Не, овог нам пута нису спасили образ, већ голу гузицу!
Образа, на жалост, одавно немамо, и зато само две речи – Слава России!
Овог је пута на коцки била гузица, да простите, гола и добрано модра! Овог се пута заиста бранила част генерација поколења која, на срећу, неће морати да живе само да би понизно умирали под стигмом геноцидног ДНК!
Неће се рађати како би узалудно доказивали да нису оно што им нису ни очеви били, и да злочини имају име и презиме, а не националност!
Због тога руски вето на резолуцију о Сребреници јесте историјски међаш, већи и славнији него што ико тренутно може да појми, али, рекох, то је оставштина за поколења – генерације које ће знати да цене и помињу Русију с једнаком љубављу као и Србију!
Наравно, већ се с ланаца отргао онај чопор бесних сеоских керова који по команди кидишу на сам помен Русије, радујући се коски и нешто дужем ланцу којим ће газде наградити лавеж и крваве чељусти…
Питање је вазда исто мада сваки пут звучи све глупље: „Која је цена руске помоћи“?!
Не знам, заиста, можда велика, можда мизерна, али у сваком случају ништавна у односу на ону који би довека плаћали да је резолуција изгласана!
Вето Русије није тек глас против срамног и лажног слова којим су осведочени „пријатељи“ писали некролог Србији, већ је Москва на себе преузела улогу жиранта за лажну меницу нацији која би тај проклети кредит отплаћивала новорођенима, намирујући довека само камату!
Нема ово везе са љубављу према Русији, већ захвалности према држави којој смо се окретали само кад другари са Запада нису желели да се играју с нама у паркићу терајући нас као вашљиву децу, па трчали у тај исти паркић кад ипак одлуче да им треба неко ко ће беспоговорно трчати по лопту…
Ако су нам и помогли из интереса – нису одмогли из „љубави“, као пријатељи који нам долазе на вечеру да би нам спавали са женом…
На страну и вето, али заборавило се да Србије дословно не би било да руски цар није запретио сепаратним миром са Аутроугарском уколико Енглези и Французи не притекну бродовима у помоћ живим лешевима српких војника и збегова на обали Албаније, што им није била намера сматрајући да се нема шта спасавати и да ће плима бити далеко сврсиходније решење српског питања.
Сличних је примера на десетине, само мало ко жели да их се сети, лакше је заборавити зарад могућег позива оне фине деце из паркића кад вашљиви клинац треба да изиграва стативу…
Нисам ја русофил колики сам србофил, и управо то ме обавезује да кажем: Слава России!
Да би поколења имала образ – они су нам сачували гузицу!
Изворник: Два у један
Related posts:
Мило Ломпар: БОРБА ПРОТИВ РУСКОГ УТИЦАЈА, БОРБА ЈЕ ПРОТИВ СРПСКОГ САМОРАЗУМЕВАЊА
Душан Пророковић: УПОТРЕБА ХИБРИДНИХ ИДЕНТИТЕТА У ГЕОПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ: БОСНА 1914 – УКРАЈИНА 2014.
Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)
Раде Јанковић: РАЂАЊЕ ТРАГЕДИЈЕ ИЗ ДУХА СМЕРДЈАКОВШТИНЕ
Протојереј Андреј Ткачов: НАЦИОНАЛНЕ ХИМНЕ НАШИХ ДОБРИХ И ТОЛЕРАНТНИХ ПРИЈАТЕЉА
Роман Скоморохов: КОЛИКО СТВАРНО ИМА КИНЕЗА И ДА ЛИ СУ ГЛАДНИ РУСКЕ ЗЕМЉЕ?
Никола Варагић: КОНЗЕРВАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА
Бранислав Матић: ЕПОХАЛНА ОДГОВОРНОСТ РУСИЈЕ
Сергеј Бабурин: ИСТОРИЈСКА НЕОПХОДНОСТ ЈЕ МЕЂУДРЖАВНИ САВЕЗ РУСИЈЕ, БЕЛОРУСИЈЕ И СРБИЈЕ
Борис Над: НА КОРАК ОД ВРУЋЕГ РАТА
The Economist као Баба Ванга: КАКО РАЗГОВАРАТИ СА ПУТИНОМ
Огњен Војводић: СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА И РУСКИ РАТ ЗА РУСИЈУ
