Владимир Басенков: АВАКУМ И НИКОН

Људи свог времена, оштри и непомирљиви, уверени не само у своју исправност, већ и у Божји Промисао за своју изузетну мисију, они беху комшије, пријатељи и непријатељи. Међу хиљадама имена, историја их је сачувала на пиједесталу памћења. У номинацији за „Човека века“ обојица су могли полагати право на праведно подељено прво место у XVII столећу.

---

Почетак

Оба јунака нашег чланка и читаве руске историје XVII века рођена су на територији савремене Нижњеновгородске области. Удаљеност између родних села Авакума и Никона – Григорова и Вељдеманова – износи свега 14 километара.

Дечак по имену Авакум рођен је 5. децембра 1620. године у породици свештеника Петра Кондратјева. Као што је сâм протопоп касније описао у својој аутобиографији, отац његов беше склон злоупотреби алкохола, док је мајка водила побожан начин живота, много се молила и држала постове. Као дете Авакум је сведок убијања комшијске стоке. Тада се по први пут замишља над смислом живота и смрти, коју нико не може избећи. На основи спољашње побожности (тата је свештеник, мама – ревносна хришћанка), Авакум од малена поставља пред собом питања људског постојања. Овај тренутак у животу истиче освешћеност вере у Бога и доцнија страдања, на која је свештеник свесно ишао у будућности. Са 15 година Авакум остаје без оца, а две године касније налази себи животну сапутницу Анастасију, чији лик заслужује посебну пажњу и који ће, можда, тек ући у пантеон руских жена-хероина. Особености црквеног живота и свештеничке службе били су познати младом сину покојног свештеника, и Авакум убрзо прима пастирски чин. Своју службу започиње у селу Лопатица.

Будући патријарх рођен је 15 година раније од свог противника. Крстили су га именом Никита. Мајка дечакова је рано умрла, а односи са маћехом нису изграђени. Према његовом сопственом сведочењу, она премлаћиваше Никиту и изгладњиваше га. Упркос потешкоћама у породици, дечак се усавршаваше у проучавању Библије и писмености. Ради тога Никита одлази у манастир Макаријев-Желтоводски и живи у звонику. Осам година боравка у манастиру не беше узалуд: оженивши се, Никита постаје свештеник. Првим местом служења будућег патријарха испоставља се Првопрестоница (Москва).

Монаштво

После смрти деце, отац Никита одлучује да се замонаши. Свештеник наговара своју жену да учини исто, а он сам одлази у Соловјецки манастир. Никита Минин прима постриг од монаха Елеазара Анзерског са именом Никон. Због делатне природе нови становник манастира добија од светог послушање вршења богослужења и управљања домаћим пословима. Сукоб са светим Елеазаром приморава Никона да оде у Кожезерски манастир у Архангелској области. Тамо избегли монах успешно напредује на црквеној лествици, па убрзо постаје игуман обитељи.

По традицији, игуман Никон био је обавезан да дође у Москву на представљање цару. У то време земљом владаше Алексеј Михајловић из лозе Романових. Никон је успео да на цара остави утисак. То је послужило као тачка новог узлета: игумана далеког северног манастира, по налогу монарха, патријарх Јосиф уздиже у звање архимандрита Новоспаског манастира у Москви.

Каквим животом свештеник Авакум живљаше у том периоду? Запала му је сеоска парохија у Нижњеновгородској области, где је започео активно пастирско служење. Авакум је био присталица строгог поштовања литургијских прописа и моралних закона. У његовом животу више пута искрсаваху редови о незадовољству дела пастве дугим службама и јаросним обличивањима. Нашем савременику Авакум у таквом контексту може изгледати као злобни фанатик, у стварности је, пак, био само особа коју је доба захтевало. Описи свештеника и других аутора XVII века само су потврдили слабљење обичаја руског друштва. Авакум је тежио да изнесе положено му бреме пастирства, али не више од тога.

Једном је млади свештеник морао да се заузме за девојку коју је локални војвода одузео од удовице. Шта је господарев човек себи дозволио? Злоупотребу службених пуномоћја у личне сврхе? Зашто му је била потребна млада лепотица? Одговори који нам падају на памет нагоне нас да само тужно поћутимо. Једини који је нашао у себи храбрости покушати да спречи безакоње беше отац Авакум. Због тога су га претукли војвода и стрелци, а свештеникову кућу, у којој је свештеник покушао да се склони, заузимаху буквално јуришом уз употребу ватреног оружја. Али девојку је војвода пустио.

Једном нека девојка дође на исповест оцу Авакуму. Исповедаше се у греху блуда. Ваља рећи да се исповест у староруској традицији разликовала од савремене. Вршена је често приватно, очи у очи, без журбе и притиска од реда постројеног до налоња. Обично су долазили на исповест у претходно договорено време, радним даном или вечером. Оно што је чуо од исповеднице распламсавало је страсти у самом Авакуму. Да би сузбио разбеснели унутрашњи огањ, свештеник је држао руку над огњем кандила. Задобио је опекотину, али се решио саблазни.

Авакум бејаше вољен од обичних људи због доброте и непоколебљивости верских убеђења. А ето, међу војводама и бојарима „ватрени протопоп“ не уживаше популарност. Тачније, уживаше – такву, да је био приморан бежати у Јурјев-Повољски. Но и отуда, после масовног напада тамошње „боеме“, тражећи заштиту и подршку, отац Авакум се упути у Москву. Свештеник вероваше да ће у престоници пронаћи духовне, образоване, писмене људе који се попут њега озбиљно брину о моралном стању руског народа.

Богољупци

У Москви је Никон, са својим урођеним активизмом, укључен у неформални покрет „ревнитеља благочашћа“. Ауторитетни представници свештенства престонице и угледници блиски царском двору, попут сличних њима у свим вековима, беху убеђени да живе у ери најдубље духовне кризе сопственог народа.

Још за владавине патријарха Филарета започела је реформа за уједначавање богослужбених књига која је названа „књижна справа“. Долазак хришћанства у Руску праћен је активним превођењем грчких текстова. Они су имали незнатне разлике, али нису губили суштину садржаја. Сличне обрасце беху користили и руски преписивачи, радећи са различитим изворима и, вероватно, чинећи грешке и стварајући разне верзије. Истине ради, треба рећи да разлике беху минималне: оне се могаху тицати свега неколико речи, њиховог писања или елементарних омашака и граматичких грешака. Појава штампарских машина помагала је у уклањању таквих недостатака. Грци су своју „справу“ спровели у XVI веку, организујући штампање тиража књига у католичкој Венецији. После пада Цариграда и ступања Грка у Фирентинску унију са католицима, државне и црквене вође Руске само се учврстише у својим есхатолошким расположењима и уверењу да је сада Москва – Трећи Рим. Црквено-државна симфонија постајаше не патетична изјава, већ чин узајамне подршке, пажње, бриге, јачања одговорности у условима кад Русија постајаше једина независна православна држава. Какво поверење могаше бити према књигама напечатаним у штампарији католика?

Зато у Русији „справа“ тецијаше независно, пажљиво и брижљиво, независно од тога шта се дешаваше код Грка. Овај процес није био брз и „надживео“ је двојицу патријараха: Филарета и Јоасафа I. За време Јосифовог предстојатељства ситуација поприма либералнији правац. Ако раније извори за поправку беху само стари руски текстови, сада на њихово место долажаху грчки. Проблем је био у томе што су за основу узимане већ реформисане књиге.

Доспевши у Москву, Авакум успе да се спријатељи са исповедником цара Алексеја Михајловића Стефаном Вонифатјевим. Тако се будући противници обретоше у кругу ревнитеља благочашћа, уједињени у једном делу. Никон је дотад постао митрополит, а ни час његовог патријарства није био далеко. Момчић са тешким детињством, из сељачке породице, окушавши бреме неправде, избио је захваљујући вољи и истрајности „на врх“. Источни патријарси, који често борављаху у Москви у хуманитарним мисијама ради прикупљања средстава за потребе прогоњених, сиромашних и потлачених грчких епархија, увераваху и цара и патријарха у неопходност да преузму на себе подвиг покровитељства над свим православним народима. Васељенски патријарх – тако су грчки јерарси приказивали Никонову будућност. Уз пуну цареву подршку.

Књига је свети предмет у животу руског човека. Поверити „справу“ туђинцима, људима са непознатим унутрашњим смерницама и нагодбеним верских убеђењима је злочин. Управо на то је пошао патријарх Никон, заменивши руске монахе-исправљаче за пољске, на челу с Арсенијем Грком. Потоњи је био пустолов који у разним временима мењаше веру у католичку или муслиманску, зависно од тога како околности захтеваху. Авакум, посматрајући заједно са члановима кружока ревнитеља благочашћа шта се догађа, био је шокиран Никоновим одлукама. Ово је био само почетак.

Реформе и прогони

Протопоп Авакум је служио у Казанској саборној цркви у Москви и оштро се успротивио новотаријама. Врло брзо се нашао у подруму Андроникова манастира. Захваљујући мешању цара, који се према протопопу односио с огромним поштовањем, Авакум је послат на службу у Тобољск.

А патријарх Никон наставља реформе. Уочи Великог поста 1653. године, када верници традиционално очекују искушења, прописано је да се двопрстни знак крста замењује тропрстним. Стоглави сабор 1551. године непосредно је одредио једини могући облик крсног знамења – са два прста. Али гркофилија која је почела да се испољава у Никону узимала је свој данак. На Московском сабору 1654. године, патријарх је буквално „прогурао“ промене у приступу „исправци књига“: од сада су грчке књиге XVI века постале узор за сравњивање. Две године касније, на следећем Сабору, сви они што се крсте са два прста су… предати анатеми. У историји православља још није било таквих преседана. Никон је избацио из Цркве све несагласне. Проклињући. И покренуо неповратни процес раскола. Проклетства на „старе обреде“ као апсолутно безумље Руска Црква је 1971. благоразумно укинула.

