Ако се осѣћате добро и наоко сте у сагласју са мишљењем и дѣловањем околине, онда сте психички здрави. На чему вам УН честитају. И само наставите у том духу.
ОУН је 10. октобар прогласила Даном психичког здравља и то је повод попричати на ту јако актуелну тему.
Реч “психа”, па тако и „психичко здравље“ нас могу збунити. Грчка рѣч “психа” означава душу, а у контексту европске грчко-римске културе, душа се увек разумевала као оно што се у особи појављује приликом зачећа (или ускоро након тога) и више не умире, не доживљава тѣлесну смрт. Ово је хришћанска прѣдстава, заснована на древнијим вѣровањима Грка и других народа цивилизације Средоземља. Душа, дакле, суштаствује у пуном смислу те рѣчи и послѣ смрти, чувајући памћење и разум, осѣћања и мисли.
И више од тога, та душа ће се сјединити са телом у тренутку Васкрсења, да се појави прѣд послѣдњим судом. Једном рѣчју, душа је оно што ће открити себе у својој истинској природи у тренутку наше смрти. У неком смислу, смрт тѣла прѣдставља рођење душе. На томе се заснивају све аскетске праксе, прѣ свега монашка: умртвљивање тела зарад буђења душе.
Но, Уједињене нације и саврѣмена наука под психом подразумѣвају нешто сасвѣм друго, у извѣсном смислу чак и супротно. Традиционални хришћански или прѣдхришћански појам душе сматрају невѣроватном бесмислицом мрачних вѣкова. И ако неко у саврѣменом свѣту почне заозбиљно настојати на таквом схватању душе – као оног што не умире заједно са тѣлом и задржава статус живог и мислећег суштаства, макар и невидљивог тѣлесним очима – тај има све изгледе да буде смѣштен у душевну болницу.
Сматра се да је човѣк који вѣрује у традиционално хришћанско схватање душе највѣроватније ментално болестан, па му је неопходно лѣчење. То јест, све је окренуто наглавачке: психички здрав је онај ко у душу не вѣрује, а нездрав ко вѣрује.
Психа, у овом случају, уопште нѣје душа, премда је првобитно значење рѣчи исто. Психа је нека срѣдина између процеса изазваних нервним ћелијама и рационалног размишљања, механичке природе. Овом тумачењу су све склонији саврѣмени философи и биолози који се баве проблемима сазнајних процеса. Стога се и психичко здравље, психичка норма опрѣдѣљују кроз тѣлесна растројства, нездраве потресе тѣла, који се могу лѣчити медикаментозно и у складу с облицима мишљења који се у датом друштву узимају за прописане.
Ако се осѣћате добро и наоко сте у сагласју са мишљењем и дѣловањем околине, онда сте психички здрави. На чему вам УН честитају. И само наставите у том духу.
Али погледајте каква се ту подмена прокрала: ако желите да будете нормални, или барем сматрани таквим у саврѣменом друштву, дужни сте одрицати душу – нѣ морате декларативно, већ онако, прѣћутно. А ако сте притом још и религиозан човѣк, онда оквири психичког здравља захтѣвају од вас да се сваки пут кад је у религиозним текстовима или ритуалима рѣч о души, анђелима, страшном суду, бесмртности и васкрсењу мртвих, према томе односите као према пѣсничким метафорама. Као, то је мило естетско преувеличавање.
Мада, ко ће га знати, можда се оно покаже и нечим већим. Ето, умрѣћемо, потајно мислимо, па ћемо провѣрити. Ал, док живимо, да нѣ би изгледали психички нездравим, боље да о томе ћутимо. Под комунистима је било нужно ћутати, нѣ толико због тежњи да се буде у складу са мишљењем већине и са нормама науке, колико из страха од репресије – како психичке, тако и политичке. Ако човек нѣ вѣрује да смо настали од мајмуна, он је опасан и ментално неподесан, сматрали су комунисти. И у складу са тѣм су и поступали.
Либерална психијатрија је мекша, али су њени принципи у суштини исти. Душе, наравно, нема, то је бајка, преостатак из мрачног доба. Но, пошто сваки појединац може да вѣрује у шта хоће, у сваку глупост, нека вѣрује. Само нека пусти друге да праве посао и баве се потрошњом. И најважније – нека не претендује на своје фантазије као на нешто што има врѣдност за остале.
То смета. Душе, на крају крајева, и нема, то је научна истина. Али ако баш желите, вѣрујте да постоји, ако вам се тако хоће. То још не значи да сте психички болесни. Но ко је још здрав данас, у ово наше доба. Фројдисти научно трућају како људе једне од других разликује само дијагноза. Болесни су сви – једни су неуротици, други психотици. А лѣчити трѣба оне што сами то желе и осѣћају да са њима нешто нѣје у реду. Па је тако за либерално друштво дан психичког здравља у ствари – дан психијатара. Трѣба рећи да то и нѣје лоше плаћено занимање.
Стога овај дан очито нѣје наш дан. Наш дан би се могао звати другачије – Дан душе, бесмртне и спасене Христом.
Изворник: Цариград
Related posts:
Ђорђе Јанковић: ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА
Ана Филимонова: ТРГОВИНА ЉУДСКИМ ОРГАНИМА: СИМБОЛИЗАМ И ВЕЛИКА АЛБАНИЈА
ОСКРНАВЉЕНО СРПСКО И РУСКО ВОЈНО ГРОБЉЕ У СИДНЕЈУ
ФЕСТИВАЛ „БРАЋА“ 2016. – УПИС УЧЕСНИКА ЈЕ У ТОКУ (прилог КаТВ)
Јован Пејин: СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА (2)
Интервју: Адела Маргот – ЋИРИЛИЦА ЈЕ ЧУДЕСНИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ПРОШЛОСТИ И ПОПРАВЉАЊЕ БУДУЋНОСТИ!
Иља Сургучов: НИКИ, ЖОРЖИК И ВОЛОЂА
Владета Јеротић†: АУТОБИОГРАФИЈА
Дејан Мировић: СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ И СРПСКО-РУСКИ ОДНОСИ У КОНТЕКСТУ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА
Јован Б. Душанић: ЛИБЕРАЛНА ПРЕСУДА ИЗ БЕОГРАДСКОГ КРУГА ДВОЈКЕ
Биљана Недељковић: ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У XXI ВЕКУ (III)
Милош Црњански: РОМАН О ЛОНДОНУ (цитат)
