ни да подржава државне власти које покривају злочин убијања нерођених људи. Не би смјели да их подржавају ни гласачи. Новоизабрани предсједник Црне Горе Милатовић поклоник је евроатлантског система вриједности, идеолошког и правног заштитника тог злочина, и његовог пропагатора. Предсједнику Србије Вучићу овај злочин је далеко већи камен о врату за Страшни суд него што му је то камен велеиздаје Косова и Метохије…

У чланку су као илустрације коришћене иконе иконописца Милице Мишић

Наслов и опрема текста Словѣнског вѣстника

Изворник: Фејсбук страница прот. Јована Пламенца