Никола Маловић: ДЕО НАШЕГ КОДА

Стимулисањем писма на које се с геополитичке стране неће гледати благонаклоно, ми поново добијамо нове велике писце

---

КАДА је 2010. требало да продужим личну карту, свега четири године након црногорске „обнове самосталности и суверености“, шалтерски ми је службеник потурио да попуним латинични документ: Zahtjev za promjenu ličnog imena.

Уздигао сам обрве.

Монтенегрински је службеник то учинио зато што сам пожелио да ми, у складу са законом, име у личној карти пише ћирилицом.

Да нисам знао за јадац, тј. да могу да тражим којим ће писмом моје име на документу да потраје до 2020, Црна би ме Гора водила под именом Malović Nikola.

У складу, дакле, са законом, затражио сам 2010. да ми се „име промијени“ у Никола Маловић, што ми је и пошло за руком. Али само што се писма тиче.

И даље се, авај, погрешно зовем, судећи по важећој личној карти, и зваћу се погрешно до 2030. г. Јер као што ни Иво Андрић није Андрић Иво, тако ни ја нисам Маловић Никола. Него се зовем обратно: Никола сам Маловић.

Једини начин да у животу, од школског дневника до имена у бирачком списку, наше име буде исписано правилно – јесте да се иза презимена, ако баш оно треба да стоји прво, стави зарез.

Но није о томе ријеч…

Откако се самоувјерена у властиту самосталност и сувереност ђукановићевска Црна Гора прекрстила у Montenegro – ћирилица је постала проскрибована, како у црногорској, тако и у приморској географији.

Посред сезоне које и није било, 30. августа 2020. године, догодили су се парламентарни избори, на којима су сви из гинисовских литија устали Срби, током прве хришћанске револуције у историји модерне Европе, гласали, између осталог, и за смјену Montenegra. Да држава поново постане Црна Гора.

У тренутку, дакле, кад су љетни цврчци српски дио Медитерана озвучавали хералдичким с-с-с-с-с-с-с-с-с-с-с-с звуцима, кад је на сунцу било +50, Срби су у Боки которској и у Црној Гори опет колективно ушли у демократску клопку, и изгубили сви, листом, након добијених избора.

Ћирилица је маличице дигла главу јер су услиједили локални избори у Никшићу, а слиједе тек у Херцег Новом. Чак и партије које намигују Србима, штампају врбовнице двама писмима, пола слогана ћирилицом, пола латиницом, што је сваком Бокељу и из Црне Горе сишавшем разумљиво и прихватљиво.

Да ли мислим да ћирилица детерминише Србе?

Наравно. Ћирилица је дио нашег кода, с толико доказа да их је непотребно набрајати. Узмимо само финални. Како ћемо препознати чијој је цивилизацији припадао покојник чије име читамо на надгробној плочи? Па, по писму. Да ли сам се ја родио као Србин? Нисам, али не само зато што ми је мајка Словенка. Култура детерминише човјека више неголи гени. И вјера дакако. Зато је могуће и тако нешто на први поглед необично као што су црнци Јевреји.

Дуго сам писао на латиници. Готово све награде добио сам заправо за романе који припадају српској књижевности, а написани су на латиници („Лагуна“). Било је то, с руком на срцу, у временима када је изгледало да будућности има више. А онда се догодило ново искуство, када сам на српској ијекавици написао ћирилицом „Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле“ („Књига комерц“).

Установио сам да исти писац не размишља на исти начин пише ли латиницом или ћирилицом. Писати на ћирилици значи и мислити на ћирилици, значи проналазити стално начин како да море онога што је детерминисано латиницом објаснимо ћириличним писмом. Први пут сам се, рађајући роман у сликама, суочио с примјерима како да многе романизме који тако лијепо соле српски језик, убацим у роман чије се сцене смјењују брзо као у цртаном филму.

И успио сам. Најфреквентнија ријеч коју сам убацио у савремени срспки јесте дебото, јер се ријеч дебото као синоним за стварно и заиста, налази у свакој мојој колумни писаној за „Печат“.

Да ли мислим да је српски писац и онај који дјела штампа латиницом? Наравно.

Да ли мислим да ћирилица иште помоћ и да би јој се могло помоћи?
Наравно.

Ослободити од пореза или га смањити свим фирмама које имају натпис на ћирилици. Ослободити од пореза или га смањити свим новинама и књигама које се штампају на ћирилици.

Стимулисањем писма на које се с геополитичке стране неће гледати благонаклоно, ми поново добијамо нове велике писце, ми обнављамо наш код.

Изглед, прилагођавање и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, додатак КУЛТУРА, стр. 19, 4. мај 2021)