Овај Путник је Путевима Србије, на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу и Колубари са својим ратницима исписивао херојску историју за своју Отаџбину, људски остављајући људске трагове као путоказ људима, нудећи себе другима, не због себе, него њих ради
Овај Путник који испод споменика на путу почива мирно. Живео је чиста срца и лепе душе, живот достојан човека и Србина. Одужио се и Господу и своме народу. Прецима, савременицима и потомцима. Својим животом одужио се и свим људима који могу себе да нозову човеком.
Овај Путник је педесет и шест година био у униформи, официрској, у најтежем времену за његову и нашу Отаџбину, за наш народ.
Овај Путник је у шест ратова, од којих је у три био на челу једне од најхрабријих и најчовечанскијих војски, доказивао своје родољубље и човештво, смиреност и смерност пред Богом, храбрим срцем и љубављу пред својим народом, а разумевањем и добротом пред прецима и потомцима. Савременицима је указао част да живе у истом времену са Човеком. Био је Човек и тај свој дуг пред другима платио је човештвом.
Овај Путник је Путевима Србије, на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу и Колубари са својим ратницима исписивао херојску историју за своју Отаџбину, људски остављајући људске трагове као путоказ људима, нудећи себе другима, не због себе, него њих ради.
Овај Путник је на том путу ка вечитим човековим идеалима: слободе, херојства и поштења, испољио сјај своје лепе душе која чини човека човеком.
Овај Путник је на том путу оставио и своје тело пославши своју лепу душу Господу, оставивши нама да се дивимо и учимо да будемо људи.
Овај споменик Путнику на путу, обасјавају душе свих путника. Лепе душе!
И ми, када крај овог Путника прођемо, насмешимо се и учини нам се да је све то због нас било! Јер, да није због нас било, не би ни вредно било да се збуде.
О овом Путнику историчар пише:
„Војвода Путник је по природи био миран, повучен, методичан. Ако је скромност једна од највећих људских врлина, ње је код Путника било и на претек. Презирао је сваку разметљивост и позе на позорници јавног мнења, па и претерано декорисање одликовањима. Када је постао први војвода српске војске категорично је одбио да његова дневница буде већа од потпоручникове, истичући да потпоручник има здравији стомак па му више треба. Од земље у чију је будућност уградио своју младост, огромну радну енергију, цео свој живот, није тражио никакву посебну награду…“
Related posts:
Душко М. Петровић: У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ, У ПОРТИ МАНАСТИРА ЖИЧА
Ф. М. Достојевски: КОНСТАНТИНОПОЉ МОРА БИТИ НАШ
Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО
Зоран Туцаковић: ТЕМЕЉНА НАЧЕЛА ПСИХОЛОГИЈЕ ЗНАЊА (1) – Н. МИЛОШЕВИЋ
Драган Буковички: ПОСВЕТА КРАХУ МАЈКЕ СРБИЈЕ
Ататурк остатке 50.000 побијених Грка и Јермена послао Французима британским бродом
Димитрије Јовановић: ВРХ ГЛУПОСТИ У ПОДНОЖЈУ БЕЗНАЂА
Драган Буковички: Рѣчник Новог доба: МЕНАЏМЕНТ
Драган Буковички: ЛОБИСТА САМ, МАЈКО
Раде Јанковић: QUO VADIS, РУСИЈО?
Фридрих Гризендорф: О СРПСКОМ ВИТЕШКОМ ДУХУ
Зоран Туцаковић: ТЕШКА ПИТАЊА И КОРЕНИТИ ОДГОВОРИ
