Биљана Недељковић: ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У XXI ВЕКУ (I)

Садржај:

I УВОД

II ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ПРОШЛОСТИ КОЈИ СЕ ОДРАЖАВАЈУ НА ДАНАШЊЕ ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

III ГЕОПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕСИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У ВЕЗИ СА ЛОГИКОМ ПРОСТОРА

---

I     УВОД

Одредницу „Блиски исток“ треба разумети као вишезначну, без обзира што сам назив упућује на извесну европоцентричност (и „блиски“, и „средњи“ и „далеки“ исток упућују на просторно-географски однос појединих делова света у односу на Европу, односно на Запад). Када, поред географских и политичких, сагледамо и културну и религијску компоненту, неће нас чудити различит број држава које се уобичајено обухватају појмом Блиски исток. Најчешће се њиме обухватају државе: Бахреин, Кипар, Египат, Турска, Иран (Персија), Ирак, Израел, Јордан, Кувајт, Либан, Оман, Катар, Саудијска Арабија, Сирија, Уједињени Арапски Емирати, Јемен, као и  Западна обала и Појас Газе. Међутим, по много чему су сваковрсни односи испреплетани између побројаних држава и области са делом северноафричке регије, односно неким земљама МАГРЕБ-а (Либија, Тунис и Мароко, у извесној мери и Алжир). Но, протеком времена мењао се и однос према појмовима Блиски исток и Средњи исток, па су исте државе биле обухватане и једном и другом одредницом. Немогућност прецизног обухвата последица је и терминолошке неусклађености, имајући у виду да енглески израз Middle East (буквално: Средњи исток) код нас преводимо као Блиски исток. „У енглеском постоји и Near East (Блиски исток) који се временом све мање употребљава и углавном се утопио у шири концепт Middle East-а.“[1]

На подручју које данас називамо Блиским истоком  настале су прве цивилизације. Месопотамија, која је називана и „Међуречје“, с обзиром да се угнездила између река Тигар и Еуфрат, сматра се колевком цивилизације. Она је изнедрила цивилизације Вавилона, Сумера, Акада, Асирије и друге, и била обитавалиште значајних историјских народа какви су Сумери, Асирци, Акађани, Халдејци, Вавилонци, Арамејци… Ту је око 8.000 године пре нове ере настао први град Јерихон, са бројним и добро организованим становништвом. Овде су створена велика царства: Хетитско, Асирско, Египатско, Вавилонско и Халдејско (нововавилонско), а касније и Отоманско царство.

Многи историчари и геополитичари запазили су значај овог простора смештеног између река Нила и Еуфрата, односно између Средоземног мора и Персијског залива. У верском смислу, ту су настали и хришћанство, и ислам, и јудаизам. Освалд Шпенглер га је називао „простор магијске културе“, сагледавајући духовну моћ која испуњава читав простор. „Управо овде, на овом скученом простору богатом традицијом, истинском духовношћу и њеним кривотворинама; величанственом, фасцинантном и у исто време кобном месту – одиграће се завршни чин светске историјске драме.“[2] Велика су материјална богатства овог простора, али његова геополитичка вредност је узрокована нечим дубљим, духовнијим и садржајнијим, због чега се квалитативно издваја од других делова глобалног светског простора.

II     ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ПРОШЛОСТИ КОЈИ СЕ ОДРАЖАВАЈУ НА ДАНАШЊЕ ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

Као битни догађаји из релативно скорије прошлости, који изузетно утичу на односе између земаља Блиског истока у XXI веку, могу да се издвоје:

1. Освајачки поход Наполеона Бонапарте, којом приликом је 1798. године окупиран Египат.

Непосредно пошто је 1797. године покорио Млетачку Републику, односно Венецију, одузевши јој хиљадугодишњу независност, Наполеон се усмерио ка Египту, тада провинцији Отоманског царства, водећи са собом и бројну Комисију за науке и уметности (састављену од научника и техничара). Значај присутва ових научника посебно је дошао до изражаја по открићу камена из Розете, плоче од црног гранита на којој је исписан Закон Птоломеја Петог, и то на три писма: староегипатским хијероглифима, демотским писмом и на старогрчком језику. Заузевши Малту у јуну 1798. године и окончавши власт витезова Светог Јована, Наполеон се искрцао у Александрији 1. јула исте године. У бици код пирамида поразио је Мамелуке (исламизовани некадашњи робови-војници, који су се временом претворили у моћну војну касту), протеравши их у Горњи Египат. Но, уверен у њихове способности на бојном пољу, Наполеон је формирао властити мамелучки корпус. Иако је француска флота је 1. августа 1798. године претрпела тежак пораз од британске флоте (битка код Абукира),  Наполеон је учврстио власт у Египту гушећи сталне побуне, и покушавајући да се представи као ослободилац од отоманске власти. Почетком 1799. године предузео је поход на отоманску провинцију Сирију и територију данашњег Израела, победивши бројнију отоманску војску у неколико битака, као и сиријску војску у бици на Табору. По повратку у Египат, Наполеон је поново победио Турке у (још једној) бици код Абукира. У августу те године је одлучио да се врати у Француску, оставивши армију генералу Жану Глеберу. Међутим, године 1801. Французи су истерани из Египта, заједничком акцијом британске и турске војске.

2. Империјална освајања Британије и Француске у XIX и XX веку.

Као почетак ових колонијалних освајања у арапском свету уобичајено се сматра долазак Француза у Алжир 1830. године. После пола века уследила је британска окупација Египта (1882), док се француска колонија проширила на Тунис (1881) и Мароко (1911), а британска на земље Персијског залива. На крају су ове две империјалне силе поделиле међу собом отоманске провинције, преузимајући управу над њима под контролом Лиге народа, и обавезујући се да ће да их припреме за независност. Ове територије под мандатом стекле су независност после Другог светског рата. Значајно је истаћи да природна богатства и сировине овог подручја нису биле одлучујући фактор за предузимање колонијалног освајања, већ је то пре свега био сам географски положај, односно блискост овог простора у односу на Европу. Ово је јасно, ако знамо да је прво откриће нафте уследило у Саудијској Арабији тек тридесетих година XX века, тако да то није било пресудно у време колонијалних освајања. Оно чиме су се империјалне силе руководиле, био је несметани развој бизниса и коришћење многољудног тржишта и јефтине радне снаге. Можемо да закључимо да је економска експанзија била главни елемент прве фазе европског империјализма.

Другу фазу означавају оружана инвазија и освајање са успостављањем ефикасне доминације. Успостављани су региони значајни за империјалне силе у геостратешком и политичком смислу, а и границе између појединих региона, области и подручја повлачене су како је то тим силама одговарало. Тако су бивше отоманске провинције у први мах подељене у три нова ентитета, под новим именима и границама. Под британским мандатом били су ентитети Ирак и Палестина, а Сирија под француским. Французи су добијену територију касније поделили на Либан и Сирију, док су Британци поставили границу између две обале реке Јордан, и од првобитне Палестине направили Трансјорданију и Јордан, док је назив Палестина задржан за западни део под британским мандатом, у области Леванта. „У овим земљама долазе до изражаја одлике њихових империјалних господара при одређивању структуре и граница ових држава. Чак и називи ових држава одражавају њихову вештачку природу“[3]. Такви поступци, где су историјским називима појединих територија из прошлости именовани ентитети стварани и прекрајани по жељи тадашњих империјалних сила, остали су трајан узрок сукоба на овом подручју. Европске земље са прокламованим демократским друштвеним уређењем, да би задовољиле своје империјалистичке прохтеве, биле су у стању да подрже диктаторске режиме и монархије, и да свргну демократски изабране представнике, представљајући своје недобронамерно мешање као подршку ослобођењу, стабилизацији и добробити тамошњих народа. Но, не треба занемарити ни известан позитиван утицај колонизатора, који се састоји у развоју инфраструктуре, успостављању система образовања и јавних служби, укидању ропства итд.

3. Откриће и почетак експлоатације нафте у региону 1930-тих година.

Већ је наведено да интерес великих империјалних сила за овај простор у почетку није био заснован на природним богатствима, рудним налазиштима ни нафти, већ да се исцрпљивао у могућности експлоатације јефтине радне снаге, развоју бизниса, ширењу тржишта и коришћењу повољног географског положаја. Ствари се дијаметрално мењају проналаском нафте, рефлектујући се на судбину земаља Блиског истока и њихове међусобне односе. Земље које се и данас боре за доминацију над овим простором постале су због тога још одлучније и бескомпромисније. Односи и сукоби, понекад прави, понекад вештачки изазвани, рефлектују се на целокупну трговину, као на цену нафте и нафтних деривата. Сетимо се само како је прошле, 2017. године, дошло до великих поремећаја на тржишту и раста цене по барелу нафте услед тога што су Саудијска Арабија, Египат, Бахреин и Уједињени Арапски Емирати објавили прекид дипломатских односа са Катаром.

4. Пораз нацистичке Немачке и стварање јеврејске државе.

Поједине земље овог региона виделе су током Другог светског рата прилику за остваривање својих циљева кроз сарадњу са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом. Томе су допринели почетни успеси Немачког афричког корпуса у Либији и Египту, нарочито после успешног повратка Киренаике (источна обална регија Либије) под власт сила Осовине. Међутим, већ средином 1942. године уследила је прва битка код Ел Аламејна (северноегипатски град на обали Средоземног мора), када су савезници зауставили напредовање сила Осовине према Александрији. У другој бици код Ел Аламејна, вођеној од 23. октобра до 4. новембра 1942. године, пробијена је линија сила Осовине које су биле принуђене на повлачење до Туниса. Ту је, после савезничких искрцавања у Алжиру и Мароку, појачано немачко војно присуство у новембру и децембру 1942. године, што није дало очекиване резултате. Оценивши да се бори у безнадежној бици, немачки генерал Ервин Ромел, командант Немачког афричког корпуса, познат као „Пустињска лисица“, у марту 1943. је напустио Тунис, а команду је преузео генерал фон Арним. То није било дугог века, с обзиром да је 13. маја 1943. године дошло до предаје савезничким снагама. „Фон Арним је капитулирао са немачким трупама, а италијански команданти су га следили. Заробљено је више од две стотине и педесет хиљада немачких и италијанских војника. Тиме је завршен рат у северној Африци.“[4] Поред наведених држава Блиског истока на чијим територијама су се одвијале ратне операције, Ирак је имао краткотрајну сарадњу са силама Осовине, пошто је Рашид Али Ел Гајдани 1. априла 1941. године збацио регента Абдулу Илаха и формирао владу. Због његових успостављених веза, обично се у историографији Ирак наводи као земља која се придружила силама Осовине, иако се то односи само на пар месеци 1941. године, пошто је Англо-ирачки рат, вођен од 2. до 31. маја 1941, довео до поновне окупације Ирака од стране британских оружаних снага.

Убрзо после завршетка Другог светског рата дошло је до стварања јеврејске државе. Претходиле су јој Балфурова декларација из 1917. године (писмо британског министра иностраних послова лорда Балфура Ционистичком савезу Велике Британије и Ирске у којем се подржавају јеврејске тежње за стварање „националног дома“ у Палестини) и тзв. Британски мандат над Палестином. Британска цивилна управа над геополитичким ентитетом издвојеним из османске Јужне Сирије трајала је у времену од 1920. до 1948. године, а потврђена је од стране Друштва народа 1922. и 1923. године. Под овим појмом обухватана је британска управа над две административне области: земљом западно од реке Јордан под именом Палестина, и регионом источно од Јордана који је назван Трансјорданија. Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација број 47/181 од 29. новембра 1947. године односи се на поделу Палестине на две државе – једну арапску, којој би припало 42% површине историјске Палестине између реке Јордан и Средоземног мора, и другу, јеврејску којој би припало 56% те површине, с тим да Јерусалим са околином привремено остане под међународном управом. Јевреји у Палестини су у потпуности прихватили овај план, палестински Арапи су га одбацили. Британски мандат је завршен 14. јуна 1948. године, а истог дана је проглашена држава Израел. Већ наредног дана, 15. јуна, Израел је нападнут од арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије, Саудијске Арабије и Јемена. Израел је у седмомесечном рату извојевао победу, преузевши надзор над 78% остатка мандатне Палестине. Као последица сукоба анектиране су одређене области, па су тако Јудеја и Самарија дошле под трансјорданску контролу под именом Западна обала, док је појас Газе анектиран од стране Египта.

5.  Утицаји царске Русије и Совјетског савеза на Блиском истоку.

Царска Русија је, као империјална сила, учествовала у два руско-иранска рата, 1804-1813. и 1826-1828. године. Окупирала је северни део иранске покрајине Азербејџан, који је касније претворен у једну од република СССР-а. СССР је одиграо значајну улогу у обезбеђивању скупштинске већине у УН за изгласавање Резолуције о стварању државе Израел, након чега је одмах и признао ту државу. Совјетски савез је водио деветогодишњи рат у Авганистану против антисовјетских снага које су се бориле против авганистанске марксистичке владе. Заправо, влада Демократске Републике Авганистан успостављена је 1978. године, када је збачен и погубљен Мохамед Дауд, а побуне и немири који су избијали због предузетих реформи, као и због подстрекавања споља, били су разлог за тражење војне помоћи од СССР-а. Добра позиција СССР-а у арапском свету на Блиском истоку проистекла је из гледања на идеју социјализма, односно на социјалистичко друштвено уређење као прихватљиво и пожељно како за самостални развој, тако и за одупирање западњачком утицају. Зато је СССР остварио велики економски, политички и културни утицај на овом подручју. „Слично својим европским претходницима, СССР је контролу над овим простором постизао економским и културним продирањем, затим својим војним базама, залихама оружја и војном сарадњом у виду различитих саветовања.“[5]

6. Утицај Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку.

Запад је сагледао као претњу по властите интересе утицај СССР-а, као и тежњу земаља Блиског истока ка самосталном развоју. После распада СССР-а, САД су остале једина суперсила која је одлучивала по питањима рата и мира на Блиском истоку. Спречила је све покушаје осамостаљивања појединих земаља Блиског истока и њиховог самосталног управљања властитим ресурсима, често доводећи на власт диктаторе и изазивајући међусобне сукобе земаља на овом подручју. Допринела је успостављању, и још више – опстанку државе Израел, обезбеђујући потребно оружје и другу логистику. 

САД су у више наврата, под изговором борбе за људска права и демократију, рушиле поједине режиме који су тежили независности, и инсталирале диктаторске режиме спремне на сваку врсту повређивања и кршења људских права. У случајевима када нису формирале послушну марионетску владу, толерисале су режиме познате по потпуном угрожавању људских права, као у случају Саудијске Арабије. САД су знале и да помажу обема странама у сукобу, као у случају рата Ирана и Ирака, желећи да остваре апсолутну доминацију над Персијским заливом. Мешање у унутрашњу политику, спречавање изборне воље грађана и примена двоструких стандарда остају трајно обележје америчког утицаја на Блиском истоку. Зато и не чуди раширени антиамериканизам у многим земљама Блиског истока, као и популарност исламских терористичких група. „Бројни часописи, интернет сајтови, али и чајџинице на већем Блиском истоку место су распредања приче о сукобу САД или крсташа и циониста против муслимана.“[6]

САД су имале и два директна оружана конфликта, оба са Ираком: први је био Заливски рат (1990-1991), а други инвазија на Ирак (2003-2005). Првом сукобу је претходила ирачка инвазија на Кувајт, а одговор САД (са партнерима Великом Британијом и Француском) био је немилосрдан – бројна бомбардовања и ефикасан копнени рат допринеле су да је у операцији Пустињска олуја Ирак претрпео огромне губитке. Други сукоб је отпочео 2003. године, након оптужби да Ирак производи нуклеарно, биолошко и хемијско оружје. Много вероватније је да је сукоб требао управо САД-у, ради опоравка домаће привреде и развоја војне индустрије. Америчка интервенција правдана је реториком „рата против терора“, покренутим након терористичког напада на САД 9. 11. 2001. године (изведеног помоћу четири отета америчка путничка авиона, претворена у највеће самоубилачке бомбе у историји). Главна теза, којом се правдала војна интервенција, „била је да ова држава, осим што поседује ‘оружја за масовно уништење’, представља и ‘сигурну кућу’, тј. упориште за исламске милитанте и терористе“[7]. У паду Садама Хусеина 2003. године могуће је видети моменат стабилности у региону, али је урушавање Ирака настављено у годинама које су долазиле, имајући у виду да је америчка војска тек 2011. напустила ову земљу.

7. Арапско – израелски ратови и сукоби.

7.1. О Балфуровој декларацији, Британском мандату над Палестином и Резолуцији Генералне скупштине УН број 47/181 о подели Палестине било је речи у оквиру тачке 4. у овом одељку. Овде треба навести и чињеницу да је 1945. године, уз британски подстицај, формирана Арапска лига од стране Египта, Ирака, Либана, Саудијске Арабије, Сирије, Трансјордана и Јемена. Територију Палестине чиниле су територије данашњег Израела, Западне обале, Газе и Јордана. Као некадашња територија Отоманског царства, Палестина је потпала под управу Велике Британије (мандат од 1920. до 1948. године). Арапи су у новембру 1947. године одбацили план о подели Палестине, а наредног дана по проглашењу државе Израел, 15. маја 1948. године, започели тзв. Рат за независност. Арапи су овај рат прозвали Ал Накба (катастрофа), па је и из тога јасно како су доживели његов исход. Од 7 земаља које су чиниле Арапску лигу, њих пет су војно напале на тек проглашени Израел (Египат, Ирак, Сирија, Трансјорданија и Либан), док је учешће Јемена било симболично. Непосредно пре почетка ратних сукоба, на територији Палестине је живело 1.300.000 Арапа и око 600.000 Јевреја. Након две недеље ратних дејстава остварена су одређена арапска освајања (стари део Јерусалима, појас Газе, пустиња Негев и пар градова). Посредством УН ратни сукоби су у јуну 1948. обустављени, што је Израел искористио за наоружавање, прегруписавање и попуну борбених формација. Након 4 недеље обуставе ватре, борбе су настављене. Израелу је успело да раздвоји арапске војске, освоји Назарет и Доњу Галилеју, те да разорно бомбардује градове Каиро, Дамаск и Аман. Након јулског примирја, у октобру је отпочела израелска офанзива, којом су Египћани одбачени у појас Газе. Прекидом ватре потписаним између Израела и Египта у фебруару 1949. завршен је овај Први израелско-арапски рат. У односу на план поделе УН, Израел је из рата изашао са додатних 3400 км2 територије, и остварио је стабилну парламентарну демократију. Рат је произвео бројне директне и индиректне последице: серију војних удара у Сирији, убиство јорданског краља Абдулаха 1950,  свргавање египатског краља Фарука 1952… Око 900.000 палестинских Арапа је протерано или пребегло у суседне земље, а приближно толико Јевреја је прогнано из арапских земаља.

7.2. Суецки рат (суецка криза, Суецко-синајски рат) збио се 1956. године, и водио се око Суецког канала који је у јулу те године национализовао председник Египта Насер. Руковођени властитим интерсима, Велика Британија, Француска и Израел су направиле алијансу против Египта. Као почетак рата узима се напад Израела на Синај 29. октобра. Израел је заузео Газу и Шарм ел Шејк,  а са окупираних територија повукао се 1957. године. Египат, и поред страдања своје војске, из рата није изашао као губитник, пошто је задржао надзор над Суецким каналом, док је популарност Насера порасла, тако да је сматран свеарапским лидером. Овај рат симболично представља крај британске и француске доминације над овим простором, и почетак активнијег утицаја САД и СССР-а.

7.3. Шестодневни рат (Јунски рат) је вођен 1967. године између Израела и његових арапских суседа Египта, Сирије и Јордана. Друге арапске државе су оружјем и трупама помагале Египту. У мају те године председник Насер је затражио повлачење снага УН са територије Египта. Истовремено, извршио је мобилизацију на Синајском полуострву и онемогућио Израелу приступ заливу Акаба. Израел је 5. јуна почео са ваздушним нападима уз истовремену подршку копненим снагама, и за неколико дана заузео област Газе, Синајско полуострво, Западну Обалу, Голанску висораван и Суецки канал. Израелска војска се приближила Каиру на мање од 100 км, а Дамаску и Аману на мање од 50 км. Резултат овог рата је оставио највеће геополитичке последице до данашњег времена. Рат се завршио 10. јуна. Израел је стекао територију четири пута већу од оне из 1949. године, након Првог арапско-израелског рата. Рат је показао велику необученост египатске војске, највеће армије Блиског истока, уљуљкану у приче о властитој непобедивости. „Нико се није гласно питао колико је та армија обучена, када још од 1954. није одржала ни једну војну вежбу! Зашто је просечна припрема египатског борбеног авиона за лет трајала 45 минута док су Израелци то обављали за само пет минута – један израелски ловац био је вредан девет египатских!“[8] Синајско полуострво је 1979. године враћено Египту.

7.4. Рат исцрпљивања је вођен у времену 1968–1970. године. Овај рат ограниченог интензитета започео је Египат у намери да поврати Синајско полуострво. Дејства су се састојала у оружаним провокацијама и инцидентима на линији раздвајања. Египат је од СССР-а набавио наоружање и војну саветодавну логистику. У рату су дошли до изражаја артиљеријски и ваздушни напади, а запажено је било и учешће Палестинске ослободилачке организације Јасера Арафата у виду серије напада на север Израела из упоришта на јорданској и либанској територији. То је био разлог да Израел изврши нападе на Јордан и Либан, због чега су владе ових држава почеле да врше притиске на палестинске борбене групе, да би 1970. дошло чак и до рата између јорданских владиних снага и палестинских герилаца из ПЛО (Јордански грађански рат). Тромесечно примирје између Израела, Египта и Јордана је договорено 7. августа 1970. године, а већ у септембру те године умире египатски председник Насер.

7.5. Октобарски рат (Јомкипурски рат) је вођен у периоду 6–26. октобар 1973. године, између Израела и коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије, које су и започеле рат нападом на Синај и Голанску висораван. После почетних успеха, сиријске и египатске трупе су натеране на повлачење. У овом рату дошло је до изражене подршке САД и целог Запада Израелу. Многе арапске земље су због тога завеле ембарго на испоруку нафте земљама које су подржале Израел. Значајна последица је и потписивање мировног споразума у Кемп Дејвиду између Израела и Египта, када је једна арапска земља (Египат) први пут признала државност Израела. Можда још значајнија последица јесте својеврсна промена свести код Израелаца, „који су схватили да потпуна доминација над суседима није могућа, те да једино одржив мировни споразум може бити гаранција за опстанак јеврејске државе“[9].

7.6. Либански рат (операција Мир за Галилеју) је назив за инвазију Израела на Либан 6. јуна 1982. године, која је уследила као одговор на покушај убиства израелског амбасадора у Великој Британији од организације Фатах и бомбардовање извршеног од ПЛО на северу Израела. Инвазијом је Израел хтео да из Либана истера милитантне групе сакупљене око ПЛО. Окупиран је Јужни Либан, и формирана Армија Јужног Либана као знак израелске подршке. Бејрут је дуго био под потпуном опсадом, и бомбардовањем које је потрајало 10 недеља. Као својеврстан одговор на  окупацију Јужног Либана, формиран је Хезболах („Божја рука“ – шиитска, проиранска војна организација). Током овог рата дошло је и до масакра над преживелим припадницима ПЛО код избегличких логора Сабра и Шатила у западном Бејруту. Израел и Либан су 17. маја 1983. потписали мировни споразум, с тим да се израелске и сиријске снаге истовремено повуку. Због противљења Сирије, Либан је повукао мировни споразум.

7.7. Прва и Друга Интифада. Реч „интифада“ значи устанак, односно продрмавање, и означава палестинске акције које за циљ имају прекид израелске војне окупације арапских територија. Прва Интифада је почела 1987. године, а позната је и као „Рат камења“.  Највећу улогу преузео је Хамас, организација која је основана управо те 1987. године, која је за свој главни циљ одредила уништење Израела, и успостављање исламске теократије на његовом подручју, као и подручју Газе и Западне Обале. Насилне акције карактеристичне за Прву Интифаду спласнуле су током 1991. године, да би 1993. дошло до потписивања Споразума у Ослу и стварања палестинских националних власти на Западној Обали и простору Газе. Друга Интифада је почела у септембру 2000. године. Више милитантних група својим насилним акцијама подржало је палестинску страну: Хамас, Фатах, Исламски џихад, Народни фронт за ослобођење Палестине (ПФЛП) и друге. Другом устанку је свакако допринела и нетактична дипломатија каснијег израелског премијера,а тада десничарског политичара и прослављеног војног заповедника Аријела Шарона, чија је посета израелској Храмовној гори  у Старом граду у Јерусалиму, месту где се налазе и Џамија ал Акса и муслиманска Купола на стени, довела до експлозије уличног насиља. У овој Интифади запажено је много веће учешће Арапа са уже територије Израела, боље наоружање Арапа у односу на претходни устанак и учесталије коришћење бомбаша самоубица. Одговор Израела на самоубилачке акције била је употреба борбених авиона на окупираном подручју и поновно окупирање територије која је Мировним споразумом из Осла била препуштена Палестинцима. Сукоби су настављени и пошто је Шарон постао премијер, а дошло је и до радикализације сукоба и јачања деснице у израелском бирачком телу. Сукоби и насиље потрајали су пет година. У новембру 2004. године умире лидер ПЛО Јасер Арафат, а у фебруару 2005. његов наследник на челу Палестинског већа Махмуд Абас и Аријел Шарон су склопили примирје.

7.8. Либански рат 2006. (Други либански рат) представља серију војних интервенција у Либану и северном Израелу. Као његов почетак сматра се упад Хезболаха у северни део Израела 12. јула 2006, када је убијено осам израелских војника, а двојица киднапована. Израел је истог дана војно ушао у Либан, а наредног извршио блокаду либанских лука, уз бомбардовање бејрутског аеродрома. Уследила су разорна бомбардовања и других локација. Хезболах је узвратио испаљивањем ракета на северни део Израела, као и на Хаифу. Ако се изузму војне акције у којима су учествовале САД, ово је најжешћи оружани сукоб на Блиском истоку. Услед израелских претњи више хиљада људи је напустило јужни Либан и прешло у Сирију.

8. Међуарапски сукоби.

Арапи који су заступљени на Блиском истоку имају заједничко етничко и верско порекло, али то није допринело смиривању међусобних тензија и престанку конфликата између појединих арапских земаља. Осим међудржавних, чести су и унутрашњи сукоби, окршаји између револуционарних побуњеника и власти, односно грађански ратови. Остале су старе племенске поделе, али и дубока верска провалија између сунита и шиита. Исламистички екстремизам успева да путем терористичких акција наруши свако крхко примирје.

Бројни сукоби почињу четрдесетих година XX века, када су се многе државе Блиског истока избориле за своју независност. Ирак је земља која је највише пута учествовала у сукобима – чак 14, од чега највише са Кувајтом (7). Уз огромне материјалне губитке, сукобе одликује и катастрофалан број жртава. Разлози сукобљавања су скоро увек била нерешена погранична питања. Начин одређивања граница из доба колонијализма указивао је на вештачки приступ овом питању. Због полагања права на делове Палестине, јорданско-сиријске размирице су почеле одмах по стицању независности. Ирак сматра да Кувајт не треба да постоји као држава, а исто то Сирија  исказује у односу на Либан. Постоје територијални спорови између Сирије и Турске, Ирана и Уједињених Арапских Емирата, Ирана и Ирака, Саудијске Арабије и Катара, Саудијске Арабије и УАЕ… Користе се прилике за неприлична мешања у унутрашње ствари других држава у региону. На пример, током грађанског рата у Јемену (1962–1967) Египат је помагао једну од страна, а када се рат проширио и на Саудијску Арабију, Египат је повукао своје трупе. Од већих ратова, потребно је навести Ирачко-ирански рат и ирачко–кувајтске ратове.

8.1. Ирачко-ирански рат је трајао од септембра 1980. до августа 1988. године. После више спорова, Ирак је почео копнену и ваздушну инвазију на Иран, делом узроковану Иранском исламском револуцијом из 1979. године, делом мотивисану намером да Ирак замени Иран на месту водеће заливске земље, уз шири циљ – да уместо Египта постане лидер арапског света.  Ирак је на почетку освојио Шат ел Араб; неславно је прошла епизода са набавком делова нуклеарног реактора од Француске и постављањем експерименталног реактора у близини Багдада, пошто је Израел, оценившти то као опасност, употребио ратне авионе Ф-16 и срушио реактор. Рат карактерише и употреба бојних отрова и хемијског оружја од стране Ирака, као и подршка САД и Запада Ираку у завршној фази рата. Са друге стране, Сирија се ставила на страну Ирана. САД су тајно продавале оружје Ираку, али је скандал назван „Ирангејт“ открио да је оружје продавано и Ирану. Рат је однео на стотине хиљада људских живота, уз бројна разарања и негативне ефекте по привреду двеју земаља. По прекиду ватре 20. августа 1988. године, на подручје Персијског залива упућене су мировне снаге ОУН.

8.2. Ирачко – кувајтски сукоби. Након оружаних сукоба из 1973. и 1976. године због нерешених територијалних проблема, дошло је до рата 1990–1991. године (познат као Заливски рат). Ирак је истицао своје претензије на територију Кувајта, сматрајући је својом некадашњом провинцијом и тумачећи да је својевременом повлачењу неприродних граница кумовао британски империјализам, тако да би поновно припајање кувајтске територије значило и стварање основе за будући Арапски савез. Ирак је врло брзо почетком августа 1990. овладао простором Кувајта и поставио сателитску владу, након чега је припојио Кувајт. Савет безбедности УН је резолуцијама 660 и 661 осудио ирачку инвазију и увео економске санкције Ираку. Запад је у ирачком овладавању Кувајтом видео опасност по сопствене интересе, пошто је Ирак тако дошао у непосредну близину великих нафтних поља у Саудијској Арабији. Резолуцијом 678 СБ УН Ираку је дат рок за повлачење до 15. јануара 1991. године. САД су окупиле широку коалицију од 34 земље за супротстављање Ираку, међу њима и Катар, Сирију, Турску, Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате и Мароко. Занимљиво је да је Израел остао војно неутралан, док је подршку Ираку пружио ПЛО Јасера Арафата. По истеку рока остављеног Ираку, коалиција је покренула велику ваздушну акцију под називом Пустињска олуја. Врло брзо су уништени ирачко ратно ваздухопловство и против-ваздушна одбрана. Копнени део операције под називом Пустињска сабља коалиција са САД на челу почела је 24. фебруара 1991, а већ после два дана Ирак је започео повлачење из Кувајта, претходно запаливши кувајтска нафтна поља. Ирачки конвој у повлачењу немилосрдно је бомбардован на тзв. Аутопуту смрти. Већ 27. фебруара је објављено да је Кувајт ослобођен. Одржана је мировна конференција на територији Ирака окупираној од коалиције. Један од важнијих резултата Заливског рата је свакако и оживљавање исламског екстремизма, окренутог пре свега против Саудијске Арабије, због њене сарадње са САД и Израелом.

III     ГЕОПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕСИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У ВЕЗИ СА ЛОГИКОМ ПРОСТОРА

Потребно је утемељено познавање постојећих регионалних система, како би се утврдили односи међузависности и разумели геополитички процеси. Није довољно само проучити економска кретања и сагледати интересе појединих учесника у том процесу. Са те стране, постоји велика сличност између простора Блиског истока и Балкана, не само због дуготрајног сукоба хришћана и муслимана, већ и зато што је установљен посебан „синкретички суживот ислама и хришћанства, који се развио унутар међусобног утицаја различитих националних култура“[10]. Кроз сагледавање система спољних утицаја и заједничког историјског и политичког наслеђа могу се наћи одговори на питања која данас постављамо.

Пројекат Блиског истока (оријентализам) је осмишљен од стране Британске империје, која је своју политику и контролу над овим регионом „спроводила под изговором преношења западних концепата политичке управе државама других народа, као да су једини прихватљиви  и исправни принципи“[11]. Уз све чиниоце који утичу на односе између појединих држава, а који се уобичајено истичу као релевантни, неопходно је имати на уму и чинилац територијализације („опросторења“), који не подразумева само географски положај. На овај начин боље ће се сагледати читав простор Плодног полумесеца[12] као зоне сваковрсног промета између Правог Леванта[13] и Арапског залива (прецизнији назив је Арапско-персијски залив).  Међусобна зависност и интеракција блискоисточних проблема показују да се на овај простор мора гледати као на геополитичку и стратешку целину. Поједини аутори увиђају опасност од „балканизације“ овог подручја, односно „фрагментирања држава на поједине етнорелигијске цјелине“[14]. Услед специфичних политичких односа дуго времена се губила прометно-посредничка функција повезивања Средоземља и Арапско-персијског залива.

Спољни утицаји су константа већ дуго времена, и изгледа парадоксално да је проблем настао због њих толико сложен, да се само уз спољне утицаје може разрешити. „Блиски исток је поприште више сукоба, место изукрштаних интереса свих светских сила, арена на којој се ствара низ формалних и неформалних алијанси“[15]. Не постоји други регион у свету тако богат историјским дешавањима, са толиком разноликошћу народа, култура, обичаја и религија, и толико заступљен у сфери светског интересовања. „Сасвим је јасно да је овај регион по свему специфичан и компликован и није једноставно ни географски га одредити, јер постоје различита схватања и тумачења, а да се не говори о проблемима који се проналазе на сваком квадратном километру Блиског истока.“[16]

---

ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Слободан Јанковић: Сукоби на Блиском истоку – основна обележја, у: Међународни проблеми, Vol. LIX, No. 2-3/2007, стр. 268.

[2] Раде Јанковић: Геополитика последњих времена у: Доба раз-ума, 2018, стр. 33.

[3] Наташа Станојевић: Геополитика Блиског истока, 2017, стр. 5. https://kupdf.net/download/geopolitika-bliskog-istoka_59a5e3a7dc0d60e72a568ee0_pdf

[4] Јан Банк: Финале у северној Африци, у: Други светски рат, Друга књига, 1980, стр. 226

[5] Наташа Станојевић: Геополитика Блиског истока, 2017, стр. 7. https://kupdf.net/download/geopolitika-bliskog-istoka_59a5e3a7dc0d60e72a568ee0_pdf

[6] Слободан Јанковић: Сукоби на Блиском истоку – основна обележја, у: Међународни проблеми, Vol. LIX, No. 2-3/2007, стр. 300.

[7] Милош Перовић: Колевка цивилизације – светско жариште, у: Категорија Политика и друштво, 2015, Центар за социјална истраживања.

[8] Електронско издање дневног листа Политика, 07. 06. 2017: http://www.politika.rs/scc/clanak/382353/Rat-koji-je-promenio-Bliski-istok

[9] Немања Старовић: Израел и Палестина – сто година сукоба, на: Културни центар Новог Сада, 2017: https://www.kcns.org.rs/agora/izrael-i-palestina-sto-godina-sukoba/ 

[10] Леонид Савин: Балкан и Блиски исток: Византијско наслеђе и реализам, постављено 04. 04. 2016. на сајту KATEHON – http://katehon.com/sr/article/balkan-i-bliski-istok-vizantijsko-nasledje-i-realizam.

[11] Исто.

[12] Простор у југозападној Азији састављен од плодних подрегиона Месопотамије и Леванта кроз који протичу реке Нил, Јордан, Еуфрат и Тигар; протеже се од источне обале Средоземног мора до Персијског залива. Државе чије се територије у целини или делимично налазе на овом простору су: Ирак, Израел (са Палестином), Јордан, Либан, Сирија, део североисточног Египта, мали део југозападне Турске и западног Ирана.

[13] Чине га земље уз обале источног Медитерана, искључујући Грчку (Турска, Сирија, Либан, Израел, Јордан и Египат, уз територију Газе и полуострво Синај).

[14] Радован Павић: Проблеми Блиског и Средњег истока – Аспекти политичке картографије, у: Политичка мисао, Vol. XXI/1984/, No. 1–3,  стр. 107.

[15] Слободан Јанковић: Сукоби на Блиском истоку – основна обележја, у: Међународни проблеми, Vol. LIX, No. 2-3/2007, стр. 272.

[16] Драган В. Тодоровић: Сунитско-шиитски раскол и његове последице на безбедност у региону Блиског истока, 2016, стр. 50.

Изглед, опрема и прилагођавање текста: Словенски вѣсник