Филип Родић: ДНО УСТАШКОГ КАЗАНА

КАО и приликом сваког иоле озбиљнијег спора Србије и Хрватске, испоставља се да хрватска страна више адвоката има у Београду и да су они често ватренији, од оних са домаћег терена. Међу њима је традиционално и карикатуриста Предраг Кораксић Коракс


Филип РОДИЋ

Хрватски магистар историјских наука Стјепан Лозо, аутор књиге „Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима – пројекат Хомогена Србија 1941.“ тврди да су за време Другог светског рата на простору НДХ Срби (и четници и партизани) заправо починили геноцид над Хрватима и за тај злочин вештом пропагандном машинеријом оптужили народ-жртву. „Тврдите да су четници и партизани извршили геноцид над Хрватима, а онда су упрегли сва пропагандна оружја да Хрвате оптуже за геноцид?

– Још горе од тога. Оклеветали су Хрвате за геноцид над Србима превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу (јуну) 1941. године, а онда почели геноцид над Хрватима“, питање је и одговор из његовог интервјуа „Слободној Далмацији“ из новембра 2018. поводом објављивања 700 страница његовог „истраживања“.

Није, међутим, Лозо човек-дно усташког казана. Он би своју порцију добио са врха, или макар средине. Човек којем је дно усташког казана обележило живот је „србијански“ карикатуриста Предраг Кораксић Коракс, човек који, како је то лепо описао наш млади историчар Немања Девић, „и даље учествује у свом личном грађанском рату“. Према сопственом сведочењу, које Девић у једном тексту у великој мери аргументовано оспорава, Кораксовог оца Стојана, учитеља и предратног комунисту, (двапут) су стрељали четници, након чега се његова мајка, млађи брат и он упуштају у бежање и скривање, те коначно уточиште налазе у дому Звонка Павелића у Батајници („Блиц“, 31. 10. 2010). Ту је доживео да је, као „Фрањо Божић“, „с мањерком стајао испод прозора кухиње касарне пуне усташа да би му са дна казана дали остатке хране“. Да ствар буде још гора, чланови Кораксове породице нису у НДХ уточиште нашли само од „четничког ножа“, него и од партизанског метка – његова тетка Даница била је удата за партизанског генерала Терзића, према Кораксовој интерпретацији, „једног од најважнијих војних стратега у Титовом генералштабу све док се није успротивио рушењу чувеног моста на Сутјесци, када га је Тито елиминисао, а тетка Дана је некако успела да са четворо деце усред рата стигне из Подгорице у Земун“.

Predrag Koraksić Corax

Дакле, док су Кораксову породицу прогањали и четници и партизани, уточиште су им пружиле усташе које су их и нахраниле. И како, онда, да Коракс данас не буде загребачки адвокат? И како, онда, да не реагује када види да реинкарнације зла (Александар Вучић у улози четника и Александар Вулин у улози партизана) која су прогониле његову породицу поново нападају оне које су га у тој ситуацији нахранили из свог казана? И онда следи карикатура чији смисао није најлакше схватити – Вучић и Вулин падају на главу у близини Јасеновачког цвета.

Ликује, очигледно, Коракс што председнику Србије, којем неки од предака вероватно леже ту где је он нацртао како пада на главу, није дозвољено да обиђе то место ужаса, место патње и смрти стотина хиљада Срба. Мотив за то ликовање највероватније потиче из комплекса који носи у себи и због којег наставља „свој лични грађански рат“ и савезника поново налази у Загребу, јер они који су му пружили уточиште ономад, сада настављају да загорчавају живот његовим непријатељима у српском народу. И ту, у том рату, ништа није свето, па чак ни Јасеновац и његове жртве.

Занимљиво је да Коракс, који се представља као некакав вајни борац за истину, правду, слободу и остало, заправо то и није. О томе говори читава његова каријера започета, опет по његовом сопственом признању, исмевањем Информбироа и Руса. „То су биле године када је Тито прекидао односе са Стаљином и мање-више сви смо се бавили том темом, Информбироом. Критиковали смо Русе“, рекао је у интервјуу Недиму Сејдиновићу за хрватски портал „Лупига“ на којем, у стилу Стјепана Лоза, о „великосрпској агресији“ и „геноцидности“ пише и Сејдиновићев алтер его Динко Грухоњић. Није му сметало да учествује у прогону људи који су озбиљно надрљали због свог политичког мишљења.

Ни после није скретао са курса, о чему сведочи његово признање да су му током владавине комунизма цензурисане само две карикатуре, једна због спрдње с трећеразредним апаратчиком из Словеније, због чега је чак био и суспендован, али не и избачен из Партије.

Тада су, како сам наводи, „у Србији на власти били либерали, на челу са Марком Никезићем и Латинком Перовић“, а он се „више није усуђивао да црта такве ствари, све док Тито није умро“. На курсу, то се мора признати, остаје и када прелази у „опозицију“ по доласку на власт Слободана Милошевића, јер је његова „опозиција“ у Србији увек била заправо линија главног тока у којем је човек увек лепо „ушушкан“, и када се продаје за великог страдалника. Али, ако неко ко није имао храбрости да за време Тита нацрта ни бенигну критику, а за време Милошевића и Вучића се „разгоропадио“, тиме више говори о себи и својој „храбрости“ него о природи власти коју критикује. А сада, више него икада раније, може да води свој рат против „великосрпске банде“, да парафразирамо Ковачевићевог Ђуру Чворовића, па и преко Јасеновца.

Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 24.7.2022, стр. 2; електронско издање)

(Visited 69 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.