Драган Буковички: 10-ГОДИШЊИЦА ПРАВОСЛАВНОГ ОМЛАДИНСКОГ МЕЂУНАРОДНОГ ФЕСТИВАЛА „БРАЋА“

Свакојаки западни фондови јамачно не трате милионе на школовање наше најдаровитије младежи у жељи да она својим талентом боље служи сопственој отаџбини. У фестивалу „Браћа“ ми, између осталог, видимо најбоље средство против испирања мозгова


Драган БУКОВИЧКИ

Драган БУКОВИЧКИ

Од 18. до 26. јула на Бородинском пољу је одржан XVII међународни православни омладински фестивал “Браћа“. Фестивал је настао на иницијативу омладинске организације Можајског намесништва, и са благословом митрополита Крутичког и Коломенског Јувеналија одржава се већ 10 година у разним местима Русије, Белорусије и Украјине.

Од 2008. године на фестивалу су, у организацији „Словенског друштва“ повремено (до сада – 4 пута) учествовали и представници из Србије и Црне Горе. Учешће српске омладине све ове године било је скопчано с бројним тешкоћама, и било би скоро неостварљиво без добре воље, разумевања и предусретљивости руске стране.

Тако је било и овог пута. Надлежне црквене власти Жичке епархије су још једном испољиле потпуну равнодушност и нашле формалне разлоге за своје неучествовање, а градске власти нашу молбу за подршку нису удостојиле ни одговора. Но, то је тема за неку другу, много тужнију причу.

Углавном, изгубивши силно време у узалудном очекивању одговора, позив заинтересованим учесницима објавили смо на једва две недеље пре планираног путовања. Истовремено смо на адресе 30-ак портала, који себе одређују као „независне“ и „патриотске“, послали молбу да пренесу наш позив. Одазвало се њих пет, ако не рачунамо руски портал Српска.ру.

Пре свих њих, наш позив су, на себи својствен начин и без икакве молбе с наше стране, пренеле Е-новине, на чему им се овом приликом срдачно захваљујемо. Својим подробним и надасве проницљивим „освртом“ оне су потрле и последње сумње које смо гајили гледе смислености нашег предузећа у овој и оваквој Србији.

Поред кратке вести на локалној КаТВ и ширења вести по друштвеним мрежама од стране пар пријатеља то би било све што се тиче заступљености у српским гласилима.

На нашег пријатеља из Тополе, који је у том крају покушавао да упозна људе с целим подухватом, тих дана је, због мајице с Путиновим ликом, из чиста мира насрнуо неки бесомучник (ваљда редовни читалац поменутог врло толерантног и врло антифашистичког портала) и покушао да га пробурази бодежом. Човек је завршио с посекотином на длану десне руке и 17 копчи у пределу грудног коша и стомака. Бесомучник је лишен својих грађанских права на толеранцију и притворен.

Елем, остварити путовање у тако кратком року и у таквим условима било би равно чуду. Никаквом чуду се нисмо надали, али оно се, по молитвама наше браће из других словенских земаља, ипак догодило.

Необичне појаве више феста на небу ведроме: десетка од облака, снимљена приликом извођења химне фестивала

Необичне појаве више феста на небу ведроме: десетка од облака, снимљена приликом извођења химне фестивала

* * *

У вечерњим часовима 13. јула узео сам телефон да обавестим људе како се путовање отказује: истицао је претпоследњи дан за пријаве, а сигурних учесника је било за свега један комби, уместо предвиђеног аутобуса. Путовати по важећој цени било је немогуће, а мењати је у последњи час није имало никаквог смисла.

Тек што заврших с позивима, на екрану мог рачунара се појавила порука од Олге Серебровске. Олга Серебровска је наш стари московски познаник. Члан је уредништва рускојезичног сајта Сеница.ру, посвећеног Србији. Годинама се већ преко добротворног фонда „Помози делом“ бави хуманитарним радом, који је добрим делом везан и за нашу земљу. И сама Олга је не једном путовала по српским земљама. Између осталог, њеним трудом је остварено путовање групе деце с Косова и Метохије у Москву и Подмосковље пре неколико година, као и учествовање четворице српских уметника, међу њима и члана нашег Српско-руског Братства Бојана Миљковића, на прошлогодишњој изложби савременог иконописа у Москви – да поменем само подухвате чији сам био непосредан сведок.

Олгини вишедневни напори да нађе средства којима би се помогло наше путовање на фестивал уродили су плодом; новац је обезбеђен од једног нашег пословног човека из Русије, Србина, који својим деловањем и добротворним радом већ годинама чува част своје отаџбине у овој великој земљи.

Почела је бесомучна трка с временом, јер обезбедити толико места на свега 2-3 дана пре лета није баш једноставно. Ту је за нас много учинила Наталија Коцев, извршни директор представништва руског Фонда јединства православних народа у Београду.

Да се не упуштамо у детаље, од преосталих осморо учесника, од пута је у последњем тренутку одустало још њих четворо. Разлог томе може бити и пробуђена сумњичавост, што само по себи нимало не чуди: не може свако с поверењем прихватити овако нагле промене зацртаног плана, посебно кад посла имате с организатором о коме мало или готово ништа не знате. Тако се десило да је овог пута на фестивал отпутовало свега четири учесника из Србије: осим представника самог организатора из Краљева, по један човек из Горњег Милановца, Младеновца и Београда.

Учесници из Србије с Олгом Серебровском (прва здесна)

Учесници из Србије с Олгом Серебровском (прва здесна) на Белоруском колодвору у Москви

* * *

Време је да одговоримо на питање: шта је то што фестивал „Браћа“, по нашем мишљењу, чини толико изузетним? Какви разлози нас нагоне да, ево, већ пуних осам година, без обзира на све, безнадежно упорно ту манифестацију покушавамо приближити нашим суграђанима, организацијама, званичницима?

Када се млади јеромонах Николај Велимировић вратио са школовања на Западу, њега, 30-годишњег двоструког доктора најбољих европских универзитета и већ познатог беседника, философа и богослова, тадашњи митрополит, а потоњи Патријарх Српски Димитрије, шаље у Русију да се малчице „оправослави“, како се он сâм изразио. Пажљивији читаоци дела светог владике Николаја ће лако уочити светоназорску разлику у његовом стваралаштву пре и после боравка у Русији, те појмити сву мудрост и далекосежност одлуке митрополита Димитрија.

Свакојаки западни фондови јамачно не трате милионе на школовање наше најдаровитије младежи у жељи да она својим талентом боље служи сопственој отаџбини. У фестивалу „Браћа“ ми, између осталог, видимо најбоље средство против испирања мозгова. Барем нама учинковитији, бољи и јефтинији лек засад није познат. У том уверењу нас је утврдило искуство с оно мало младих људи које смо до сада успели одвести на фестивал, од којих су неки такође, као талентовани ђаци, били стипендисти западних фондова.

Оснивачи фестивала м. Оксана и о. Јарослав (друга и трећи здесна) са "Ноћним вуковима"

Оснивачи фестивала м. Оксана и о. Јарослав (друга и трећи здесна) са „Ноћним вуковима“

Уосталом, треба рећи да сáма идеја оснивања оваквог фестивала не представља чисто руски изум: она се код будућих организатора појавила пре пуних 20 година, када су приликом гостовања можајске плесне групе у Француској имали прилике да виде један такав католички омладински фестивал.

Уколико смо се од Запада икада имали нечему научити, онда је то смисао за организацију, чији универзални, општепримењиви принципи су тамо подробно проучени и доведени до савршенства. Читава мудрост састоји се у томе да се већ готов „калуп“ испуни сопственим садржајем и потом постепено надограђује. Можајци су ту лекцију одлично научили.

Да је ово у нашим – српским и руским – условима много лакше рећи неголи учинити показује и чињеница да је од замисли до првог одржавања фестивала 2005. године на Бородинском пољу протекло пуних десет година. Ипак, од тог тренутка фестивал почиње незадрживо да расте и развија се; од 2008. године он почиње да се одржава двапут годишње (лети и зими) и да се са Бородинског поља сели у разне крајеве не само Русије, него и суседне Украјине и Белорусије; а зимус је први пут одржан и на Светој Земљи, у Јерусалиму.

DSC_0924Изузетност фестивала састоји се, прво, у томе што учесницима омогућује да се на неколико дана потпуно одвоје од свакидашњих животних брига и свецело, без остатка погрузе у мисли о Вечном, Лепом и Узвишеном. У мисли о Богу. И то кроз истински саборно дружење с многобројним учесницима, свештенством, гостима и самим организаторима. Томе је у потпуности подређен пребогати фестивалски програм, који се састоји од уметничких, образовних и спортских садржаја. Упоредо с познатим именима, наступају сами учесници; свакоме је дата могућност да таленат којим располаже – било да је у питању нека уметничка, спортска или занатска вештина – покаже и подели са другима.

Томе су подређене и разне игре, попут тзв. „Игре анђела“, која се састоји у томе да током целог фестивала, жребањем одабраног учесника свакодневно нечим тајно обрадујете – слањем поклона, ситним знаковима пажње…

Овде се све чини за Христа и ради Христа.

Овде нема намештених осмеха.

Овде ћете с радошћу и лакоћом чинити и ствари на које бисте у другим околностима гледали с мрзовољом и осећали их као терет.

* * *

На фестивал су нас, одмах по слетању авиона на аеродром Шереметјево, одвезла кола с возачем што их је обезбедио наш покровитељ. Читав тај први дан фестивала протекао је у подизању шаторског насеља, које се налазило на узвишеном делу пропланка на ивици шуме; у доњем делу, на самој окуци речице Колоче, смештена је сцена, иза које се налази шатор с реквизитима; преко пута ње – наткривен шатор за публику, с леве стране – места за смештај опреме, регистрацију учесника. Са десне стране, између сцене и шаторског насеља налази се од греда направљени пољски храм, наткривен церадом. Иза сцене, у шумарку на брдашцету изнад Колоче, налази се пољска кухиња, мало ниже од ње – туш-кабине.

39342Један од првих проблема који треба решити је – међусобно упознавање и зближавање учесника, пристиглих из разних крајева и земаља. У ту сврху овог пута учесници су размештени не у шаторске групе по градовима, као раније, већ по произвољно састављеним групама од по 10-15 људи, које су носиле називе разних словенских племена – Вјатићи, Јатвјази, Пољани, Љутићи, Дуљеби итд. Свакој групи додељен је као водич по један искусни волонтер.

Зарад бржег зближавања, организатор је осмислио и неколико игара, које – ваљда и због језичке баријере – претерано уозбиљеним и удрвењеним српским учесницима при првом сусрету редовно делују сувише детињастим. Међутим, учинковитији начин упознавања тешко је смислити, и ове игре итекако имају свог смисла.

Исте вечери одржан је први концертни програм – „Представљање градова“, у коме свака делегација представља свој град, крај са програмом који сама одабере. Једина дама из наше мале групе, Драгана Ратковић, која иначе пева у црквеном хору и доктор је филологије, нас је, без икаквих претходних припрема, представила отпевавши једну српску и једну руску песму и побравши огроман аплауз. Незадовољна је, какав је и ред, била једино сáма Драгана: фалширала је, каже. Уосталом, без разлога: овде нико не лови ваше недостатке, у првом плану су врлине.

Прва ноћ под шаторима била је веома хладна: са 400 С у Србији, обрели смо се на руских 100, и Драгана је осванула са јаким назебом и врућицом. За њу је ноћивање под шаторима било завршено. Организатори су је сместили у лечилиште у оближњем селу, где су се налазиле гостинске одаје, па се уз лекарску помоћ опоравила већ после 3-4 дана. Следећих дана, премда је време било променљиво, ноћи су биле много топлије и пријатније.

Наредне вечери било је званично отварање фестивала. Организатор је за нас спремио изванредно лепо изненађење – плесни студио м. Оксане из Можајска извео је музичко-плесну игру под називом „Српска свадба“. Ниже можете погледати снимак с тог наступа. Оно што на никаквом снимку нећете видети нити ће вам било какве речи, слике дочарати, јесте уложени труд тих људи да с љубављу смисле и направе нешто лепо чиме ће своје далеке госте – за које се, опет понављамо, никако не зна хоће ли уопште доћи – обрадовати, учинити све да се они у једној, крај све духовне блискости, сродности, али за њих ипак новој, туђој средини, са својим обичајима, наравима и правилима – осећају као код своје куће. А управо то је оно најважније и најдрагоценије што бисмо хтели исказати, о чему заправо једино и имамо потребу да говоримо.

* * *

Фестивалски програм сваког дана постаје све богатији и садржајнији. Ове године он је прилагођен обележавању 1000-годишњице упокојења св. равноапостолног кнеза Владимира – Крститеља Русије, 70-годишњици Велике победе у II светском рату и проглашеној Години литературе у Русији.

Тако је у понедељак, 20. јула, после предавања професора Московске духовне академије Алексеја Осипова, сваком учеснику фестивала поклоњена по једна од три понуђене књиге са ЦД-ом професорових видео-предавања; потписник ових редова је изабрао ону од игумана Никона (Воробјева) под насловом: „О начелима живота“. Организатор је после неколико дана такође сваком учеснику поклонио још једну књигу: Нови Завет са Псалтиром и ЦД-ом са историјским уметничким филмом Џона Хејмана „Исус по Јеванђељу од Луке“.

Призор са свеноћног бдења

Призор са свеноћног бдења

Уочи дана равноапостолне Велике књегиње Олге (24. јула) почело је Свеноћно Бдење, које је после поноћи настављено с Литургијом. На фестивалу иначе сваки дан почиње и завршава се молитвом, а ове године нарочито место су имали свакодневни заједнички молебни за мир у Украјини.

На Бородинском пољу је одржана игра улога посвећена 70-годишњици Победе, а у суботу, 25. јула – бал, за који су се учесници спремали два дана. Уз песму „Дан победе“, они су се постројили у бројку 70, која је снимана из ваздуха. Тај дан је завршен величанственим ватрометом и дружењем уз логорску ватру и гитаре до касно у ноћ. На жалост, изостао је концерт изврсне кијевске рок-групе „Браћа Карамазови“, којој су украјинске власти практично забраниле излазак из земље. Штавише, по „љубезној препоруци“ Министарства културе и Службе безбедности Украјине отказан је концерт који је група заказала за 28. јул у Кијеву поводом 1000-годишњице Великог кнеза Владимира – и то због најављеног учешћа Емира Кустурице и No smoking orchestra!

0mrQmSmBs8IЗато су одличне концерте дале петроградска група „Атријум“ и „Етносфера“. Не могу се заобићи ни наступи старих фестивалских звезда – о. Јарослава Јерофејева, духовника фестивала „Браћа“ игумана Данила (Жирнова), или ђакона из Придњестровља Дмитрија Коваља – који, осим што још од оснивања фестивала с учесницима воде занимљиве мини-беседе, изврсно уз гитару изводе и своје песме и за собом већ имају више снимљених компакт-дискова са својим стваралаштвом. Овде вреди поменути и учесницу из Петрограда Олгу Братчину: као да се приликом наступа сáма природа тихим добовањем капљица ситне кише по крову сцене, шатора за публику, потрудила да додатно истакне лепоту боје њеног благо сетног, нежног гласа…

Поред поменутог професора Осипова, учесници су из дана у дан имали прилике да чују предавања и беседе познатих духовника попут епископа Ахтубинског и Јенотајевског Антонија, протојереја Андреја Ткачова, протојереја и песника Артемија Владимирова, јеромонаха Макарија (Маркиша)… Још непосредније су биле мини-беседе са свештеницима, које су организоване по мањим групама на разноврсне теме по избору самих учесника (нпр. „Православље и хумор“, „Шта жена жели од мушкарца“, „Какав је мој крст?“, „Новац или срећа“ итд). На жалост, због непознавања руског језика и одсуства српских свештеника, наши учесници су прилично ускраћени, пошто праћење ових садржаја од њих захтева велику усредсређеност. Усмено превођење ту није од велике помоћи.

Љубитељи спорта су на припремљеним игралиштима могли одиграти утакмицу фудбала или одбојке, партију тениса… Или се научити основама борбе прса у прса, стрељаштва, бацања ножева и руковања оружјем. Организоване су такође радионице, у којима су заинтересовани могли да се науче прављењу крпених лутака, металних и глинених украса, звоњави црквеним звонима…

w_19Што се екскурзија тиче, Срби су, према очекивању, од седам понуђених могућности изабрали Москву. Обишли су главно московско шеталиште – Арбат, храмове св. Пророка Илије и Христа Спаситеља, Црвени трг… За шетњу Москвом нашло се времена и последњег дана боравка, пре одласка на аеродром.

Према већ устаљеној традицији кад се фестивал одржава на Бородинском пољу (по коме је такође организован обилазак историјских споменика из времена битке с Наполеоновом војском), 22. јула, на празник иконе Богородице Колочке, прошле су литије до 8 км удаљеног Колоцког женског манастира, где је богослужио епископ Серпуховски Роман, који је учесницима фестивала „Браћа“ пренео поздраве и благослов митрополита Крутичког и Коломенског Јувеналија. Након богослужења, прошао је Крсни ход до недалеког светог извора, на коме је извршен обред свећења воде.

Мимо свега лепог што смо доживели, овогодишњи боравак на фестивалу био је користан и за развој плодотворније сарадње с нашом руском сабраћом, не само када је фестивал „Браћа“ у питању.

У понедељак, 20. јула, фестивал су посетили Олга Серебровска и представник Руске хуманитарне мисије Константин Сарваниди, са којим смо имали прилике да поразговарамо. Руску хуманитарну мисију води унук и имењак недавно преминулог руског дипломате Јевгенија Примакова, и недавно је отворила своје представништво у Београду. Рад ове организације у Србији благословио је и Његова светост, патријарх српски господин Иринеј.

IMG_3996

С Олгом Серебровском и Константином Сарванидијем (десно)

На фестивалу смо стекли и пар вредних руских сарадника за наш „Словенски весник“, што ће се свакако повољно одразити на свеукупни квалитет нашег портала.

За наредни, зимски фестивал „Браћа“ који се одржава 1-7. фебруара 2016. године у руском граду Костроми, и за све будуће фестивале ћемо се, уз помоћ организатора и других наших руских пријатеља, свакако много боље припремити. Наравно, све ће зависити и од показаног интересовања самих Срба – од челника разних установа и организација, до обичних учесника. С кампањом на страницама „Словенског весника“ за фестивал „Браћа“ у Костроми крећемо већ од септембра месеца.

Дотад, оно што нисмо рекли – нека допричају фотографије.

-cxt6CzgpXo BwRQIiGNQmU IMG_3982 IMG_3983 IMG_3987 IMG_3992

(Visited 107 times, 1 visits today)
ТЕКСТОВИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *