Храм се стресе. Тргну. Неодлучно застаде. Појци подметнуше и бруј. Нешто пуче. Потом звекну. Уз туп удар, у трави завршише громадни обручи Земљане теже. Црква Св. Спаса се воздигну навише.
Зар се случајно заклањамо за љубав, једину извјесност у овој неодређености? Related posts: Иво Андрић: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА (За писца) Иво Андрић: РАЗГОВОР СА ГОЈОМ […]
Богу никако нису потребни покорни и послушни робови који вечито дрхте и само су обузети собом. Богу су потребни синови, слободни и смели, који умеју […]
“ Исто тако, с космолошког становишта, тачка је честица Сунца или атом Сунца, из ког настаје свет, атом, електрон и др.; налик позитивном принципу преуређења. […]