Никон се муњевито одрицао доказаног руског црквеног наслеђа које се складно развијаше током 600 година. Грчка одежда, борба са иконама и крсним знамењем, „исправљање“ богослужбених књига – све је то пратило активности стрмоглавог патријарха. Он беше човеком који се трудио да остави свој траг у историји. То му је успело. Поред реформи, Никон је једну за другом замишљао грандиозне изградње манастира. Прекрајање црквеног живота иђаше у корак са жељом да пространство Русије покрије светим обитељима.

У међувремену је протопоп Авакум са супругом и децом због својих убеђења био отправљен у Забајкаље. Двоје његове деце је умрло на путу. Свештеничка породица иђаше у саставу експедиционог корпуса, на чијем челу беше атаман Пашков, суров човек. Авакум се није бојао да изобличава војводу, због чега често би тучен или затваран. Прогонство укупно дуже од 10 година беше мучење, али није сломило протопопа. У својим поступцима беше искрен и само проповедаше Христа, обличујући безакоња. И држаше се Предања, како је завештао апостол Павле. Када се протојереј Авакум 1663. године враћа у Москву као победник, много тога у животу Цркве и Русије више не изгледа исто.

Успон и пад

Алексеј Михајловић је био дружан са патријархом Никоном, иђаше му на уступке, називаше га пријатељем, великим господарем, дозволи му да влада земљом за време његовог одсуства из престонице. Никон, одликујући се грубошћу и непопустљивошћу, брзо је стекао непријатеље међу московским бојарима. То је одиграло важну улогу у његовој даљој судбини.

Односи с царем постепено се погоршаваху и 1658. године Никон је једноставно напустио Москву. Патријарх се настанио у једном од манастира које је подигао. Али демонстративно понашање није довело до учвршћивања његовог положаја, већ до цареве радражености. 1666. године, на Великом московском Сабору, с учешћем александријског и антиохијског патријарха, Никон је био лишен свог патријарашког и уопште свештеничког чина и прогнан у Ферапонтов Белозерски манастир на подручју данашње Вологдске области.

На сабору је протопоп Авакум осуђен и распопљен. Дотад је непомирљиви свештеник имао подоста покровитеља и поштовалаца. Авакум је био исповедник бојариње Морозове, особе блиске царском двору. Уважавање у народу према свештенику, који ни дана живота не беше проживео уживајући у удобности, већ једино служаше, проповедаше и патише у најдословнијем смислу због својих верских убеђења, само је расло. Прогонство у Пустозерск, где ће Авакум провести последњих 15 година свог живота и бити погубљен, постала је тек логичном страницом у његовом тешком, али блиставом животу.

Никон је преминуо 1681. године, годину дана пре спаљивања протопопа Авакума у ​​срубу[1].

Рашчињени патријарх враћао се у Новојерусалимски манастир.

Уместо закључка

Животне приче протопопа Авакума и патријарха Никона толико су сложене, повезане, супротстављене и уткане у драматичне догађаје у Руској цркви XVII века, да су изнедриле више озбиљних дела са проучавањем биографија и ликова оба јунака. Спорови око њихових личности још увек не јењавају. Нажалост, ова чињеница само сведочи о непребољеној трагедији раскола. Истраживачи су склони тврдњи да су „реформе“ у виду у којем су се одвијале биле апсолутно непотребне. Неужурбана „књижна справа“, којом се у Русији бављаху од времена Стоглавог Сабора, у неком тренутку се претворила у ауторитарно прекрајање читавог црквеног живота. Зашто је баш патријарх Никон као предстојатељ Цркве постао проводилац ових погубних промена, није познато. И како је судбина из забаченог краја Нижњег Новгорода најобичнијег свештеника изнела на оштрицу протеста против разорних „реформи“ – такође остаје загонетком.

Руска црква се неколико векова опорављала од ране раскола, коначно препознајући одлуке Никона и Сабора који су се одржавали под њим као погрешне. Староверци имају прилику да се поново уједине са Црквом као Једноверје, што се дешавало уочи револуције и, мада споро, али се дешава и данас. У склопу догађаја око раскола који је Константинопољ починио у светском православљу, фигуре Авакума и Никона изнова се помаљају у арени историјског памћења. „Грци за нас нису Јеванђеље“ – рекао је цар Иван Грозни. Авај, патријарх Никон, са неспорним талентима и даровима, широким делатностима за добро Цркве, био се подао спољном утицају. Обичан руски поп Авакум испољио је оданост Предању.

---

[1] Сруб (рус.) – четвртаста дрвена грађевина од брвана зарубљених на врху тако да се унакрст уклапају и држе без клинова. У тако направљену кућицу затварали су осуђенике на смрт и спаљивали је заједно с њима.