Ото Дубислав Пирх: НА ДВОРУ КЊАЗА МИЛОША

Књаз не зна ни читати ни писати, али опет зато он управља свима пословима, и тако влада језиком, при диктирању или наређивању појединих састава, да често изазива чуђење околине. Осим српског разуме потпуно турски, али не говори никад


Ото Дубислав ПИРХ (1799-1832)

Дванаестог октобра. Рекоше ми да књаз руча око 11 сати, већ у 9 сати дође г. Давидовић да ме води и представи књазу.

Књаз је стајао у средини дворишта, у извесном одстојању за њим стојала су господа из његове свите а за њима, у великом полукругу, оружани момци.

Ја сам видео слику која се налази у почетку живописа књажевог (од Вука Стефановића); али она даје тако мало појма о изгледу овог изврсног човека, нити се слаже са интересантним нацртом његовог карактера каквог даје Ранке у одељку: „Устанак Милоша“.

Књаз има 48 година, прави је колос и веома јаке грађе. Плав је, црте су му чврсте, отворене и веселе, а покрети пуни одмерености и достојанства. Он изгледа сасвим онако какав треба да је јунак свог народа, нема ничега што би се још могло пожелети. Био је у богатом турском оделу, за појасом пиштољ.

Давидовић ме представи. Како сам за моју дужност сматрао да избегнем и сенку од неке мисије, то сам у кратком говору, који је Давидовић превео, изјавио жељу да му моје поштовање искажем и да Србију изближе упознам. Он ми се заблагодари на врло пријатељски начин и питаше ме живо о здрављу краља и краљевске породице. Затим запита да ли сам још био у Берлину кад је руски цар био – а уз то дођоше питања о цару, царици и престолонаследнику. Уто је књаз заузео место испод једног хладњака, који је био у средини дворишта, и позва ме да седнем с десне стране. Друга господа стајала су около, у извесном одстојању и прилазила су све ближе што је разговор постајао интересантнији.

Морао сам да опишем изглед цара, царице и престолонаследника. Затим сам причао о доласку вести о Куљевчи, о интересантном доласку курира из Силистрије. Из књажевих питања увидех да су овде о свему томе врло тачно обавештени. Док је Давидовић преводио, имао сам времена да посматрам живост књажеву, љубопитство слушалаца и њихова радосна лица. Ускоро разговор постаде општи; затегнутост првих тренутака нестајаше све више и више; само је начин говора књажева био ватренији, са више израза но код осталих.

Утом послужише кавом, а књазу донеше чибук.

Затим дође један од секретара из канцеларије, са писмима и приближи се књазу. Сви одступише, а књаз се склони са секретаром у страну и слушаше читање писама; затим издаде усмене наредбе.

После тога крену се све полако ка великој кући, у разговору, и ту прилику употребих да се известим о појединим лицима из свите књажеве.

Митрополит Мелентије Павловић (1776-1833), уље на платну , рад Георгија Бакаловића (1839)

Прво ми паде у очи један стар духовник, са дугом црном брадом и мирним, пријатним лицем, једна од оних старих физиономија које се радо примају и у млађим круговима. То је био архимандрит Мелентије Павловић, најзнатније духовно лице у земљи, пратилац књажев за време љутих бојева од године 1815. – „Ако Бог дâ (веле Срби о њему) кад Грци оду – наш владика“.

Поред њега је ишао Василије Поповић (то ће рећи попов син; познато је да се свештеници православне цркве могу женити). Василије је рођак књагињин. Он отправља дужност оборкнеза чачанског и сматра се за мудра у савету, устаоца у дужности и изврсна пољопривредника, обично га зову само господар (господин) Васо.

Затим долази један стар, сув, висок човек, мрка лица, широка профила и непомичне збиље у цртама; за појасом два велика пиштоља – Симеон Паштрмац, по селу Паштрми, одакле је родом. Но сви га зову амиџа, ујаче. Био је барјактар или заповедник Карађорђев, доцније је био уз књаза у свима његовим бојевима и спада у прве јунаке овога доба. Сад је старешина момака и стални пратилац књаза. Његова спољња збиља крије неисцрпну шалу, и чувен је са својих сатиричких досетака, а мало га се због тога и прибојавају.

Затим долази један човек, исте величине, у скерлетном огртачу, наоружан као Амиџа, са профилом који сам често виђао у Србији код старих људи, а који подсећа на профил нашег књаза Блихера. То је био Јакша Милосављевић, кнез пожаревачки, коју дужност отправља на велико задовољство књажево.

Затим брат Хајдук Велика (Вељка), оног истог који је пао храбро бранећи Неготин. Други брат био је официр у руској војсци и погинуо је код Силистрије; сина његовог васпитава књаз. Тај је дечак долазио често у конак и показиваше нам са великим одушевљењем почасну сабљу, коју је његов отац добио пред Силистријом.

То су ратни другови књажеви. Сад долазе његови посленици.

Портрет и гроб Димитрија Давидовића (1789-1838), творца Сретењског устава, на старом гробљу у Смедереву

Димитрије Давидовић, први секретар, одређен је нарочито за спољне послове. Рођен је у Земуну, школовао се у карловачкој гимназији и затим се посветио философским наукама. Као помоћну науку учио је медицину и доцније оде у Беч, где се посветио заступању књижевних интереса српског народа. Спада у најважније српске књижевнике и поред Вука Стефановића имао је највише утицаја на новију српску књижевност. Више година је уређивао и издавао „Српске новине“ у Бечу (у друштву са доктором Фрушићем). Издавао је и Српски алманах, у коме је било научних радова разне садржине, и разне списе о словенским језицима. Његов књижевни рад наишао је на препреке, које га принудише да 1823. дође у Србију, где је добио место у канцеларији крагујевачкој. Од пре три године је први секретар. Ужива опште поверење у оној истој мери у којој и књажево. Јавно мњење вели да је смео у заступању свог мњења, пун одушевљења за свој позив, брз и издржљив радник, добар отац и веран пријатељ, зна српски, руски, немачки, француски и латински, што је један од главних услова његовог положаја.

Доктор Стејић, лични лекар књажев, рођен је у Банату, учио је у Бечу лекарске науке, и прочуо се међу Србима својим српским списима, нарочито преводом Макробиотике нашег Хуфеланда. Услед позива да дође у Србију, удесио је последње време својих студија тако да би могао са успехом радити у земљи која је лишена сваких лекарских помоћних средстава. Господар Јеврем, брат књажев, позвао га затим код себе, а одатле је дошао на место где је сад. Са његове несебичности и његовог углађена понашања цене га и омиљен је. Он је једини који носи франачко одело које је у овој земљи спољни знак за лекара.

*

Давидовић ме одведе у друго двориште, где је била књагиња, да ме и њој представи.

Стеван Тодоровић: КНЕГИЊА ЉУБИЦА СА СИНОМ МИЛАНОМ (1882)

Књагиња, госпа Љубица, има отприлике 40 година и сад је још лепа жена. Њене црте имају израз велике одлучности, али без сваке хладноће; држање јој је племенито и природно, а одело јој је, може бити, још простије но у других варошанака и разликује се само лепим самурима и брилијантом у коси. Цео њен спољни изглед показује достојанствену, вредну домаћицу, па опет јој се види њен висок положај и нешто што показује неки необичан карактер. Она сам управља домаћим пословима, наређује да се тка, преде, уређује кујну, али има великог удела и у васпитању и образовању деце, не губећи при том ниједну прилику и за сопствено образовање. Била је у Земуну, где је њена најстарија кћи удата за једног трговца, и у маџарском купатилу Мехадији. Ту је видела како се живи „по европском начину“, али услед тога није ништа попустила у скромности неког спољњег начина живота.

Књаз се ожени њоме у оно доба кад је ратовао уместо свог старијег брата Милана. Она му је била веран друг у оно доба ужаса кад је људима претила мученичка смрт, а женскињу срамота. Непрестано мењање места становања и женска част научише је да рукује уздама и пиштољем. Какво узвишено мњење она има о књазу и отаџбини, показаће ова цртица из њеног живота.

Једног од оних дана у почетку последњег устанка склонила се била са децом у једну гудуру рудничких брда. Она беше испекла јагње и чекала је свог господара. Он долазаше брзо јашући, а с њиме само духовник Мелентије Павловић, пратилац његов у рату. То није био његов начин јахања – био је разбијен. И ма колико да се иначе српски обичај противи томе да жена прва поведе разговор, она погази тај обичај у овом тренутку. Пошто је неколико тренутака почекала, стаде пред њега и рече му: „Па, господару! Шта је то данас? Јесу ли Турци за вама? Треба ли да дођу и овде, да нам децу закољу? – Ако сте Ви ствар напустили, ко ће је бранити? Не, господару – овде вам нема места – ено вам Турака!“

Књаз је већ седео у седлу и ману на духовника. И она сама беше се преплашила својих речи и покушаваше да поправи. Са руком на прсима и дубоким поклоном пружа духовнику чашу ракије, а затим се усуди да и њеном господару понуди.

Оба коњаника похиташе из планине натраг, да скупе бегунце. Духовник нађе на путу један добош и отпоче да добује. Са свију страна почеше се скупљати присталице, њихов број ускоро је знатан, полазе на Чачак, и ту, једном брду, које се случајно зове Љубица (М. Љубић II), тј. љубљена, пође за руком први већи ударац.

Књагињу зову Госпа, госпођа (Herrin). Сељаци, кад говоре о њој, додају још Госпа велика, велика госпођа, за разлику од осталих отмених жена, као год што и књаза често зову Господар велики.

Када ме је Давидовић представио књагињи, она ми рече српски: „Добро досле“ (м. добро дошли. II), од речи до речи: добро довде; мило нам је што сте дошли да видите Србију. Имате ли још мајку и оца, да се радују кад се вратите с пута?

Миклош Барабаш: Јелисавета-Савка Обреновић (1814-1848). Портрет из 1845. године.

Затим ме представише другој кћерци Јелисавети. Њој је 18 година, добро је образована и има нешто европског васпитања; говори талијански и свира клавир. Хвале њену благу нарав, здраву памет и лакоћу, којом схвата оно што учи.

И оба сина књажева, Милан и Мијајло, били су ту; дечаци од 12 и 15 година, старији болешљивошћу уназађен, почиње тек сад да се развија. Млађи је мало, живо и лепо дете. Имају једног васпитача који их учи латинском и српском и основним знањима. Они се играју као и остала деца; на челу пожаревачке деце, уз пратњу добошара, подражавају вежбањима која су ту скоро била. Књаз има још два брата, Господар Јована, оборкнеза брусничког и Господар Јеврема, оборкнеза шабачког.

Око 11 сати зазвони звонце за ручак. Све се окупило на чардаку, предњем простору горњег спрата, у главном здању. Слуге донеше воду за прање руку, затим уђосмо у једну обичну трпезарију, где је било постављено по франачком начину.

„Овде ћете све наћи сасвим патријархално“, рече ми Давидовић. Имао је право.

Књаз стаде у горњи крај стола; сви скидоше капе, а мали Мијајло очита молитву. Затим књагиња даде књазу једну чашу ракије. Књаз рече неколико речи, добре жеље за присутне и народ. Затим седосмо. Књаз седе на једну високу столицу, која је изгледала као престо, у горњем крају стола;са обе стране његови синови, до старијега био сам ја, затим Давидовић, до млађег беше архимандрит, затим господар Васо, а после су долазила остала господа. Књагиња и госпођица стајале су с обе стране књаза; ја сам био тако изненађен што оне нису седале за сто да сам збуњен заузео место. Оне су за време ручка служиле књаза и синове му – тако захтева стари српски обичај: књагиња откако је удата, још није са својим мужем јела за једним столом. Но у многим српским кућама, нарочито у кућама књажеве браће, тај се обичај не држи тако строго. Сад тек разумедох оно што ми је Давидовић рекао при уласку у трпезарију.

Кад смо сви заузели места, онда је сваки, редом, испио по једну ракију, са неколико речи намењених књазу и народу.

Сто је био постављен онако исто лепим посуђем како се код нас употребљава. Једе се из калајних тањира, јер се порцулан тешко набавља; са сребрним у Бечу рађеним ножевима и виљушкама, које су обележене књажевим монограмом; сребрне чаше са грбом књажевим и лепе шлифоване чаше беху поређане по столу.

У углу собе био је намештен још један сто. Ту донеше супу; књагиња је сипала и доносила књазу; осталој господи је слала; госпођица Јелисавета доносила је браћи, архимандриту, па и другој господи, кад би нешто нестало.

Остала јела стављана су на сто већ спремна и сваки је узимао како му је била воља. Хлеб и сир беше почетак, затим је долазила супа од пиринча, говеђина, кувано виме, печење јагњеће, пилеће, алва (турско јело од пшенична брашна, меда и масти, врло добро, и код Турака толико омиљено да од оног који обуче ново одело у шали траже алвалук, бакшиш за алву. Алваџија носи то јело улицама, у турским варошима, и продаје. Затим донеше пржене рибе из Мораве; кисело биволско млеко са прженим земичкама и једна торта завршише ручак. Служили су две врсте хлеба, врућу проју и пшенични хлеб. За књаза и мене беше бело смедеревско вино, а за осталу господу црно вино. Нико није попио више од пола флаше; књаз сâм даје пример највеће умерености.

Павле Ђурковић: КЊАЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ, уље на платну (1824)

Разговор беше жив и весео. Сви су учествовали, не заборављајући ни тренутка на ранг књажев. Кад је служење већ пошло својим током, приђе ближе и књагиња и умеша се и она у разговор.

Књаз је питао са толико интересовања о финансијским установама, нарочито о земљорадничким приликама у мојој отаџбини, да сам јасно видео да га баш ти предмети сад највише занимају. Затим поче говор о војничким стварима. Замолише ме да им дам објашњења о појединим биткама из Наполеонових ратова; има српских превода описатих ратова. Нарочито су се живо интересовали о личности и изгледу књаза Блихера. Говорило се и о ранијим ратовима између Турске и Аустрије. Рекох књазу да је пред битку код Пожаревца употребио оно исто средство, да војнике одушеви, које је употребио и Фридрих II пред битку код Лајтена, позивајући их да сви они који немају више вере иду кућама, без икаква страховања. На то ми књаз рече, сасвим природно, скромно: „Ништа друго не остаје, тако се мора радити“. Затим причаше врло занимљиво о патњама и тегобама у свом ратовању. Није био ниједан тренутак за време овог ручка који за странца не би био од највећег интереса, а све је било тако природно и неусиљено да се човек морао осећати пријатно у кругу људи који су толико проживели, пропатили и извојевали.

Ручак је трајао сат. Кад је распремљено, архимандрит очита кратку молитву, а затим сви изађоше опет на чардак; није навика српска да се много седи у соби. Опет донеше воде за прање руку; послужише се јоп по једном чашом вина, а затим донеше каву. Књаз седе и позва ме да седнем поред њега. Он говораше скромно и достојанствено о политици великих сила, о умерености Русије, о лепој улози коју је Пруска узела на се. Значајно је како Срби јасно виде значај закљученог мира у Једрену и како га сматрају за спосоноснијег од заузећа Цариграда. Подела Турске између хришћанских сила била би највећа несрећа, јер би их лишила самосталности.

Имао сам једну кутију са сликом нашег краља. Очи књажеве задржаше се на њој; узеде је, метну је на прса и затим на турбан, знак поштовања пре но што је почео разгледати.

Кад том приликом Давидовић спомену моју жељу да упознам Србију, књаз рече: „Ваља промислити о најзгоднијем путу и пратиоцима, пошто не знам језика“. Тако сам истина постао зависан, али имао сам потпуно разлога да будем сасвим задовољан.

Затим се сиђосмо у двориште, где књаз нареди да се коњи пројашу поред њега. Затим се одвезе у један оближњи манастир, са архимандритом, да прегледа неку нову грађевину коју је наредио да се подигне.

Међутим, господа ми показаше конак. Књаз хоће да је све око њега у најбољем стању и чистоћи. Како су земљораднички послови његов најмилији одмор, то уз сваки конак има и свој виноград, стоке, и он сâм лично води надзор над тим, док се налази на том месту.

Конак књагиње Љубице у Пожаревцу. Фотографија Јована Влаховића из 1883. године (Историјски музеј Београд)

Што се тиче грађевина, то се и оне које су за њега, и оне за околину му, и цркве, од којих је многе подигао за ово неколико година, и школе зидају по његовим упутствима: све су скромне, чисте, за око погодне.

Живот је књажев врло уређен. У лето устаје пред зору, у зиму око шест сати и одмах затим излази из своје собе у двориште. Ту већ стоји његова околина, очекујући његов поздрав. Тада отпочиње обичан разговор, по правилу, у најбољем расположењу, и у почетку не о озбиљним стварима. Оне долазе тек постепено на ред, док се не отпочну прави послови. Господа из канцеларије, уколико нису заузети, иду у канцеларију да почну писмене послове.

Књаз не зна ни читати ни писати, али опет зато он управља свима пословима, и тако влада језиком, при диктирању или наређивању појединих састава, да често изазива чуђење околине. Осим српског разуме потпуно турски, али не говори никад. Свако писмо које дође прочита му се; он решава о томе, и одговоре, као и писмене заповести и упутства кнезовима, наређује он сâм. Концепти му се читају, он мења или бира друге изразе или их одобрава; важне ствари читају му се и у препису. Затим удара печат и потписује у његово име један од секретара. Сваки секретар има право да отвара писма која дођу и да ставља потпис и печат књажев. О свима долазећим и одлазећим стварима води се дневник, који може прегледати и контролисати сваки од секретара, те је тако контрола међусобна. Спољни послови, којима рукује Давидовић, потпуно су одвојени од осталих. Други секретари немају одређену струку. Ко се деси, тај и ради. Тако исто, нема одређених часова за реферисање књазу, послови се отправљају у свако доба, секретари су ту целог дана, једу са књазом и станују у конаку. Тек у последње време Давидовић је добио мало независнији положај.

Шест сати увече време је кад наступа мир. Само у неодложним случајевима свршавају се и после тога послови са књазом. У то доба књаз седа да игра карата; улог је мали, а игра таква да не захтева пажње; за то време читају му се новине. Држе „Petersburger Zeitung“, „Augsburger allgemeine Zeitung“, „Österr. Beobachter“ и „Constituionnel“; све новине стижу доста брзо. Ми смо 15. октобра у Пожаревцу имали „Аllgemeine Zeitung“ од 3. октобра а „Constituionnel“ од 1. октобра.

Око 8 сати вечера се, око 9 сати леже се, а лети и раније.

Књаз је готово цео дан ван собе, па и зими, његово снажно тело чини да лако подноси свако време, а његова живост не да му да се дуго бави по собама. Све зграде за становање тако су удешене да се и у најтоплије доба може изаћи напоље и у хладовину не остављајући кућу.

Књаз се сматра за изврсног коњаника и стрелца. У последњем рату гонио је једног од старешина непријатељских и сâм га је из пиштоља оборио с коња. У џилит игри дуго је времена надмашивао остале. Глас му се чује кад говори на другој страни конака, а његова околина тврди да би се његов убојни поклич могао чути на великом одстојању и у најжешћој ватри.

*

У конаку, према великој канцеларији, стоји стража. То су један подофицир и дванаест људи, у сељачком оделу, а стражу чува један на самом месту, двојица пред станом књажевим, а један пред барутаном; смењивање страже бива врло лепо, а оружјем рукују штавише врло тачно. Пушке су већином из времена Карађорђа. Већином аустријске, тзв. commisgewehre.

*

Замолих те ми показаше књажеву коњушарницу. Књаз има лепих арапских атова, но већина коња домаћег је соја, расе више јаке но лепе, али лаке главе и правих крстина. Коњушар је један Турчин. Што се тиче коња који се обично налазе у Србији, то се они разликују од наших из Марке само тиме што имају праве сапи; српски сељак упропашћује добру расу коња, као и наш, прераном употребом њиховом. Већ у другој години употребљава се ждребад за рад. Виђају се нарочито много коњи зелене боје и по томе се може мислити да су то просечно најбољи коњи. Коњи путнички уче се обично на каскање тиме што се обе десне и обе леве ноге тако везују да се може кретати само једна, па после друга страна. Услед тога настаје корак у коња који је комотан, али несигуран и нијајући, тако да се коњи морају убрзо струпирати. Књаз има неколико лепих бечких кола и једна лака путничка кола, један поштански пар ердељанских коња, а један пар елегантних руских коња, поклон генерала Гајсмара. Штала је уређена у свему још по турском начину; коњи једу зоб из зобница, а сено из јасала, која иду до земље, тако да се у њима, природно, мора нагомилавати много старог и нечистог сена. Нега коња је изврсна. Привезани су дугим ланцима за стражње ноге, а међу њима нема преграда.

*

Књаз је намеравао да ми дâ стан у конаку, али му приметише да ћу бити много слободнији у моме досадањем стану. Остао сам 8 дана у Пожаревцу и узех одмах учитеља за српски језик. То је био учитељ који је знао немачки, а наредник Матија, који је унеколико био школован у погледу оба језика, помагао му је при томе. Почео сам са превођењем српске трагедије: Светислав и Милева или Невиност, игра која се дешава ускоро после битке на Косову и која је у целој земљи позната и омиљена. Српски језик прави много мање тешкоће него нпр. пољски, флексија је мања; лако се даје научити налажење номинатива и инфинитива речи, а то је баш оно што је веома тешко у пољском.

Време ми прође врло пријатно. Расположење готово никад не оставља Србина и свуда се показује воља за дружином и чашћавањем. После подне сам се обично састајао са господом из књажеве околине у соби за дочек, у здању где је канцеларија. Архимандрит је радо причао о прошлим временима; таквом једном приликом причаше и ону карактерну црту о књагињи. Увече смо се опет састајали или су господа долазила мени у гостионицу. Ако смо се састали у канцеларији, онда је било обично и музицирања; свирало се у гитару и певале српске и немачке песме. Ако сам био у мојој кавани, у великој соби, онда су се ту скупљали трговци из суседства, и ја сам им давао пуно разних обавештења. Није то било лако дати на свако њихово живо питање довољан одговор. Где је Француска – и Енглеска – и Лајпциг? Постоји ли и земља Шведија? Убрзо нису била довољна та објашњења, узедох креду и нацртах им, полазећи од Пожаревца, карту Европе на столу. Сад им беше много штошта јасно, а убрзо су били у стању да се међу собом испитују у погледу тих земаља. Биће врло лако, један народ, који је тако жељан науке, убрзо упознати са основима општег образовања. Једног дана донесе ми Давидовић вест да ми је књаз одредио за пратиоца на мом путу секретара Цвјетка кога сам већ из Београда знао и да је лично утврдио пут, тако да неће остати невиђено ништа што би било значајно или интересантно. У исто доба књаз је дао дозволу Давидовићу да ми стави на расположење сва научна, нарочито статистичка помоћна средства која се налазе у крагујевачкој канцеларији. Како је требало да ја одредим дан поласка, то се реших да сачекам још дан рођења Милана, најстаријег сина књажевог, који је падао 19. октобра.

Ујутру тога дана књаз са својом околином и најзнатнијим грађанима крену се у цркву, која лежи источно од вароши, испод једног брда. Оба сина књажева, држећи се за руке, били су на челу, за њима је ишао њихов васпитач и неколико момака. Затим је долазио књаз, а за њим сви остали, сами људи. Код цркве стајала је војска, шездесет људи у два реда, са пушкама пред прси. Пред црквом поскидаше сви капе.

У грчким црквама нема седишта; паства стоји за време целе службе. За најодличније постоје столови, у којима се стоји и где се човек може наслонити.

Трећи или четврти део унутрашњости цркве одвојен је од осталог једном дрвеном преградом; простор који је том преградом одвојен зове се олтар; у њему су часна трпеза, књиге, одежде и утвари за службу Божју и има три улаза; у средини су двокрилна врата која се само доле затварају, а горе се обично завршавају готским резотинама. Пред вратима је још једна завеса. Друга врата простија су, са стране су намештена и намењена су за чираке и црквењаке.

Цела преграда, на страни која је окренута свету, покривена је шареним сликама светаца и сликом оснивача цркве. Преграда та такође не иде до горе, до тавана цркве, већ се и она завршује готским резотинама.

При служби чинодејствују више свештеника. Онај који је главни пева и чита свете молитве, нешто у олтару, а нешто излазећи из олтара, кроз врата у средини, која су дотле затворена, на једном нарочитом простору, пред олтаром.

Кад је књаз ушао, приближи се свештенику, који га пошкропи, а затим пошкропи господу из његове околине и остали свет, а сто са зејтином и шкропилом све се даље носио.

Георгије Вујић: АУДИЈЕНЦИЈА ЈОАКИМА ВУЈИЋА КОД КНЕЗА МИЛОША У ПОЖАРЕВЦУ 1826. Бакрорез објављен у књизи Јоакима Вујића Путешествије по Србији, Будим, 1828.

Затим поче певање хора, састављеног од деце која су распоређена с једне и друге стране олтара. За то време свештеник се моли Богу у олтару; затим се отворише врата на средини и свештеник показа путир. Затим изађе из олтара и махаше кадионицом пред улазом, после тога долазило је певање свештеника који служи, свештеника који су му помагали и хора, наизменце. У то се тутор цркве приближи младом Милану, са једном великом освећеном свећом, на сребрном тањиру, поклони се пред њим и затим забоде упаљену свећу пред сликом црквеног свеца на олтару, у знак да Милан ту свећу посвећује данашњем дану. После тога враћа се натраг и онда му се даје поклон у новцу, који онај који припаљује свећу даје цркви. И ја сам, као странац, имао част да припалим црквеном свецу свећу, кад сам другог једног дана био у цркви са књагињом. Кад се служба сврши, раздаје се нафора (освећени хлеб) пастви. Сваки од присутника добија по једну малу коцку тог хлеба; то се не сматра као причешће, већ као благослов после сваке Божје службе.

Служба обично траје 11/2 сат; за време главних тренутака војска је пуцала плозунима.

После службе књаз и остали вратише се у конак, где их турски музиканти дочекаше „поздравом“, одликовањем које се обично указује турским великашима. Књаз оде у своју собу и ту је примао честитања. О свечаном ручку није излазио, због грознице. Око 12 сати скупише се најодличнији грађани. У великом побочном здању био је постављен сто за 60 особа, а цвећем и тортама свечано окићен. Књагиња, њена кћерка, неколико младих жена из вароши и секретари књажеви дочекивали су и нису седали за сто.

Уместо књаза место у зачељу заузео је архимандрит Мелентије, а одмах уз њега понамешташе свештенике, који су дошли за свечаност. Мелентије је држао говор поводом свечаности. Мало доцније дигоше се сви и свештеници запеваше једну црквену песму у част свеца који се тог дана славио; то је песма живог ритма, која је више личила на народну песму но на црквену. Кратке рефрене те песме понављали су гости доцније приликом пића. Ко год је хтео, почињао је, а остали су га пратили. Затим дођоше здравице. Све је било весело и веома расположено; међутим, рекоше ми да би било још веселије да је књаз ту, јер он воли да у таквим приликама буде што веселије. Дуго смо остали за столом и добро се пило, али је све то било само весело. Срби уопште имају много осећања за пристојност и добро понашање, а то се нарочито опажа при столу…

Из књиге Ото Дубислав пл. Пирх – Путовање по Србији у години 1829 // Ђорђе Магарашевић – Путовање по Србији у 1827 години, Просвета, Београд, 1983, стр. 72-86.

С немачког превео др Драгиша Мијушковић

(Visited 98 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *