Филип Родић: ПИВО, БРАЋО МОЈА, А НЕ ПРИЧЕШЋЕ

Зашто Теофил Панчић мора да гледа чак у Британију да би видео борбу за слободу, а не може да је види у својој земљи? И током Другог светског рата, а и сада, у време пандемије вируса корона. Зашто је пиво вредније од причешћа?

Сећате ли се ономад када је непосредно пред други круг председничких избора тада већ посрнули НИН објавио насловну страну с фотографијом Томислава Николића уз наднаслов и наслов „Политичко самоубиство – Губитник са предумишљајем“? Само неколико дана после те „пророчанске“ насловнице произашле из објективне маште сада већ покојног Небојше Спаића, Николић је проглашен за победника избора, а Борис Тадић се претворио у политичког самоубицу који безуспешно од тада покушава да заигра у „неком другом филму“, макар епизоду. На колегијуму, у којем је тада још био понеки интелигентни новинар, Спаић се бранио како та грешка није толико страшна, јер се „о НИН-у барем прича“, на шта је добио одговор да би се исто тако причало и да се цела редакција нага слика за насловну страну.

О покојнику све најбоље и не бих се ни дотакао ове теме да ме на ову „анегдоту“ није подсетио недавни текст тренутно највећег новинара у Србији Теофила Панчића. Ова громада је, наиме, на себе узела задатак да народу објасни колико је оперисан од идеје слободе кад је спреман да се, углавном ћутке, повинује свим ригорозним мерама наметнутим ванредним стањем изазваним пандемијом вируса корона. У сматрању под насловом „Корона и Хитлер, Енглези и Срби“ Панчић садашњу ситуацију пореди са оном из Другог светског рата када је храбри и слободољубиви британски народ био „једини светионик покорене Европе“. Британци заблисташе у отпору Хитлеру, а Срби му се предадоше без испаљеног места и чекаше Монтгомерија и Ајзенхауера да их ослободи башкарећи се што по заробљеничким, што по логорима смрти и играјући жмурке по шумама и горама наше земље поносне, без обзира ком су од два антифашистичка покрета припадали. Британци блистали, а Руси гинули у мраку у милионима борећи се за отаџбину. Пише тако Панчић како Британци „упркос свим тешкоћама и ужасима тврдоглаво практикују културу слободе“, и не одустају од „свог начина живота“ па, упркос позивима (не наредбама) свог премијера Бориса Џонсона, и даље иду у „барове, клубове и позоришта“. Због слободе, за разлику од Срба, дакле, Британци су спремни да ризикују и живот. Али не само за разлику од Срба, које Панчић посебно апострофира, него и у односу на Белгијанце, Шпанце, Италијане, Французе и читав и дугачки низ других европских земаља које су прогласиле ванредно стање и увеле драстичне рестриктивне мере. По Панчићевим мерилима две трећине света су носиоци поданичког менталитета насупрот британском слободарству. Новинарски поштено би било да је Панчић написао да нису само у „робовској“ Србији уведене овакве мере. Но вратимо се на покојног „Спају“. Баш као и он, и Панчић се „испалио“ трчавши пред руду – свега неколико дана по објављивању његовог текста ванредно стање и рестриктивне мере уведене су и у Британији, а премијер Џонсон се разболео од короне. Да сам на Панчићевом месту, више бих волео да сам се сликао наг за насловну страну новина, него да сам написао такав текст.

Важније од овог излетања, јер од таквог менталног склопа се и очекује да Срби о слободи појма немају, док је, у овом случају, Британци цене толико да су борећи се за њу спремни да поробе две трећине света и да супротстављајући се Хитлеру глађу поморе три милиона људи у Индији, јесте појединачна слобода коју Панчић проповеда. Завиди Панчић великим Британцима што је њихов дух „снажно и нераскидиво повезан са готово неограниченим правима појединца и с врло стриктно ограниченим правима државе“. „Појединац који има права, дакако, преузима и известан, понекад немали ризик; то иде једно с другим. Без те слободе – која није лака и уме да буде скупа – заправо нема ни Британије, нема ни њеног начина живота. Ако се слобода олако трампи за (ионако неизвесно) очување голог живота, онда је то лоша трговина и изгледа да већина Британаца то макар инстинктивно наслућује, тако да им је тај став већ уписан у ДНК (за разлику од српског поданичког ДНК)“, наводи Панчић и доводи ме у непријатну ситуацију да се с њим сложим. „Чучећи уваљан у тесто овог дубоког мрака, снажно им завидим на тој култури слободе, јер они (за разлику од Срба, вероватно) имају шта да бране: нешто што јесте живот, али не било какав, него живот слободних људи“, додаје он.

Ако Панчић тако лепо схвата појам слободе и ризик који она са собом носи, зашто, онда, то не објасни лепо и својој аутошовинистичкој екипи? Могао је да види и да у Србији има људи који су за своју слободу, веру и идеале спремни да ризикују и сви се причесте телом и крвљу Христовом користећи једну кашичицу, а не да за људима жељним слободе трага по далекој Британији. Када би својој блиској сарадници, помоћници главног и одговорног уредника недељника „Време“ Јовани Глигоријевић то тако лепо објаснио, можда не би на твитеру написала:

„А ови што се причешћују… Знате оно кад посте, 
причесте се за Ускрс, добију проливчину па мисле 
да им је од мрсне хране после поста? Ево ја бих се 
кладила на стомачни вирус или кандидијазу црева 
са the кашичице.“ 

Можда би схватила да су то људи који држе до своје слободе и вредности колико и Британци, па их не би тако омаловажавала. Или Лекић Славиши који због држања до те слободе причешћивања небираним њему својственим речима жели да Пахомије и Качавенда опште са целим „бахатим“ Синодом СПЦ. Борба за слободу испијања пива по пабовима је врлина, а борба за причешће у цркви геноцидна намера. А шта ћемо с људима који једу пљескавице с киоска? Може ли се од тога добити кандидијаза црева? Успут, Јована, људи се причешћују током целог поста, а не само на Ускрс.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ

Related posts:

Божица Савић Узелац: ОСВРТ НА „ЛЕГЕНДУ О ВЕЛИКОМ ИНКВИЗИТОРУ“ ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА ДОСТОЈЕВСКОГ Филип Родић: ДЕМОНСТРАЦИЈА БЕЗУМЉА Филип Родић: „ИЉУШИН“ ПРОТИВ КАНАДЕРА Филип Родић: СМРТ ПОПА МИЛА Филип Родић: КАРИКАТУРАЛНА ХРАБРОСТ Филип Родић: ХРАМ ЗА РЕСПИРАТОРЕ Филип Родић: ХРВАТСКИ ВРХУНАЦ Филип Родић: ЛИБЕРАЛНО ВАСПИТАЊЕ Филип Родић: СВЕТЕ КРАВЕ Филип Родић: ПРОЈЕКАТ РАДОВАНОВИЋ Филип Родић: САФЕТА, ДОКЛЕ? Филип Родић: ПУТ КА ЕУ ТОТАЛИТАРИЗМУ