Јелена Ибис Недељковић: О КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ МАЈКЕ ТЕРЕЗЕ У ПРИШТИНИ И УТИЦАЈУ ВАТИКАНА

Јелена Ибис Недељковић и Сергеј Лавров

На великој свечаности у Америци под називом „Гала прикупљање средстава за католичку катедралу у Приштини и прослава назависности Косова“, организовану прошле године од стране Албанско-шиптарске дијаспоре, приштински бискуп Ђерђи је у свом обраћању изјавио како је независност Косова највећа заслуга дијаспоре и да је њихов утицај у америчким дипломатским круговима Шиптарима омогућио реализацију њиховог сна.
Приликом бројних посета Ибрахима Ругове Ватикану усклађене су обостране жеље и интереси да се изгради највећа католичка катедрала на Балкану, у чију се реализацију ступило 2005. године. Изградња ове катедрале имала је верске и политичке амбиције Ватикана, Ибрахима Ругове (који је био католик, а тако се није јавно декларисао) и шиптарске владе.
Након 2000. године и етничког чишћења Срба са КиМ, уследио је велики уплив католичког утицаја, отварају се бројне католичке школе, цркве, подижу се споменици и конвертује се становништво. Бројне православне цркве које су уништене током рата и погрома, католичка црква покушава да припоји себи, а на месту православне цркве Св. Тројице у Ђаковици подиже се споменик мајци Терези. Масовно јавно конвертовање Шиптара-муслимана у католике данас се медијски помпезно обавља у приштинској катедрали мајке Терезе. Све ово смета једном делу муслиманских Шиптара, али, са друге стране, проналазе се око заједничког циља – истребљења православних Срба и СПЦ. Косовски бискуп Ђерђ отворено говори да је утицај Ватикана на Косову велики, и то не само међу католицима, већ и међу муслиманима, јер их обједињује исти циљ око независности.

Циљ изградње католичке катедрале је несумњиво политички инструмент како би се тзв. Косово додворило Европи и показало наводну верску толеранцију, али је и израз захвалности католичком свету и Западу, како Тачи каже, јер су им они омогућили независност. Када се говори о толеранцији, онда се не спомињу Срби и православни. У верским календарима не постоје православни празници, па се тако и не честитају, а Срби су на те дане често изложени терору и новим нападима. У Приштини постоји муслиманска и католичка заједница које слободно делују, али не и православна. Православни Храм Христа Спаса, након истребљења Срба, постао је јавни тоалет Шиптарима, а у цркву Св. Николе православни немају право ни да дођу да прославе славу и празник. Нетрпељивост је изражена и у томе што су католици и муслимани исте етничке припадности на Косову и Метохији. Такође, незаобилазно је споменути и подршку Хрвата приликом изградње ове катедрале, који су Шиптаре кроз поједине медије називали својом муслиманском и католичком браћом „који су као и они претрпели прогоне од страшних Срба“.

Исто као што су делатности и залагања контроверзне мајке Терезе (рођ.Gonxhe Bojaxhiu, Шиптарке) под великом сумњом светске јавности због нетранспарентног управљања донацијама, новчаних малверзација и политичког утицаја широм света јер је, како се сумња, и сама била Ватикански пројекат, тако се и сврха и намена ове катедрале која је њој посвећена још пре њене канонизације доводи у питање. Мајка Тереза као симбол хуманости и заједништва у католичком свету, на Косову и Метохији је све супротно према православним Србима. На крају, свима треба да одзвања изјава бившег председника тзв. Косова, Фатмира Сејдиуа, пред изградњу ове катедрале: да је она репрезент „косовских“ вредности и идентитета. Каквих вредности и каквог идентитета, то ми Срби, нажалост, најбоље знамо.

(Visited 77 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *