Марија Мељкова: СРБИ НА КОСОВУ ЖИВЕ ПОД ПРИНУДОМ И У ОЧАЈАЊУ

У емисији „Пишчев час“ Радио-Радоњежа књижевница Јелена Чудинова разговара с извршним секретаром Руско-српског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја Маријом Мељковом о њеним утисцима с недавног путовања по Србији

---

Прѣнос од 6. IX 2017.

Јелена Чудинова: Здраво, драги пријатељи. Код мене у студију је стални пријатељ нашег радија и наша жива веза с многострадалном Србијом, Марија Ивановна Мељкова. Здраво, Марија!

Марија Мељкова: Здраво, Јелена, поздрав драгим слушаоцима.

Јелена Чудинова: Сада нам је посебно драго видѣти Марију, пошто ће нам она испричати најпрѣ о својим свѣжим, од неких мѣсец дана, дакле, врло свѣжим, утисцима с недавног путовања… Марија, гдѣ сте стигли да проборавите овог пута? Већ одавно нѣсте били у вољеној Србији?

Марија Мељкова: Да, релативно одавно, од прошле јесени. Практично, мање од године. Овог пута сам стигла „укруг“ пропутовати Србију, рачунајући централну и западну Србију. Но, наравно, најбитније је да ми је овог пута успѣло да одем на драго и вољено Косово.

Јелена Чудинова: И, какви су Ваши утисци о промѣнама за ту годину дана? На коју страну иду, ако их има? Или се све заледило у некаквом мртвом положају и ником нѣ појмљивом стању?

Марија Мељкова: Нажалост, промѣне су на горе. Како у самој Србији, тако и, што је, наравно, упадљиво и врло примѣтно, на Косову. Ситуација се заиста сваким даном погоршава. Али то је практична послѣдица тога што Србија – србијанска влада и србијанске власти прѣдају Косово. Прѣдају Шиптарима – косовским Албанцима. Прѣдају свѣтској заједници. Прѣдају зарад чега? Углавном зарад уласка у Евросавез. Премда, наравно, сви разумѣју да уколико до тога некад и дође, то никако неће бити скоро. Зато што, схватате, Евросавез сада уопште нѣје заинтересован за проширивање и пријем нових чланова.

Јелена Чудинова: А знате, Марија, мене поражава такво слѣпило влāдā, при чему свѣх влада. Осѣћај је такав, да што се човѣк више пење на лѣствици власти, то се више смањују његове умне способности. Ево, моји пријатељи су недавно били у Грчкој, доста дуго и детаљно су је прошли. И утисци су најжалоснији. Грчка је исто из све снаге хрлила у Евросавез! И какав је исход? Исход је – погоршавање положаја обичних људи. Погоршавање положаја привреде, наметање правила која Грчкој никада нѣсу била својствена – све дотле да им се сада прописује да ли ће садити маслине и производити маслиново уље. То јест – причали су ми страшне приче о томе како су им плаћали накнаду за сѣчу маслина – 600 евра по дрвету. Али колико то дрво мора расти? А како су људи понекад у катастрофалном положају, они пристају. И сѣку сопствене маслињаке, зато што и у другим земљама производе маслиново уље. И зато јер су тамо они што прописују цѣне, прописују производњу грчког уља, рекло би се – за оно из домовине маслиновог уља нѣсу заинтересовани. А таквих примѣра је много. Људи су страшно незадовољни. Па шта је то? Зашто до високих кабинета нѣ долази да чланство младих земаља у Евросавезу доноси знатно више невоља, него добробити? А и та добробит је врло релативна.

Марија Мељкова: Схватате, ја нѣ знам колико то „нѣ долази“. То што до њих долази, не долази одоздо. То нѣје глас народа, глас научника, економиста и тако даље. До њих једноставно долазе директиве, које се спуштају одозго, од њихових газдā. И стога они заиста журе да учине оно што им се нареди да учине.

Јелена Чудинова: Али, знате, управо изрекавши тако оштру формулацију, Ви баш себѣ сад малчице противречите. Евросавез неће Србију. Па зашто онда Србија чини то да у њега ступи?

Марија Мељкова: Евросавез, наравно, неће нѣ само Србију, него ни друге земље. То је јасно. Али то је врло згодан повод за манипулисање и уцѣне према Србији. Односно, Србију тѣрају да прихвата услове под којима, тобоже, она може ступити у Евросавез. Из високих кабинета власти у Србији шире се бајке о томе како ће дивно бити у Евросавезу. Мада заиста сви виде ту катастрофу привреде коју је прѣживѣла и још прѣживљава Грчка. Свѣма је прѣд очима разорена пољопривреда у Бугарској. Хрватска сада проживљава веома сложен период: сви економски показатељи су се доиста погоршали. Хрватска је послѣдња држава примљена у Евросавез. То јест, то је врло свѣж и јарки примѣр.

Јелена Чудинова: У Бугарској људи сад врло бѣдно живе, била сам у Бугарској.

Марија Мељкова: У Бугарској, у Румунији. У тѣм земљама је, као што кажете, све прописано, па и извоз пољопривредних производа. И поред свега, ствара се слика да ће у Евросавезу тобоже бити боље. Овдѣ постоје неки моменти, нѣ сѣћам се јесмо ли причале о томе или нѣ: за Србе је био, и до дан-данас остаје врло важан слободан режим уласка и изласка из Европе. Зато што је увѣк током друге половине ХХ вѣка најбољи, најскупљи и најпрестижнији пасош био југословенски. На рачун тога што је он пружао преимућства према…

Јелена Чудинова: …Централној и Западној Европи, разумѣ се, да…

Марија Мељкова: …Источној такође, зато што је, на крају крајева, Југославија спадала у источноевропске земље. Мада је била и оснивач Покрета несврстаних. Но, ипак је уређење тамо било социјалистичко, спадала је у социјалистичке земље. И, ако се сѣћате, и код нас је такође било путовања у Југославију. А сами Југословени су могли путовати у Европу и Америку са својим пасошем, са једне стране – оно чега су биле лишене све остале земље; а са друге стране, они су такође слободно могли путовати и у Источну Европу, рачунајући и Русију, пошто су ипак заиста спадали у социјалистичке земље. То је била једина земља и једини пасош који је давао таква преимућства. Срби су до тога увѣк много држали. И када је постигнут споразум о безвизним путовањима у Европу, још 2000-тих година, то је био такав тријумф… послѣ оних санкција које су прѣтрпѣле Југославија и Србија током дугог врѣмена, кад су уопште били одсѣчени од цѣлог свѣта, и памтећи оно благостање и безбрижност још из врѣмена реал-социјализма. У том смислу Срби цѣне ту могућност да путују негдѣ… Нажалост, сада заиста јако велики „одлѣв мозгова“ иде на Запад.

Јелена Чудинова: Посвуда. У послѣдње три године била сам у три земље Балтика. Посебно су ми се жалили у Литванији што омладина – још једно од „блага“, пошто они држе до свог националног – што омладина насељава економски повољније и богатије земље Евросавеза, губећи литвански језик, остају тамо. Код њих све остаје на тој разини да о празнику обуку ношњу; али они постају Нѣмци, примућствено, и тако даље; то јест, сва слѣдећа поколѣња биће изгубљена.

Марија Мељкова: Исто је, нажалост, и у Србији. Можда би засебно могли попричати о српском расѣјању. Али ово је везано с тѣм како на том таласу евроентузијазма српском руководству ипак успѣва да за нос вуче свој народ.
Па ипак је већина Срба у првом реду за сарадњу с Русијом. Али ту влада опет балансира – да они хоће и Евросавез и Русију. На тој основи се већ чују нови гласови. Тако је новопечена прѣдсѣдница Владе Србије Ана Брнабић изјавила да ће, уколико се нађу прѣд таквим избором, они ипак дати прѣдност Евросавезу и Европи. Наравно, већини грађана, већини становништва то нѣ одговара. Ипак ми имамо историјске везе, рецимо тако – неекономске, више оне крвне, религиозне, душевне. У Србији је то заиста тако, онако како Русе воле у Србији, нигдѣ их не воле.

Јелена Чудинова: Да. А осѣм тога, Русија Србију нѣје бомбардовала! Или су бомбардовање већ заборавили?

Марија Мељкова: Нѣ, наравно: Русија Србију нѣје бомбардовала! Памте и то како се жртвовала Русија, како је жртвовао Господар своју државу, своју породицу, свој живот за врѣме Првог свѣтског рата.

Јелена Чудинова: Да. О томе сте много причали. Но, да ли сѣћање на послѣдње чудовишно бомбардовање још неког узбуђује? Или је већ стасало поколѣње коме то нѣје занимљиво?

Марија Мељкова: Ја ипак мислим како то поколѣње још нѣје стигло да стаса и формира се. Ипак још нѣје прошло толико врѣмена. Али сѣћам се, када сам први пут доспѣла у Србију 2001. године, и наравно, 1999. године, кад смо се толко бунили и узрујавали. Али када сам видѣла та бомбардована здања у стварности, доживѣла сам страшан шок.

Јелена Чудинова: Да, схватам.

Марија Мељкова: А сада, долазим у Србију, и видим како су та здања покривена да би се скрили трагови тѣх злочина. Једно врѣме се – можда то сад и не пратим довољно – чак расправљало питање тога да се мѣсто Генералштаба рашчисти и на њему изгради неки хотел са више звѣздица. Инострани, наравно. То се увѣк тако ради! Можемо то и по Москви видѣти. Чим се неко здање покрије тканином или банером, може се очекивати такав развој догађаја – да се једног лѣпог дана испостави како иза тог паравана нема више ничега! А онда на том мѣсту никне нова зграда.

Јелена Чудинова: Тако се враћамо Косову. Шиптари све више и више јачају. Мада би се рекло – куд ће више?

Марија Мељкова: Све иде ка таквом расплету да ће, на примѣр, читав правосудни систем до 17. октобра ове године морати прећи на систем „косовског правосуђа“. Полиција је већ одавно прешла! Односно, тамо је само косовска полиција. Тамо никаквог учешћа српске полиције нема одавно. Но, једна од главних непријатних вѣсти је саопштење о томе да је смѣњен ректор такозваног Приштинског универзитета. То јест: универзитета у Приштини, приврѣмено смѣштеног у Косовској Митровици. Тамо су имали ректора, прилично чврстог човѣка, чврстих убѣђења, који нѣје хтѣо да се припоји образовном систему такозване „Републике Косово“. Ипак је недавно смѣњен. Природно, ректорова екипа се такође мѣња. Јасно је чему све то води.

Јелена Чудинова: Страшно је чак и замислити какав може бити систем образовања у тој „републици“.

Марија Мељкова: Да. Кад смо код образовног система – и у општој култури је иста ситуација.
Прочитала сам ту за мене запањујућу информацију о томе да се у главној библиотеци Приштине чува око 800.000 књига на српском језику. И сад, ако се тамо обратите, добијате одговор да је приступ тѣм књигама забрањен! То јест – у наше доба слободних информација, одсуства цензуре и свега осталог. Имате ли прѣдставу шта то значи? То је горе од књига на ломачи!

Јелена Чудинова: Значи да их заправо користе…

Марија Мељкова: Неизвесно је. Можда… можда их више и нема тамо. Мислим да њима једноставно нѣје до тога, да се сада тиме баве… Просто их нѣ издају и ни у какав обрт нѣ уводе те књиге. Сматра се да оне никоме нѣ могу бити потрѣбне. Ово је чињеница, пошто се једна књижевница, која је на Косову, родила се и живѣла у Приштини, тамо прѣдавала и радила, и обратила. Жив човѣк, дошла у библиотеку, и ето какав је одговор добила!

Јелена Чудинова: Ужасно! И како они то мотивишу?

Марија Мељкова: Никако нѣ мотивишу. Никако… Но, теоретски, они то свакако могу мотивисати тиме да „нема обраћања“. А гдѣ? У Приштини сада практично нема Срба. Ако их можда и има, онда не више од 20 људи.

Јелена Чудинова: Па како нема? Ако човѣк прѣдаје захтѣв, онда има „обраћања“?

Марија Мељкова: Приступ је забрањен! То је званичан одговор. Писмени…

Јелена Чудинова: Просто невѣроватно! Страшно је, наравно, кад се приступ књигама затвара. То је можда једно од најстрашнијих светотатстава, послѣ религиозних, то је за мене на другом мѣсту! И какво налазите да је расположење људи?

Марија Мељкова: Тешко да је то расположење које подиже дух, напротив. Људи су сметени, у очајању. Може се рећи да је сад прѣдсѣдник, а бивши премијер Александар Вучић – јер, лица се нѣ мѣњају, прѣлазе с једне функције на другу – објавио недавно чланак у једном од водећих јавних гласила у Србији, који се управо тиче Косова. И знате, погледа ли се једноставно по тачкама, то је оно што је, уколико ме памћење нѣ вара 2012. године, Меркелова понудила Србији у седам тачака, чијим извршавањем Србија може рачунати на улазак у Евросавез. Практично два услова – тај дијалог с Приштином, већ је…

Јелена Чудинова: Признавање?

Марија Мељкова: Очигледно ће да буде таква ситуација. Ми знамо шта је признавање. Признавање може бити де јуре и де факто. У ствари, де факто је исто признавање, какво год оно било.

Јелена Чудинова: Де факто, да, де факто је, нажалост, такође признавање.

Марија Мељкова: Сад може да иде овако: кренуће нова рунда прѣдаје захтѣва за пријем у Организацију уједињених нација. Ако је раније Србија улагала јако много новца у кампању да се то нѣ би десило, то сада Србија ништа неће чинити. Практично, Србија нѣ мора признавати де јуре, правно. А шта значи правно – то је успостављање односа на разини амбасада и амбасадора. У самој ствари, тамо већ постоји нека канцеларија, гдѣ раде некакви тзв. „официри за везу“. Све то већ јесте стварност. Односно, сад – уколико Србија никако не буде протестовала против пријема у ОУН, УНЕСКО и друге међународне организације – преостаје велика вѣроватноћа да тзв. „Република Косово“ буде тамо примљена. Наравно, постоји право вета, који могу ставити Русија и Кина, нѣ признавше Косово, али…

Јелена Чудинова: Али, знате, ако Србија признаје – шта ту имају да говоре Русија и Кина. То је прѣ свега српска ствар.

Марија Мељкова: Наравно. У томе и јесте ствар. Што рече амбасадор Русије у Србији: „Има ли овдѣ Срба?“ Односно, ми нѣ можемо бити већи Срби од самих Срба. Зато је, наравно таква ситуација. Очигледно све иде ка томе. Јер, сад има нових иницијатива, једну је и бивши прѣдсѣдник Владе Дачић објавио… Може се то и даље по тачкама разглабати, но њихов смисао је такав: ако нѣ милом, онда силом.
Једна од тачака оних услова Меркелове била је настављање прѣговора с Приштином по сваку цѣну. Они по сваку цѣну и хоће све то да наставе.

Јелена Чудинова: Марија, хтѣла сам још да питам: како сада прѣживљавају косовски Срби? Има ли посла за Србе? Нема ли неких прогона на националној основи?

Марија Мељкова: Нажалост, процес прѣсељавања Срба у централну Србију непрестано тече. Зато што, на примѣр, моји познаници – вишедѣтне српске породице, којима наше Братство помаже – родитељи једноставно говоре: „Нећемо да наша дѣца уче албански језик у школи. Нећемо да потом буду уписана као „Косовари“; нѣ „Косовци“, Косовци су – косовски Срби, него као грађани „републике Косово“, у пасошима. Схватате? Мораће да служе у војсци „републике Косово“. Ње засад нема, но ипак Хашим Тачи, ратни злочинац чије су руке до рамена у српској крви, прѣдлаже, и то се сад јако пропагира, како је нужно основати „косовску армију“.
Сад у ОУН Американци и Енглези прѣдлажу да се мисија ОУН изведе с Косова, пошто је успѣшно завршила свој посао. Због тога је расположење међу Србима веома тешко. Посла, наравно, има јако мало. Нажалост, сад су 11. јуна били избори, и Срби су били принуђени да изађу – они који раде. То јест – излазност се прави на рачун запослених. Зато што им прѣте отказом. Принуђени су да изађу и гласају за тзв. „српску листу“, на којој су у самој ствари – српски Шиптари.

Јелена Чудинова: Јасно… Марија, нажалост, наше врѣме се ближи крају, но ја се надам да ћемо ове године у више наврата наставити наше разговоре, због тога што слушаоци веома цѣне Ваш глас, који нас повезује с тѣм дивним народом. Велико Вам хвала.

Марија Мељкова: Захваљујем. Ја такође благодарим радио-станици „Радоњеж“ – једној од малобројних која је спремна да пружи праву информацију о ономе што се тамо дешава, за разлику од осталих, које већ мало шта занима. Хвала Вам, и све најбоље!

Јелена Чудинова: До виђења, и свако добро!

Посрбио Д. Буковички

Изворник: Радоњеж