Даница Андрејевић: МЕШИНА ПОЕТИКА ИСТИНЕ

Даница АНДРЕЈЕВИЋ

Даница Андрејевић је професор српског језика и књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Приштини, Катедра за српски језик и књижевност. Магистрирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1980. са темом „Тражим поми-ловање у оквиру песничког дела Десанке Максимовић“, а докторирала 1990. на Фило-зофском факултету Универзитета у  Новом Саду са темом  „Поетика Меше Селимовића“. Бави се истраживањима у области историје српске књижевности модерног и савременог доба, као и у области косовско-метохијске књижевности. Члан је Друштва књижевника Косова и Метохије, дописни члан Матице српске у Новом Саду и Члан Управног одбора фондације Исидора Секулић. Објавила монографије: Поезија Десанке Максимо-вић (Приштина: Јединство, 1983), Портрети косовских писаца   (Приштина: Јединство, 1988), Поетика Меше Селимовића (Београд: Просвета, 1996), Антологија косовско-метохијске поезије (Приштина: Нови свет, 1997), Српски роман XX века (Београд: Завод за уџбенике, 1998), Српска поезија XX века (Београд: Просвета, 2005),  Купидон на Косову. Антологија љубавне поезије (Врање: Врањске, 2006), Лексикон косовско-метохијских писаца (Косовска Митровица: Друштво књижевника Косова и Метохије, 2007), Видови српског модернизма (Лепосавић: Институт за српску културу, 2011), Антологија косовско-метохијске поезије, 1960-2012. (Косовска Митровица: Друштво књижевника Косова и Метохије, 2012), Токови српске књижевности XX века, (Косовска Митровица: Друштво књижевника Косова и Метохије, 2016). Објавила велики број радова у зборницима и периодици. Добитник више награда.


– Пола века од појаве романа „Дервиш и смрт“, једног од највећих у српској књижевности

Појава великог романа Меше Селимовића „Дервиш и смрт“ пре педесет година потпуно је променила хијерархију вредности српске књижевности. Поетичким и естетичким особинама овог дела, Селимовић се поставио између два пола српског романа, Црњанског и Андрића, користићеи и модренистички и традиционални прозни израз. Он је објавио, попут српског Достојевског, посебну врсту антрополошког песимизма. Између шездесетих и седамдесетих година претходног века, објављене су значајне наратолошке форме Миодрага Булатовића, Слободана Селенића, Борислава Пекића, Данила Киша, Владана Деснице, Добрице Ћосића. У таквом квалитетном књижевном контексту, Селимовић избија у сам врх српске литературе, успостављајући нове стваралачке стандарде, а у токовима историје српске књижевности, он остаје као писац једног од њених највећих романа.

Лепосава Милошевић Сибиновић: ВОДА ЈЕ СВЕ (пергамент концертина, 2017)

Основна етичка дилема у носачима поетике Меше Селимовића у овом роману јесте подривени смисао правде и кривде у нарушеном систему вредности и питање – где је истина? Нагло изашао из ларве вере, нашавши се између канона и пробуђене самосвести, његов дервиш, мислеће и емотивно биће, релативизира појам правде и идеју истине од духовног до световног значења. Притом се поставља и питање кривице без кривице, односно сукоб јединке и света који занима писце од античке књижевности до Франца Кафке. У оквиру раслојавања цивилизацијских и хуманистичких вредности, идеја истине у овом роману је првобитно постављена као врховно егзистенцијално и бићевито начело главног лика Ахмеда Нурудина. Међутим, када напушта божанску истину вере, он схвата да световна истина има много различитих видова – истина разума, логичка истина, историјска истина, лична истина. Ту неизвесну и немогућу истину у верском и филозофском смислу, Селимовић књижевно преображава у извесну, убедљиву литерарну истину, а биографске животне чињенице (стварну смрт невиног брата) у уметничке поруке. Својим апсолутом истине, макар и утопијским, писац изражава отпор великом механизму идеологије. Свет је отровао Сократа, разапео Христа, спалио Галилеја, а они су само говорили истину. Својим књижевним трагањем за изгубљеном истином и изгубљеним јаством, Селимовић обнавља моралну свест јунака у савременом српском роману.

У овом делу истина је главно лице романа, при чему дервиш силази вертикалом свога бића до корена своје суштине, у „процесу себе“, како је говорила мудра Исидора Секулић. На том путу он не спасава никог, губи све и разара своје биће, при чему смрт постаје његова једина истина. Тријада биће – истина – смрт, чији проблем није решила ни Библија ни филозофија, ни наука, показује да човек који тражи потпуну истину иде пречицом ка смрти, која је неискуствени део истине о постојању.

Ахмед Нурудин се осећа као да је над истином и над њим, извршен савршен злочин у ком не знамо ко је убица, какав је мотив и ко су кривци, осим представе о великом механизму идеологије и власти. С тачке гледишта дервиша, потом несрећног брата, а онда осветољубивог кадије, он осећа лични бездан због чињенице да истине нема, да је несазнајна иза копрене друштвене маске, сенке, сфинге? Човек који ујутро спозна истину, увече може да умре, рекао је Конфучије. Критична маса несреће, лажи и неправде у Нурудиновом животу произвела је слом верске и хумане структуре дервишовог лика и узроковала урушавање истине. Опљачкан је док је клечао пред богом. Отуда пишчева порука да ни Куран, ни Тора, ни Библија нису достатне за меру људскости и променљиву природу живота. Морално поприште дервишевих измождавања и душевне борбе представља романескни простор најдрастичнијих и најсложенијих деоба и рашчовечења главног лика које га чине једним од најдуховнијих карактера српске прозе.

Мењајући се из корена, Нурудин узрокује серију губитака, заборављајући изворну идеју истине. Пут до пакла био је поплочан добрим намерама, али повратка нема. Свет нам није дом. Савремени човек нема своју Итаку. Као лик хамлетовског оклевања и интелектуалне медитације, Нурудин по инерцији наставља свој виртуелни лов на истину. Бачен у свет, светац постаје бунтовник. Селимовић гради свој роман на чврстим моралним стубовима који ће се показати као „зиданица на пијеску“, с морално несигурним дервишем и утопијском идејом истине. Иако релативна, историјски условљена, идеологијом манипулисана, личношћу устројена, истина јесте царица човековог моралног битка. У процепу између истине и зла, Нурудин као да сабира сав бол овога света.

Нема истине, нема врлине, нема безгрешних, нема срећних, све је релативно и за човека несрећно устројено, поручује писац. При бекству од вере због неправде, дервиш ствара одбрамбени механизам од својих идеја истине и правде, што само доводи до десакрализације Бога и новомитског положаја дервиша као мученика и грешника истовремено. Писац успоставља литерарни дијалог с добом у романескној визији која трага за истином, а његов дервиш преузима месијанску улогу, постајући своје наличје – ништарија. Дубља истина од оне за којом је трагао писац, не постоји. У тим дубинама, његов дервиш је изгубио себе, тражећи тајне пролазе ка истини. Једина истина остаје трагика његовог живота. Роман је повест о људској физичкој и метафизичкој жртви на олтару истине. Дисхармонија моралне истине и света у коме дервиш живи легитимише стваралачки чин Меше Селимовића као литерарно право на истину. Свеколики смисао истине и подвучени моралистички карактер романа показују да Селимовић књижевно остварује изворни однос филозофије и литературе. Сви полифони видови истине, њена величина, њена онтолошка природа, упркос њеној неизвесности, остају непорециви. Човек је смртан, литература је бесмртна и она чува трајно човекове тежње ка истини која је у носачима поетике овог романа.

Мирослав Бата Благојевић: ВИР (пергамент)

Прво што се захтева од генија, јесте љубав према истини, рекао је Гете. Љубав и глад Меше Селимовића за истином, нужном и суштом, носе универзалне етичке поруке. Оне су обручене прворазредном казивачком културом, луцидним стилом и тешком мишљу великог писца. Носећи, конститутивни елемент овог романа, па и целокупног дела Меше Селимовића – тежња ка истини – руководила је и све друге структурне делове у оквиру сложене, изванредне поетике истине овог великог романа.

 

(Изглед и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Штампано издање дневног листа „Вечерње новости“,
петак, 8. децембар 2017. године (додатак КУЛТУРА)

 

 

(Visited 135 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *