Борис Јовановић: НАМРГОЂЕНКО

За­не­ма­ри чо­вје­чан­ске бри­ге, мој бри­жен­ко, па по­ста­ни раз­бри­бри­жен­ко, и све ће ти ићи као по ло­ју, мој осу­шен­ко. Не бе­ри ту­ђе бри­ге, за­жму­ри и за­тр­чи се, па ћеш се не­гдје и за­у­ста­ви­ти, мој за­у­ста­вљен­ко.


Борис ЈОВАНОВИЋ

Што ли си ва­здан на­мр­чен, кад је жи­вот ли­јеп, мој на­мр­чен­ко? Тре­ба се, знаш ли то, ра­до­ва­ти жи­во­ту, мој на­мр­штен­ко. То ти је пр­ва и по­то­ња лек­ци­ја савреме­но­га дан­гу­бље­ња, мој нам­ћо­рен­ко…

Па шта ако ти жи­вот тре­нут­но ни­је ли­јеп, мој на­тму­рен­ко? Би­ће ли­јеп ка­сни­је, ако тре­нут­но ни­је, мој за­ка­шњен­ко. Па шта ако ће ка­сни­је би­ти ка­сно, мој наобла­чен­ко? Има нас ко­ји­ма је ли­је­по, има нас ко­ји ужи­ва­мо, има нас ко­ји­ма ни­ка­да не про­ла­зи, мој смр­чен­ко. Раз­ве­дри се због нас, ако не мо­жеш због себе, сви су љу­ди бра­ћа, мој на­мра­чен­ко…

Бу­ди со­ли­да­ран, мој су­мра­чен­ко, не ква­ри на­ма оно што нам је не­ко дао или смо са­ми узе­ли као сви раз­дра­га­ни оп­ти­ми­сти, мој сту­жен­ко. Жи­ви жи­вот пу­ним плу­ћи­ма, ис­ко­ри­сти дан, згра­би за­до­вољ­ство, не гу­би ври­је­ме, мој по­ту­љен­ко. По­сли­је ће би­ти ка­сно, јер као што до­бро знаш не­ко­ме у ка­ја­њу про­ла­зе земаљски да­ни, мој не­по­ка­јан­ко…

Ево, ви­ди нас, па ће ти би­ти лак­ше, мој по­мра­чен­ко. Ра­дуј се на­шим ра­до­сти­ма, про­сла­вљај на­ше по­бје­де, уз­но­си се на­шим ви­си­на­ма, гор­ди се на­шом гордошћу, по­но­си се на­шим по­но­сом, опа­ме­ти се на­шом па­ме­ћу, обо­га­ти се нашим бо­гат­ством и од­мах ће ти би­ти лак­ше, мој сму­шен­ко. Ако те­би не иде, има ко­ме иде, па је опет лак­ше не­го што се чи­ни, мој смла­ћен­ко…

Сву­да око нас бу­ја жи­вот, бу­ја буј­ност, бу­ја бу­њи­ште, бу­ја осе­буј­ност, бу­ја набуја­лост, све у на­ма сла­ви бу­ја­ње око нас, мој пре­су­шен­ко. Зар не ви­диш очиглед­но, зар не чу­јеш оп­ште­чуј­но, зар не осје­ћаш сво­јим осје­ти­ли­ма и оно што би сва­ки мр­тви без­о­сје­ћај­ник осје­тио, мој пре­са­ми­ћен­ко…

Карикатура Миланка Каличанина

Сла­ви и про­сла­вљај на­ше сла­ве и про­сла­ве и би­ће ти од­мах ср­цу ве­се­ли­је и души лак­ше, мој сне­ве­сељ­ко. Опу­сти се у на­шој опу­штен­ци­ји, брч­кај се у на­шем брч­ка­ли­шту, на­ми­ри­ши се на­шим аро­ма­ма, за­грц­куј се на­шим за­ло­гај­чи­на­ма, ср­ку­ћи на­ше нек­та­ре и ви­дје­ћеш да ни­је као што је­сте, мој уга­шен­ко…

Ка­жи нам ују­тро – до­бро вам ју­тро, и су­но­вра­ти се у наш тур­бо-дан, про­пра­ти на­ше тур­бо-ко­ра­ке, про­ђи ми­мо­гре­ди­це по­ред на­ших ве­се­ли­шта, по­ред на­ших по­ји­ли­шта, по­ред на­ших хра­ни­ли­шта, по­ред на­ших мре­сти­ли­шта, и на­гло ће ти лак­ну­ти, мој озло­гла­шен­ко…

Не ва­љаш та­ко ни­ко­ме, ни нај­ро­ђе­ни­ји­ма, увла­чиш им сво­јом бри­гом је­зу у кости, мој на­је­жен­ко, од­вла­чиш им па­жњу, оме­таш кон­цен­тра­ци­ју, ква­риш страте­ги­ју, мој ква­рен­ко. Хо­ће љу­ди на ми­ру да ужи­ва­ју у на­ма, мој неиживљенко, то им је нај­пре­ча оба­ве­за и нај­ве­ће за­до­вољ­ство, мој не­задовољен­ко. Па ако не­ћеш ти, има ко хо­ће, мој не­ћен­ко…

Карикатура Миланка Каличанина

За­не­ма­ри чо­вје­чан­ске бри­ге, мој бри­жен­ко, па по­ста­ни раз­бри­бри­жен­ко, и све ће ти ићи као по ло­ју, мој осу­шен­ко. Не бе­ри ту­ђе бри­ге, за­жму­ри и за­тр­чи се, па ћеш се не­гдје и за­у­ста­ви­ти, мој за­у­ста­вљен­ко. По­гле­дај нас и по­гле­дао си оно што тре­ба да ви­диш, оно на шта тре­ба да ли­чиш, оно че­му тре­ба да те­жиш, оно што тре­ба да бу­деш, мој спо­до­бен­ко…

А ако не­ћеш, не­ка не­ћеш. Ни ми у по­чет­ку ни­је­смо хтје­ли, па смо схва­ти­ли, мој не­схва­ћен­ко, гдје је жи­вот и на ко­ја вра­та се куца, мој не­и­зу­вен­ко. Ис­тра­ја­вај у сво­јој ис­трај­но­сти, мој ис­тра­јан­ко, па ћеш ви­дје­ти гдје ћеш за­вр­ши­ти, мој завршен­ко. Да си мо­гао, мо­гао си, мој не­мо­гу­ћен­ко, а са­да не мо­жеш све и кад би хтио, мој по­ме­тен­ко…

Не­ки љу­ђи жи­ве да би жи­вје­ли, а не­ки да би чо­вје­ко­ва­ли, мој од­љу­ђен­ко. Ни­је те­шко иза­бра­ти кад љу­ђи би­ра­ју, мој не­у­љу­ђен­ко. Уљу­ди се и по­ста­ни људскови­на, на­ша кли­ца и наш ра­сад, мој не­рас­тен­ко. Кад год смо би­ра­ли били смо у пра­ву, јер из­бо­ра ни­је­смо ни има­ли, а ти си уви­јек кри­во би­рао јер си кри­во и ми­слио, мој ис­кри­вљен­ко…

Карикатура Миланка Каличанина

И у то­ме је сва на­у­ка, мој не­на­у­чен­ко. Да го­во­риш што ти се ка­же и да ра­диш што ти се на­ре­ди, да би јед­ном ра­дио што ти се ра­ди, мој не­зна­вен­ко. Да стичеш и крчмиш, мој не­крч­мен­ко, па да ти се сви ра­ду­ју, мој нео­бра­до­вен­ко…

Ка­ко си кре­нуо, та­ко ћеш и за­вр­ши­ти, мој обе­сми­шљен­ко, а ми ће­мо за­вр­ши­ти ка­ко бу­де­мо хтје­ли, ако уоп­ште ово­ме има кра­ја, мој про­ма­шен­ко…

Кад би нам при­знао да смо у пра­ву, мој не­ис­пра­вљен­ко, ми би­смо ти при­зна­ли да си био у пра­ву, мој не­по­пра­вљен­ко…


(Изглед и опрема текста редакцијски)


Изворник: ∅FENOMENI

(Visited 56 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *