Георгије Великанов: ФОТОГРАФИЈА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Годишњица једног чуда са Свете Горе


Има томе тачно 112 година, 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру светога Пантелејмона на Светој Гори десио се, неприметан за свет, један догађај. Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима. Последњи пут – зато што је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење: више не делити милостињу. То је неефикасно. Због тога се стално враћају лутајући од манастира до манастира-иноци, здрави и млади, али склони томе да живе на туђ рачун уместо да се труде и извршавају послушања…(Није ли то истина, позната вам је та ситуација? Колико само бескућника сретнемо – не на Светој Гори него у московском метроу, на улици – и сваки пут имамо моралан проблем: дати милостињу или не? Посебно када је очигледно: тај човек ће пропити „милостињу“, и ништа, осим штете, твоја „помоћ“ неће донети).

184869.bАли се судбина светогорских бескућника и угрожених нагло изменила под утицајем једне фотографије. Дељење милостиње, тог дана, фотографисао је инок Гаврило. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене која је покорно примала благословени комад хлеба. Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Не треба ни говорити да је након тога забрана о дељењу милостиње била заборављена.

Појављивање Мајке Божије на Светој Гори је – чест догађај. Једном или неколико пута у животу, у сну и на јави. Њу виђају многи светогорски подвижници. Али, када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост. Тако је било са познатом Ватопедском иконом Мајке Божије, тако је било и сада. Увеличана фотографија коју је направио инок Гаврило стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор и забележени су случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора. Из те приче изродио се и нови, чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.

Образ Матере Божије "Свѣтлописани"

Образ Матере Божије „Свѣтлописани“

И ево, почетком ове године негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Аљехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је „Игуманија Атоска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха“. Чини се да тај чин није само молитвени, искушенички, већ и чин милосрђа, помоћи другима, љубави, манифестован кроз дела.

Још 1885 године игуман руског манастира на Светој Гори, старац Јероним (Соломенцов) је писао у свом тестаменту: „Познато вам је колико је Господ дуго искушавао наше монаштво великом немаштином, као и напорним задужењима, јер све до Кримског рата оно није било у могућности да дели сиромашнима милостињу. Али када је у то доба беде наш манастир са потпуним одрицањем одлучио да подели са голим сиромасима своју последњу корицу хлеба, то је у то време било примећено како је са свих страна Русије кренула да пристиже у Русик обилна милостиња, уз чију помоћ у то доба беде монаштво није имало потребе да се устеже и још много сиромашних је подмирило. Толико је богоудна врлина општења и доброчинства.“

Ово појављање Мајке Божије, старије више од сто година је јако значајно како за сам манастир тако и за иноке који тамо живе. Али чини се да дај догађај, за који се чуло и ван граница Свете Горе и монаштва, нешто говори и нама, обичним православним хришћанима, нама који нисмо подвижници и боговидци.

На крају крајева, на Светој Гори се много више пројављују, него у нашем обичном животу, општа правила хришћанског живота. Сви који су тамо били говоре о чудесном јављању Промисла Божијег и Пречисте свима, чак и ходочасницима који помажу око домаћинства.

Иконостас храма у част Свѣтлописаног образа Богородице у руском манастиру на Атосу

Иконостас храма у част Свѣтлописаног образа Богородице у руском манастиру на Атосу

Учествује ли Пресвета Богородица у нашем животу? Да, наравно. И на Светој Гори је то много очигледније него на било ком другом месту: Њена пажња тамо увек „виси у ваздуху“. Да ли је смирена Мајка Божија? Да, више него сви Свети. Ми, који нисмо свети, знамо о томе из теологије, из Предања, из богослужења – за то постоји довољно доказа. А ево, и аутора ових редова који је толико импресиониран једним скоро па непознатим и „неканонизованим“ случајем: једна богољубљива душа, сећајући се јављања Мајке Божије говори: „Она је мене гледала тако као да сам ја, а не Она, царица света“.

Пречиста скрушено прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује Јеванђењске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег, – сила да загрли срцем сву васељену. Подвижници то овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максимално сједињење са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално). И ево, Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек – ближњи.

И због тога сва наша земаљска логика пада у воду, наше „рачунице“ – коме ће „добро доћи“ наша помоћ а коме не, када ће та помоћ бити „делотворна“ а када не, – све се то окреће логици Господа и Пречисте, логици светости. Због тога се и свети разликују од нас – својом одлучношћу стално ходати по води, живети „Божијом логиком“, апсолутно апсурдном за овај свет. Ми знамо те признаке истините светости – знамо до боли, зато што свако од нас осећа у каквом је то тренутку „ сишао са пута“: када је престао да „хода по води“ или још није начинио први корак. И да би нас охрабрила, Пречиста нам дозвољава да њој учинимо добро: да јој дамо комад хлеба. Да учинимо за некога, ко је до нас, мало дело љубави[1]. Ко зна – можда и тај неко ко „стоји до нас“ може бити сама Мајка Божија.

И за крај ћу оставити једну дирљиву причу коју је испричао један светогорски инок.

„Када сам живео у скиту Ксилургу, поставио сам себи за правило да за време јутарњег Богослужења, на 9-тој песми идем у саборни храм и да тамо са упаљеним тамњаном у рукама певам ‘Честнејшују’. Једне ноћи, окадивши целу цркву, сео сам на стасидију (уздигнуту црквену клупу), и неприметно заспао. У сну видим како у величанственом храму на архијерејској катедри седи Мајка Божија и пред Њом у великом реду стоји много људи. Свако од њих у рукама држи нешто што је хтео да принесе Њој, Мајци Божијој на дар. Стао сам у тај ред и ја. Последњи. Гледајући на друге одједном ме је обузело осећање непријатности и због самог себе и због тога што једини ја стојим са спуштеним и празним рукама, то јест без поклона. ‘Шта ја могу да принесем на дар Царици и Владичици?’ – та мисао ме је посебно чинила неспокојним. Када сам коначно дошао на ред почео сам да говорим кроз сузе: ‘Мајко Божија, ја немам ништа код себе што бих могао да Ти дам. Могу ли макар да ти отпевам Честнејшују?’ Она се нежно осмехнула и са одобравањем климнула главом. И ја сам запевао. Када сам завршио са песмом, погледао сам ка Њој. Она је, божанствено сијајући, ставила у моју руку један новчић са речима: ‘Како дивно ти певаш! Ево, узми за то овај новчић’. Пробудио сам се а у мојој руци је био Њен поклон.“

Прѣвод са руског: Слађана Митровић

Увеличана фотографија Богоматере. Зид манастира Светог Пантелејмона на Атосу

Увеличана фотографија Богоматере. Зид манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори

Тропар јављању Свѣтлописанога Лика Пресвете Богородице

Пречистому Лику Твојему поклањајемсја, Благаја, просјаште предстатељства о нас, Мати Божија, волѣю бо благоволила јеси јавитисја среди братии, да избавиши от печали ихже собрала јеси. Тѣм благодарственно вопијем Ти: радости исполњајеши всѣх, Пречистая Дѣво, воверјајуштих себја Покрову Твојему.

Кондак јављању Свѣтлописанога Лика Пресвете Богородице

Неизреченнаго и благосердаго Твојего к человѣком смотренија, Честнѣјшаја херувим и Славнѣјшаја без сравнѣнија серафим. И Образ Твой свѣтоявлѣнниј и самоизображенниј свидѣтељство јависја Твојеја неизрѣченнија љубве и милосердија, почитајем тој лобизајуште.

[1] Архимандрит Јован (Крестјанкин) – „Слово о делању малог добра“

Изворник: Православие.ру

 

(Visited 49 times, 1 visits today)
ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *