Епископ бачки Иринеј: ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА

Пре неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском Православном Црквом.


Епископ бачки Иринеј (БУЛОВИЋ)

(Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима „друже Петре”, у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарицедружбеницепријатељице.)

1. Елем, он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање: „Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?” и да би сâм себи одговорио овако: „Наравно да немам”, чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: „По њиховим правилима, немаш”. За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин – Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији – иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља Православља и противникâ религије као такве? Да ли он зна да је максима „брат је мио које вере био” настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник – православни, али и инославни – прихвата и атеисту као брата или сестру мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију.

Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти. Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој „српскости” није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске Православне Цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини.

2. Затим надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а уствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошер и муслиманским халал док се руга православним „поповима”, а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива „рахметли” уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима.

Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа – изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха – који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално ,,без обзира на веру и нацију”, и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сâм-самцит или у пратњи малог броја свештеникâ, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила.

Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке Цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани ,,судија васељене” проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу мал’те не од речи до речи): ,,Ако је цена за стварање некакве Велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале”. Такође је говорио да сви народи бивше Југославије – и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци – имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!). Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомољâ него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом… Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores!

3. Долази следећа салва неистинâ и подметањâ. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, ,,православна џамахирија”, зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници, – и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадникâ других Цркава и верских заједница, – а нарочито се жив поједе што држава помаже Црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милионâ, стотине милионâ… Питамо се: шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милионâ, или стотине милионâ? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца.

Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас – Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална) римокатоличке и протестантске ,,џамахирије” или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим.

Карикатура: Драган Стојановић

4. Пођимо даље кроз земљу чудâ! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и Цркви уопште и према Српској Православној Цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је ,,индивидуални осећај комуникације са ,вишим принципом’, индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу”, односно ,,пред неумитном коначношћу”. Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав ,,осећај комуникације” и овакво ,,трагање” постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживањâ Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског – у суштини атеистичког – мисаоног искуства.

Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма θρησκεία, религија на грчком језику, и јесте култбогопоштовањезбир богослужбених радњи и речи). Најпре поставља питање: ,,…Шта раде попови, шта је њихово занимање?” (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане…) На своје питање даје и свој одговор, конгенијалан самом питању, па каже да ,,поповско” занимање није ништа друго до ,,произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора”. Овом ,,дефиницијом”, темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно – пуцањ у празно.

Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није ,,занимање попова”: то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сâм нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: ,,Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требао да учи”. Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једампут годишње божићни тропар ,,Рождество Твоје…”, и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теологâ постати неизбројив.

Следствено и логично, овај велики теолог „нема ништа против Бога”, у Којег иначе и не верује, али зато има ,,против његове земаљске администрације”, тојест против ,,попова” (а зашто, понављам, не и против хоџâ, рабинâ, ламâ и шаманâ?). Даље, за ,,поповско произвољно тумачење” лошег превода Светог Писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је ,,тумачење” заиста „произвољно”, али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог – зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког – који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, – нека ми се ово не узме за грех!, – сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, „произвољно тумачење” није само тумачење „лошег превода”, што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење „текста непознатог аутора”. Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка списâ већег броја ауторâ, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала „у даху” него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања „фирме” у коју њен „газда” читаве „две хиљаде година није свраћао”. (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је „газда”, Црква Његова је „фирма”, свештеници су „портири” који довикују: „Само ви остав᾿те паре нама! ”, а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: „Сад, ми се правимо блесави”. На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!)

5. Има у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисерâ. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао, „све религије везао ланцима и бацио у најдубље море”. Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској Православној Цркви. Тако он зна да она данас форсира „архитектуру рашко-призренску” (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ „рашко-призренску”!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку еда би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке.

Карикатура: Славиша Шеврт

Даље, он зна и која се зграда прави „најбрже на свету”: то је „храм Српске Православне Цркве”. Онда пита: „А знаш како?”, па славодобитно одговара: „Само срушиш минарет”. Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле „директно жалио” на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој „жалби” почивши патријарх само „потписан”,  а да ју је писао „овај Иринеј бачки”. Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне.

А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности…, него и врхунски повјесничар, па ће нам се „сâмо кâсти”: свега тога никад није било на Цетињу – вазда црногорском, никада српском – све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак, „како је било, видећемо; како ће бити, видели смо”. Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о „десанту” извршеном  „да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу”. Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле „досманлије”,  са Чанком или без њега, не треба толковати).

Врхунац представља Чанков коментар о „заклињању у Косово” у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: „Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову”. Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави „републику” (на арапском „џамахирију”; његова омиљена реч).

6. Одавде па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства. Једном приликом пита свештеник удбаша: ,,Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт.” На те речи добија следећи одговор: ,,Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити.” Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука.

Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он – из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда – решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним ,,прича се” или ,,рекла-казала”, па стога и наглашава  да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке – крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе – него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство (,,попове”) и тако даље. Поставља се интригантно питање: који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању ,,по указаној потреби”, при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости­­­­? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сâм.

Српски народ, премда малобројан, по понечем је био – а и данас је – први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског Царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника – Тесла, Пупин и Миланковић – заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим „случајним Србима”.

Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући не мали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох.

Изворник: СПЦ

(Visited 169 times, 1 visits today)

2 thoughts on “Епископ бачки Иринеј: ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА

  1. Iz kojih razloga gospodin Bulovic pominje nekoliko puta masoneriju?

    Da li zeli neku poruku da ostavi?
    Ili da ispadne da je on protiv masonerije

    Zasto mu je toliko bitno da se pokaze protivnikom masonerije?

    Ne znam zasto, ali imam osjecaj da je citav tekst pisan samo zbog onih par recenica vezi masonerije.

    Cuveni Karl Dekstr, kojega su zvali “ocem zurnalistike” je jednom prilikom rekao da se svi tekstovi pisu samo zbog jedne ili najvise dvije recenice.

  2. Бурету масти по имену ненад чанак ( почетна мала слова су намјерна) а које више личи на свињу прије свињокоље неголи на човјека, дајете превише медијског простора пошто је оно савршено небитно. Лично мислим да оно неће још дуго. Крепаће од дебљине, а и сада се једва креће. А када крепа уронуће у ништавило, као да никада ни постојало није. Штета само комада земље гдје ће смрдјети једно вријеме.

Оставите одговор на Vukman Cejovic Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *