Душко М. Петровић: О КЊИЗИ „ВРЕМЕ ТРАЛАЛАЈКИ“ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА

У четвртак, 5. новембра 2015. године у галерији краљевачког КЦ „Рибница“, одржана је промоција нове књиге пѣсама Димитрија Јовановића „Време тралалајки“. Преносимо прилог КаТВ о тој вечери, са освртом књижевника Душка М. Петровића о књизи, као и једну Јовановићеву пѣсму из збирке.

О КЊИЗИ „ВРЕМЕ ТРАЛАЛАЈКИ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Душко М. ПЕТРОВИЋ

Душко М. ПЕТРОВИЋ

Димитрије Јовановић, филозоф по образовању, није овог пута успео да смири филозофа у себи и то је добро – не само зато што је свакој песми додао бар по мрву, а најчешће много, много више филозофског приступа свету у којем је певао и у којем пева не одричући се притом оне своје добро знане иронијске недистанце, оног свог уобичајеног ударања у срж проблема, да не кажем “с неба па у ребра“, него је, ево, и своје најлирскије слике – а данас и овде је углавном о њима реч – привио баш уз то јато говорећи:

Димитрије Јовановић:
МАКСИМУМ СЛОБОДЕ

Нико ништа не види
Сви су ослепели,
Само демократија
Сузе лије!

Стигао нам
Максимум слободе
Да слуге служимо.

Народ кличе,
Тралалајке оргијају!
Комедију
На трагични текст
Играју плаћеници!

Одушевљење
По лудницама
И болницама!

На гробљима
Мртваци
Коло воде!

По ћумезима и контејнерима
Мртви
Прослављају долазак слободе!
Експлоататори деле милост
Богаљима,
Ништима и кљастима!

Европа укида
Пролеће,
Јесен
И зиму!
Америка проглашава
Вечито лето
Без падавина!

Ја го и гладан,
Промрзао од врућине,
Поздрављам Европу и Америку!

Дабогда
Да им се више пута врати
Све што су нама дали!

Нико ништа не види
Сви су ослепели
Само демократија
Сузе лије!

“Никада нисам видео
Тамније небо
Нити мутнију Мораву“,

да би одмах потом, одбијајући да не види што види и да у тој слици времена у невремену историје не препозна страшну поруку послату на адресу рода и народа:

“Запалити све постеље
Да се у њима никад не роде
Ни орач ни копач“,

него нас дозива да се пред тим стравичним виђењем замислимо, колико год дубље можемо, још док нас иоле има, још док нас је макар толико да читамо и мислимо само.

Није Димитрије ни у овој лирско-филозофској кући смештеној између прве и 85. стране, променио свој однос према нпр. телевизији и осталим видовима замајавања народа, према демократији и сличним облицима одвлачења народних очију, ушију и уста од истине, слободе и правде, или према „добротворној“ подели слободе на мале порције у ненародној кухињи светске политике, него је само све то огрнуо топлотом интимног загрљаја, па  увукао и ушушкао у дедину кошуљу срећан и радостан што се дедина и филозофија старе Грчке баш лепо допуњују, те на крају – попут Марка у недељној кавзи – дозвао посестриму вилу, не да би јој се изјадао или од ње какву помоћ заискао, помоћ у виду ножа из потаје, на пример, него да би и себе, и њу, и све нас подсјетио колико смо овакви какви смо.

Пре него што ће својој посестрими вили (а сваки српски песник има своју, само своју посестриму) казати куда смо све и како кроз историју прошли, ако јесмо, ако се још не батргамо и не отимамо, Димитрије је баш намерно своје нишанске справе, иако у лиру огрнуте, окренуо према свему што нам се у време писања догађало, па једно по једно гађао и погађао – да не остане да нисмо ни видели, ни чули, ни слободну реч изговорили.

Снајпер сатире Димитријеве провирује из лирике и из сваке прилике погађа, непогрешиво као и до сада.

Ова књига с погрешним насловом, ма колико било тачно, а тачно је да је, такав какав је, изникао из времена у којем је све око нас без чврстог ослонца у српској историји, традицији, култури, науци, уметности и у свему осталом што нас чини овима који смо, заиста представља не само лични, него у доброј мери и општи поглед на свет у којем смо затечени и, бојим се, забеућени и у том смислу, верујем, биће добар сведок нашег времена – ако се икад ико, у било каквој будућности, заинтересује за нас овакве какви смо.

Честитам.

 

(Visited 32 times, 1 visits today)
ОСВРТИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *