Жељко Вук: ПОСЛЕДЊЕ ЈУТРО ШВАЈЦАРСКОГ БАРОНА

Како је завршио Николас Доксат де Морез, први градитељ савременог Београда, и ко је у све то умешао прсте…


Четвртак, 20. март 1738. године. По улицама Београда од раног јутра котрљале су се запреге препуне штављених кожа, дивљачи и бачви с рибом и пивом, а пекарски помоћници из широких плетених корпи продавали су по улицама свеже пециво.

Велика касарна Александра Виртембершког, начичкана високим димњацима и барокним украсима, доминирала је Београдом, раздвајајући савски од дунавског дела града, са стотинама прозора распоређених на три спрата здања. Иза једног од њих, окренутог ка дворишној страни, одвијао се несвакидашњи призор.

У својој соби, уједно и тамници, швајцарски инжењер и аустријски ражаловани маршал Николас Доксат де Морез, у друштву младог поручника и уз топао чај, проводио је своје последње тренутке. Претходне вечери јео је и пио као и обично и читаве ноћи спавао сном праведника. Колико јуче, још се надао помиловању, али све жалбе и молбе упућене царском двору и лично цару Карлу VI остале су без одговора. По клоцкању потковица по калдрми и удаљеним повицима кавалеријског официра који је својој регименти издавао команде, барон је схватио да су припреме за погубљење већ при крају. Одложио је празну шољу и уз помоћ верног чувара почео да се пресвлачи. Са блузе је откинуо златну дугмад и предао их младом поручнику:

Верни мој поручниче и тамничару, сем ових дугмади, ја немам више ништа на овом свету чиме бих Вам се захвалио на љубазном друштву и доброти. Примите тај скромни дар као знак пажње и сећања.

Младом поручнику задрхтала је брада.

Сећање на први сусрет

Када су завршили облачење, барон је наместио перику и напустио собу. Неуједначени кораци хромог Швајцарца и чизме кавалеријског официра одзвањали су дугим ходником и степеницама простране касарне све док кроз велику капију нису изашли на пространи трг где их је сачекала отворена кочија. Било је седам сати и градске капије још су биле затворене. На трен је осетио језу. Веровао је да је то због прохладног јутра, јер себи не би опростио да га у последњем тренутку, пред очима крвника изда храброст.

Уз пратњу посилног, Николас де Морез попео се у запрегу која је одмах кренула ка платоу на којем се налазило губилиште. Када су зашли за угао, у даљини је приметио обрисе Београдске тврђаве и присетио се оног јутра 1717. године, када је на челу свог пука јахао кроз ружичасту маглу која је прекривала Тобџијску шуму. У исто време, упарађени принчеви и грофови већине тадашњих династија, у накићеним униформама, чипканих манжетни и оковратника и са шеширима украшеним нојевим перјем, са Вишњичког брда посматрали су кроз месингане дурбине покрете својих трупа и њихово прегруписавање. Са сећањима на први сусрет са овим градом, барон се у кочији под стражом примакао платоу и дрвеном постољу губилишта.

Чим је запрега са осуђеником приспела, упарађени добошари почели су са посмртним плесом дрвеним палицама. Поручник је барону придржао руку приликом силаска са запреге, а затим су се обојица упутила ка постољу предвиђеном за последњи чин. Пратећи добошаре и команде надређених, четири стотине осамдесет пешадинаца и две стотине оклопника, затворили су круг око главних учесника, изводећи својеврсни егзерцир пред очима посматрача. Они најближе њему говорили су касније да је швајцарски племић, гледајући ка зидинама утврђења, тада изговорио своју последњу реченицу:

„О Тврђаво, ја сам те изградио, а ти ми живот узимаш.”

Са столицом у гроб

Портрет Николаса Доксата де Мореза

Пред гувернером Београда, грофом Франческом Ксавером Марулијем, генералом који је преузео заповедништво над градом и царском покрајином Краљевином Србијом, пред највишим војним званичницима, свештенством и окупљеним светом, још једном је прочитана пресуда ратног суда. Затим је цела процедура бароновог пресвлачења поновљена као у његовој заточеничкој соби, само обрнутим редом. Скинут му је огртач, перика, униформа, раскопчан оковратник и навучена ноћна кошуља. Пошто је посађен на столицу, а преко очију му стављен повез, барон је почео с молитвом… Али не успе да је приведе крају као што би био ред, већ осети познати хук мача. Снага ударца оборила га је са столице, јер уместо да осуђенику скрати муке, џелат је промашио његов врат и оштрица се зарила дубоко у раме швајцарског племића, који само што не изгуби свест. Окупљени посматрачи почеше да негодују и звижде а жене прекрише очи. Храбро срце барона издржало је да није испустио ни јаук. Два војника притрчаше и тешко повређеног осуђеника посадише поново на крвљу испрскану столицу.

Мач се тог јутра подизао у руци џелата још три пута, док одрубљена баронова глава најзад не паде на чамове даске.

По граду се причало да промашаји крвника нису били случајни, већ да је то био његов бес због златних дугмића које је барон унапред скинуо са кошуље, а на које је извршитељ рачунао, а они боље обавештени говорили су да је џелат због „промашаја” био лепо награђен.

По смакнућу, тело и главу барона Николаса де Мореза његове слуге положиле су у наручени црни сандук и, заједно са столицом на којој је седео покопале у раку ископану недалеко од дрвеног шафота.

Царски ризничари потом су претурили његов стан покушавајући да нађу тридесет хиљада уштеђених форинти којима би, како су говорили, намирили „део трошкова око утамничења и суђења”. Али остали су кратких рукава, пошто нису нашли ни гроша! Њихов бес свакако би био још јачи да су знали да је баронова уштеђевина била вишеструко већа.

О разлозима због којих је обезглављен први градитељ савременог Београда доста је писано и нагађано. Говорило се да је то учињено због његове верске припадности (јер је био хугенот), затим да је ликвидиран како се не би обелоданиле тајне београдских подземних ходника који су наводно повезивали двор принца Еугена Савојског и командантов стан са Тврђавом и можда још даље, испод реке, са Земуном… Свакако је најуверљивија била оптужница која га је теретила за издају, јер је Нишку тврђаву предао Турцима без испаљене кугле, што је и била истина.

Али о околностима под којим је то учињено није било много речи. Све док на видело није изронила једна књижица која је у Библиотеку града Београда пристигла 1931. године. Била је то споменица посвећена царском генералу Доксату де Морезу, штампана готицом на немачком језику још 1757. године, што значи да су је написали Де Морезови савременици непуних двадесет година по његовој смрти. Из ње се може наслутити да би разлог погубљења аустријског инжењера могао да буде и посве друге природе. Новац!

Тајна принца Еугена

Николас Доксат де Морез рођен је 3. новембра 1682. године у Ивердону у Швајцарској. Постоје разне варијанте његовог имена и презимена, како писања тако и изговора – Николаус, Фон Морет, Де Морес, Де Морез… али код нас се уврежило Де Морез, и као таквог можемо га наћи у бројним истраживањима и објављеним књигама. Рођен је у браку угледне протестантске породице Маргарете Штирлер и Јозефа Доксата, заставника, чији су се родитељи, бежећи од прогона, настанили у Бернском кантону.

Због великих заслуга Јозефа Доксата, цар Фердинанд III њему и његовој породици доделио је племство. Већ са напуњених 18 година Јозефов син Николас приступио је холандској војсци, која је запазила његову даровитост и упутила га на усавршавање за фортификацијског официра. После опсаде Лила, једва извукавши живу главу, Николас де Морез прелази у аустријску војску, којој ће служити до своје смрти.

Швајцарац је био један од највећих градитеља ровова и опсадних прокопа свог времена, притом веома храбар војник и коњаник, па је често рањаван, а због изразитих способности био је миљеник царског фелдмаршала, лоренског грофа Клода Флоримунда Мерсија. Пре тачно триста година, у опсади Темишвара 1717, која је претходила борбама за Београд, Николас је једва преживео. Читаво тело било му је прекривено ранама, десно колено разбијено куглом, лево раме смрскано, а кук на истој страни тешко позлеђен. На тај начин заслужио је и наклоност Еугена Савојског, који му је дао на располагање личног хирурга. Овај му је залечио ране тако успешно да је у опсади Београда, иако оставши хром, Николас већ био у седлу. Такође, због изузетног пожртвовања, Николаса је принц наградио са двеста царских дуката. Годину дана по уласку аустријске војске у Београд, швајцарски барон учествовао је и у борбама на Сицилији.

Александрова касарна (1738) такође је део Морезовог рада у Београду

Готово да не постоји утврђење у Хабзбуршкој монархији на ком Николас де Морез није био упослен. Чак и када је водио послове на обнови Београдске тврђаве, често је путовао од једне до друге утврде освојених градова, водио радове у Комарну, Петроварадину, Темишвару, Араду, правио скице и обнављао складишта у Карлзбургу, Сегедину…

Године 1733, када је иза себе имао преко тридесет година војне службе и када је зашао у 52. годину живота, Николас де Морез затражио је од Еугена Савојског да га отпусти из војске како би остатак живота провео на свом имању у Швајцарској. Био је одбијен.

Зашто чувени војсковођа који је обожавао Де Мореза није прихватио његову молбу остаће заувек тајна коју је принц Еуген 1736. године понео са собом у гроб. Његовом смрћу и погибијом грофа Клода Мерсија, две године раније у бици код Парме, швајцарски барон остао је пред царем незаштићен од налета разних смицалица које су му се годинама спремале.

Дворске ујдурме

Први план за обнову Београда израдио је лично Александар Виртембершки 1721. године. Али тај аматерски склепан план без озбиљнијих анализа одбила су оба члана Дворског ратног савета од којих је један био Николас де Морез, који је у то време још руководио радовима на оправци Темишварске тврђаве. Био је то врућ шамар принцу Александру, који га је стоички поднео, али чини се да га никад није заборавио.

Тек после две године колебања, одлуку о претварању Београда у уређени град, Беч је препустио Еугену Савојском, а овом није било тешко да се одлучи ко ће бити нови архитекта Београда, јер је швајцарски барон по способностима био далеко испред осталих кандидата. Чим су радови на геодетском снимању терена били готови, Швајцарац се бацио на цртање и израдио прецизне пројекте који су укључивали и постојећа утврђења. Коначни планови предати су на одобрење Дворском савету 1723. године и они су усвојени.

Обимна обнова Тврђаве захтевала је велика новчана средства, а царска ризница није се лако одрицала златника. Зато је помоћ потражена код папе Бенедикта XIII, који је папинском булом 1725. године опорезовао све свештенство Светог римског царства петогодишњим „турским порезом” у износу од два милиона гулдена. Тако су радови на Београдској тврђави коначно могли да почну. Овај порез продужаван је још у два наврата у истом износу, па се само може претпоставити колико је та количина злата била примамљива за лепљиве прсте оних кроз чије руке је пролазила, поготово када се зна да је гувернер Београда принц Александар Виртембершки волео раскалашан живот и коцку, да је био сплеткарош и расипник, склон пићу и блудничењу.

Како би намирио своје потребе, принц је трговао значајнијим функцијама, примао мито и незаконито присвајао приватну и државну својину. Београд је напустио 1733. године како би после смрти брата по стрицу Еберхарда Лудвига у својој постојбини преузео престо Виртембергових. Због његовог одласка нико није ронио сузе осим Јеврејина Самсона Вертхајмера, београдског банкара коме је принц остао дужан чак шест својих годишњих плата. Мада се на двору знало за његове пороке, племићки положај принца Александра није у царевини дозвољавао никакву сумњу у његово поштење.

ЈУНАК „СЕОБА”

Маршал Фридрих Хајнрих фон ЗЕКЕНДОРФ

Маршал гроф Фридрих Хајнрих фон Зекендорф (1673–1763), мало познат нашој јавности, био је истакнути војсковођа под чијим заповедништвом су приликом освајачких похода ратовале и неке српске хусарске регименте, од којих је једну предводио надалеко познат по храбрости оберкапетан Вук Исакович, кога је у роману „Сеобе” читаоцима приближио Милош Црњански.

Радови на Тврђави су одмицали а Београд је почео да поприма прве обрисе европског града, када је уочено поткрадање градске касе. Чини се да је 1737. година била судбоносна за многе личности ове приче о настајању савременог Београда, али и за почетак краја аустријске владавине на овим просторима. Пошто је у неколико наврата Беч обавештен о проневерама које су успоравале изградњу Београда, у инспекцију је допутовао дворски опуномоћеник генерал Хајнрих Вилхелм фон Вутгинау, како би утврдио о чему се ради и где нестаје новац намењен изградњи најзначајнијег утврђења на Источној граници.

Већ остарели генерал ревносно је обавио посао, обишао радове и прелистао књиге, а његови савременици забележили су да му је чак у очи речено ко је све извлачио профит и из касе узимао новац. Али генерал Вутгинау никада није стигао да се врати у Беч и обелодани истину.

По повратку из Београда, дошавши тек до данашњег Ђера, нагло се разболео и умро. Неки су говорили да је узрок смрти била мијазма, нека врста мочварне заразе, док су други тврдили да је генерал отрован. Овој другој претпоставци иде у прилог и чињеница да је у Београду због давања погрешног лека ухапшен један апотекар, који је касније и признао кривицу. У извештајима нађеним код генерала Вутгинауа, нигде се није спомињало име Николаса Доксата де Мореза, па се може закључити да су могуће оптужбе на његов рачун биле неосноване, а да су покушаји да се на њега свали кривица због недостатка новца у каси пале у воду.

Грофова превара

Исте године од живота се опростио и Александар Виртембершки. Хроничари су забележили да је напрасно умро на карневалу у Лудвигзбургу.

„Секцијом се нашло да су му срце и мозак и сви органи били здрави, али у плућима беше пуно прашине, трагова од дима и испарења од карневала. Вероватно да је Херцога ударила капља у наручју какве његове куртизане.”

У септембру исте године Николас де Морез унапређен је у чин дивизијског генерала и маршала. Одмах затим пребачен је у Ниш, како би од оболелог генерала Лојтрума на чување примио Нишку тврђаву. Али стигавши у Ниш, Николас де Морез затекао је нимало завидно стање. Стајаћа војска, њих 7.032, била је ненавикнута на рат, исцрпљена нередовном доставом хране, са недовољно муниције и барута. Уз то, гладан народ почеле су да сатиру разне заразе. Да све буде још црње, регимента која је требало да брани Ниш споља, морала је после сукоба на Тимоку да се повуче због недостатка хране.

Гроф Зекендорф, који је по смрти принца Еугена Савојског преузео команду над армадом Хабзбуршког царства, као искусни војсковођа морао је да зна којом силом располаже турска војска. У својој каријери често критикован због погрешних одлука, он није одговарао на притужбе које је нови заповедник Ниша у неколико наврата слао у Београд. Тако се десило да 16. октобра 1737. године пред капије Нишке тврђаве пристигне турска армада од 80.000 аскера, расположених да у само једном јуришу поврате овај град.

Како би војску и цивиле спасао од покоља, Николас Доксат де Морез, у договору са својим официрима пристаје на турску понуду, да са војском, оружјем и развијеним заставама напусти утврђење и буде испраћен све до Параћина, после чега је могао да се прикључи царској војсци. У међувремену, аустријском посланику у Регензбургу пристигла је наредба с царске стране да се због погрешне процене окриви гроф Зекендорф. Али, као и много пута до тада, Зекендорф успева да се извуче и сву кривицу сваљује на швајцарског барона, па је Де Морез при повратку у Београд спроведен до тамнице заједно са својим официрима који су потписали капитулацију.

Већ 17. октобра пребачен је у велику салу Александрове касарне, где су га очекивали чланови Ратног суда којим је председавао генерал Јакоб фон Суков. Одмах им је прочитана оптужница и саопштена пресуда коју је потписао лично цар. Николас де Морез осуђен је на казну погубљења, док су остали осуђени на различите казне, неки лишавањем часних имена, неки отпуштањем из службе. Пуковник Максимилијан Хумпрехт признао је да је учествовао у тровању генерала Вутгинауа и за себе је тражио најстрожу казну.

Осим судбине швајцарског барона, чије се имање и данас распростире Бернским кантоном, даља судбина осуђених је непозната. Николас де Морез успео је на време да преко рођака у Швајцарску склони уштеђени новац. Остаје велико питање како је суђење обављено тако брзо, као да се некоме журило, и како се на пресуди у тако кратком времену нашао царски потпис. Али да није таквих загонетки, ни ова прича не би била толико занимљива.

Годину дана по погубљењу Николаса де Мореза, Београд је поново враћен Турцима, а градом је ускоро завладала куга. Хабзбуршки цар Карло VI умрo je у октобру 1740. године понављајући речи:

Београд је узрок моје смрти” и, показујући на своје груди: „Осећам ту цео Београд како ме својом тежином гуши.”

(Изглед, повезнице и опрема текста редакцијски; илустрације из изворника)

 

Изворник: Политикин Забавник

(Visited 53 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *