Једна кинеска пословица вели да се само будала два пута спотиче о исти камен. Наши главари су се већ седам пута спотакли о косметски камен, а да ништа нису ни сазнали ни научили. Оно што посебно забрињава, то је недостатак чак здравог разума. Док и последњи сељак добро зна да пријатељи његовог непријатеља нису и не могу бити његови пријатељи, наши главари изгледа и даље верују да су пријатељи наших непријатеља на Космету и наши пријатељи. Реч је наравно о Сједињеним Америчким Државама и Европској унији.
Иако у овом часу (28. новембра 2007. године) још увек не знамо какав ће бити став великих сила – поглавито Сједињених Држава и Европске уније – према самозваном проглашењу независности такозваног Косова, већ сада можемо навести бројне грешке Досманлија после пада Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године. Ово треба учинити због тога што се о успеху политичара суди не на основу њихових изречених намера и добрих жеља, него искључиво на основу онога што су својом политиком стварно постигли или изгубили. И без намере да будемо птица злослутница, скоро је извесно да ће косметски Арбанаси прогласити државну независност Косова, а да ће потом, на притисак Сједињених Америчких Држава, сателитске државе (бивше југословенске републике и прибалтичке земље) прве признати ту независност, а да ће потом то исто учинити наши наводни велики „демократски“ пријатељи – Сједињене Америчке Државе и водеће силе Европске уније.
Но, док још постоји нада да се тај велики државни пораз и далекосежна национална трагедија бар могу одложити, ако не и сасвим избећи, остаје нам да још једном размотримо неопростиве велике државничке грешке које су после пада Слободана Милошевића наши челници починили. Прва је пристајање на такозвани Уставни оквир (Constitution Framework) који је, уз сагласност Арбанаса, саставио шеф УНМИК-а Ханс Хекеруп. У том акту, којим се практично успоставља једна нова држава, ни једном речју није била поменута чињеница да су Косово и Метохија, како је то писало у Резолуцији Савета безбедности 1244, интегрални део Савезне Републике Југославије, а под привременом управом Уједињених нација. Тадашњи председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница, по савету својих стручњака, упутио је већи број амандмана на овај предлог Уставног оквира, које је Хекеруп у већини одбацио без икаквог улажења у расправу о њима. После таквог дрског и понижавајућег поступка Војиславу Коштуници је једино преостало да прекине све односе са шефом УНМИК-а и да му тиме стави до знања да од челника у Београду не може очекивати учешће у разбијању властите државе.
Уместо тога, Војислав Коштуница и званичници око њега прећутно су пристали на овај Уставни оквир. То потврђује друга грешка коју су Досманлије починиле. Реч је о навођењу наших несрећних сународника на Космету и оних који су избегли са Космета да се упишу у нове косметске бирачке спискове зарад излажења на изборе којима ће се успоставити државни органи нове косметске државе у настајању. Те нове спискове није требало ни сачињавати, јер су бирачки спискови за Космет већ постојали и по њима су септембра 2000. године одржани председнички избори на којима је Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића. Али је сачињавање нових бирачких спискова – само за Космет – требало и симболички да означи његово издвајање из састава Србије и ондашње Савезне Републике Југославије. И уместо да одбију учешће у састављању тих нових бирачких спискова, наши тадашњи челници су позвали Србе на Космету и избеглице са Космета да се у њих упишу. Чак је и Драгољуб Мићуновић, код кога се глупост никада не може јасно разликовати од његове препредености и покварености, изјавио да наши сународници треба да се упишу у те нове спискове да би се видело колико Срба има на Косову и Метохији, као да се то већ није знало на основу претходних пописа становништва.
Излазак на прве косметске изборе у организацији УНМИК-а био је трећа пресудна грешка. Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић и други тадашњи главари су то наслутили, па су наговарали српске странке на Космету да поднесу своје кандидатске листе, а да унапред не изјаве да ће на те косметске изборе и изаћи. А када су то учинили, онда им је саветовано да на те изборе изађу да би што више Срба ушло у косметске представничке и друге државне органе. Чак се Драгољуб Мићуновић – а ко би други – присетио крилатице Рудија Дучкеа из 1968. Године о „дугом маршу кроз институције“, па је несрећним сународницима са Космета објашњавао да они сами треба да се боре у косметским државним институцијама за погажена српска права, то јест да би тих десетак српских представника требало да постигну оно што није успела држава Србија. И тек кад су Арбанаси преуредили скупштинску зграду, избрисали сваки траг српског хиљадугодишњег постојања на Косову и Метохији, а на зидовима исцртали ликове Скендербега и других албанских јунака, стављајући тако до знања да „Срби немају шта да траже у Скупштини“, српским посланицима је саветовано да више не одлазе у Приштину. Неким високим званичницима ни то, међутим, није било довољно. Када су се приближили и други косметски избори, Борис Тадић је саветовао косметским Србима да и овога пута учествују у њима, чиме је, како сам то оквалификовао на Тргу Републике, кренуо путем издаје.
Четврта одсудна грешка била је смањивање, разоружавање и убогаљивање војске. Тај срамни посао започео је и добрим делом обавио Борис Тадић у својству министра одбране. До тада је Војска Југославије уживала највеће поверење и углед у српском народу, док је на другом месту била Српска православна црква. Било је довољно само неколико фабрикованих афера о такозваној ликвидацији двојице војника на Топчидеру, чији су виновници наводно били Младићеви телохранитељи, или о сумњивим самоубиствима војника на југу Србије, па да се, уз стално подгрејавање ових афера у јавности, углед Војске Југославије потпуно сроза. Сáмо смањивање војске изведено је тако што је војни рок резервиста смањен на шест месеци, уз истовремено стимулисање масовног служења цивилног војног рока, чиме је створен изговор за масовније отпуштање или превремено пензионисање стално запослених официра и подофицира, нарочито оних који су се способношћу и одлучношћу истакли 1999. године приликом агресије Атлантског пакта на СР Југославију. Затим је сâм Борис Тадић наредио да се, у присуству америчког амбасадора, уништи 1.200 противавионских ракета „Стрела“ које су се показале изузетно делотворним против хеликоптера и нисколетећих авиона до 5.000 метара висине. Напослетку је потпуно приземљено наше ратно ваздухопловство. Од две стотине борбених авиона, само два или три могу да лете, док остали, због наводног недостатка средстава, уопште нису благовремено ремонтовани. Средства би се за то могла наћи, али наш поверилац Међународни монетарни фонд (читај: Сједињене Америчке Државе) забрањује да се буџетска средства за то употребе. А са војском која је радикално смањена, разоружана и убогаљена, Косово и Метохија се не могу сачувати. То још боље од нас знају наши непријатељи.
Неодговарајући протокол преговора с косметским Арбанасима пета је грешка која добрим делом прејудицира њихов неповољан исход. Иако се од самог почетка знало да је Космет покрајина у саставу Србије, а косметски Арбанаси национална мањина у оквиру те исте Србије, челници наше државе пристали су да са представницима косметских Арбанаса разговарају и преговарају на равној нози. Чак се у страним јавним гласилима непрестано говорило о преговорима Београда са Приштином, као да су посреди међународни преговори између влада двеју независних држава. И већ у току ових преговора показало се чему они воде, јер се, поред осталог, уопште није разговарало о положају арбанашке мањине у овкиру Србије, него о положају српске мањине на Космету, као да је Космет већ независна држава. А то значи да Космет неће бити у саставу Србије, него да ће косметски Срби бити национална мањина у оквиру мање-више независног Космета.
Шеста грешка, која је била у исти мах и велика обмана, била је доношење Устава Србије октобра 2007. године. Главни разлог за његово доношење, који је за прост неупућен свет био веома убедљив и коме је насела и Српска радикална странка, било је учвршћивање уставног статуса Космета зарад његовог очувања у саставу Србије. А то је учињено тако што су из нормативног дела Устава, који има обавезујућу снагу, Косово и Метохија пребачени у преамбулу која има декларативни карактер. И што је још горе, док је Уставом из 1990. године подробно утврђен обим аутономије, у преамбули новог Устава само се вели да ће Косово и Метохија имати суштинску аутономију, без икакве назнаке каква би била њена надлежност и у чему би се она огледала. А то је потом нашим преговарачима у име Србије пружило могућност да косметским Арбанасима нуде и мегааутономију, попут статуса Хонгконга у оквиру Кине или Аландских острва у оквиру Финске. Другим речима, уместо да ојача положај Косова и Метохије, како су нас то уверавали вајни творци новог Устава, њиме је њихов статус у оквиру Србије ослабљен, јер су наши преговарачи добили потпуно одрешене руке да нуде или пристану на било какво решење које не би значило потпуну, безусловну и међународно признату државну независност Космета. А када се једном призна фактична самосталност без икаквих, институционалних веза са средишњим органима Србије, она пре или после постаје и формална државна независност.
Седма грешка, која сигурно неће бити последња, јесте упорна тврдња наших челника да никако неће прибећи сили, то јест употреби војске и полиције у случају отцепљења Косова и Метохије, него да ће искључиво користити правне аргументе, док косметски Арбанаси увелико звецкају оружјем и стављају до знања да ће прибећи насиљу и тероризму против страних војника, дипломата и експерата уколико се не удовољи њиховим захтевима. А како и не би када су до зуба наоружани, док је наша државна војска убогаљена, а наши сународници на Косову и Метохији лишени било какве озбиљније помоћи у оружју, обуци и логистици. И док би свака озбиљнија влада изводила војне маневре и вршила бар делимичну мобилизацију у тренутку када јој је угрожен територијални интегритет, наша влада седи скрштених руку, очекујући да неко други, рецимо Русија, заштити нашу државну сувереност и наш територијални интегритет.
Једна кинеска пословица вели да се само будала два пута спотиче о исти камен. Наши главари су се већ седам пута спотакли о косметски камен, а да ништа нису ни сазнали ни научили. Оно што посебно забрињава, то је недостатак чак здравог разума. Док и последњи сељак добро зна да пријатељи његовог непријатеља нису и не могу бити његови пријатељи, наши главари изгледа и даље верују да су пријатељи наших непријатеља на Космету и наши пријатељи. Реч је наравно о Сједињеним Америчким Државама и Европској унији. Како Сједињене Државе најодлучније и најупорније подржавају независност Космета, ноторна је глупост да оне могу бити пријатељ Србије. Још је већа глупост намера неких наших челника да Србију уведу у Атлантски пакт који је 1999. године извршио агресију на нашу земљу, а сада такође подржава независност Косова.
Нешто више речи захтева разјашњење става Европске уније према косметском питању и наивне вере наших челника да целу Србију могу увести у Европску унију. Званичници Европске уније и више представника највећих европских земаља већ су више пута ставили до знања да Срби морају направити избор, пошто не могу више полагати право на Косово и Метохију и у исти мах очекивати да уђу у Европску унију. Или још јасније, Србија се мора одрећи Косова и Метохије ако жели да буде примљена у Европску унију. Ни веће уцене ни мање могућности избора! Ко то још није схватио тај не треба да се бави политиком.
28. новембра 2007.
(Изглед и опрема текста редакцијски)
Изворник: Коста Чавошки: ИЗДАЈА (одељак: ПРЕД ГУБИТКОМ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – стр. 127-136; Orpheus, Нови Сад, 2009)
Related posts:
Интервју (у целини): ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА
Бошко Козарски: ЗАР КОСОВСКИ ЗАВЕТ НИЈЕ НАДЖИВЕО СВА ДОСАДАШЊА ЦАРСТВА?
Бошко Антић: ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ НИЈЕ ИЗГУБИЛА РАТ 1999. ГОДИНЕ
Александар Дугин: ЧЕКА ВАС ОКУПАЦИЈА, АКО НЕ УЂЕТЕ У ЕВРОАЗИЈСКУ УНИЈУ
Мило Ломпар: АПЕЛ ПОКАЗАО ДА НИЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА ШАПТОМ ПРЕПУСТЕ
Слободан Антонић: „УСНЕ КОЈЕ ЛАЖУ“
Јелена Пономарјева: АКО ОТПОР БЕОГРАДА БУДЕ СЛОМЉЕН, ЦЕЛА ЕВРОПА ЋЕ ПОСТАТИ НАТО
Слободан Орловић: РЕФЕРЕНДУМСКО АНТИПИТАЊЕ ЗА КОСОВО
Душан Гостељски: ДРЖАВА У РУКАМА (НЕ)ПРИЈАТЕЉА
ПУТИН VS ИВАШОВ: КО ЈЕ ШТА ОДЛУЧИВАО О СЛАТИНИ 1999. ГОДИНЕ?
Игор Стрелков: РАТ У БОСНИ (ексклузивни интервју)
Николај Николајев: ОЗНАКА ТАЈНОСТИ ЈЕ СКИНУТА – ПРИЧА О ЈЕДНОЈ ФОТОГРАФИЈИ
Све те „грешке“ су биле последица потписивања Кумановског споразума. Није ваљда да се победио НАТО пакт? Наравно да није. Наравно да смо изгубили од НАТО пакта који нас је присилио да се повучемо војно са Косова, али који нам је диктирио обим и наоружање војске у остатку Србије.
Све би ове „грешке“ биле грешке да, ето, није те ситнице. Само не знам како њу увек „заборавимо“.
Сећам се чувених прича о томе како је тадашњим српским властима Черномирдин саветовао да прихвате план „регулисања кризе“, и понашао се као да заступа америчке интересе. Безброј пута је Слободану Милошевићу наговестио да би неприхватање мировног предлога водило жешћем бомбардовању, тешком разарању и губитку Косова, при чему се не може рачунати на помоћ „са стране“. Ето шта се збуде када на чело државе дође личност попут „вотка – демократе“ Бориса Јељцина. Черномирдин је, наводно, у одсудним тренуцима тешких преговора прешао руком по равном столу, и рекао да ће и Србија бити тако „заравњена“.
Ако се „ваљда“ није победио НАТО пакт, а то се доводи у везу са потписивањем Кумановског споразума, значи ли то да бисмо победили да споразум није потписан? Не бих ја амнестирао потоње властодршце пребацивањем кривице на налогодавца и српске потписнике КС. Но, у то време стекао сам утисак да је ратнохушкачка прозападна медијска халабука почела да јењава, све више протеста са све више људи је било у многим европским престоницама, јавно мњење се посвуда почело заснивати на бројним гласовима разума… Но, човек не може да буде сигуран шта би се догађало после одбијања мировног предлога, и могу да разумем нимало завидан положај тадашњих српских власти, које су саветовали злогук Черномирдин и мутивода Козирјев.