Има томе тачно 112 година, 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру светога Пантелејмона на Светој Гори десио се, неприметан за свет, један догађај. Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима. Последњи пут – зато што је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење: више не делити милостињу. То је неефикасно. Због тога се стално враћају лутајући од манастира до манастира-иноци, здрави и млади, али склони томе да живе на туђ рачун уместо да се труде и извршавају послушања…(Није ли то истина, позната вам је та ситуација? Колико само бескућника сретнемо – не на Светој Гори него у московском метроу, на улици – и сваки пут имамо моралан проблем: дати милостињу или не? Посебно када је очигледно: тај човек ће пропити „милостињу“, и ништа, осим штете, твоја „помоћ“ неће донети).
Али се судбина светогорских бескућника и угрожених нагло изменила под утицајем једне фотографије. Дељење милостиње, тог дана, фотографисао је инок Гаврило. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене која је покорно примала благословени комад хлеба. Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Не треба ни говорити да је након тога забрана о дељењу милостиње била заборављена.
Појављивање Мајке Божије на Светој Гори је – чест догађај. Једном или неколико пута у животу, у сну и на јави. Њу виђају многи светогорски подвижници. Али, када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост. Тако је било са познатом Ватопедском иконом Мајке Божије, тако је било и сада. Увеличана фотографија коју је направио инок Гаврило стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор и забележени су случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора. Из те приче изродио се и нови, чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.
И ево, почетком ове године негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Аљехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је „Игуманија Атоска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха“. Чини се да тај чин није само молитвени, искушенички, већ и чин милосрђа, помоћи другима, љубави, манифестован кроз дела.
Још 1885 године игуман руског манастира на Светој Гори, старац Јероним (Соломенцов) је писао у свом тестаменту: „Познато вам је колико је Господ дуго искушавао наше монаштво великом немаштином, као и напорним задужењима, јер све до Кримског рата оно није било у могућности да дели сиромашнима милостињу. Али када је у то доба беде наш манастир са потпуним одрицањем одлучио да подели са голим сиромасима своју последњу корицу хлеба, то је у то време било примећено како је са свих страна Русије кренула да пристиже у Русик обилна милостиња, уз чију помоћ у то доба беде монаштво није имало потребе да се устеже и још много сиромашних је подмирило. Толико је богоудна врлина општења и доброчинства.“
Ово појављање Мајке Божије, старије више од сто година је јако значајно како за сам манастир тако и за иноке који тамо живе. Али чини се да дај догађај, за који се чуло и ван граница Свете Горе и монаштва, нешто говори и нама, обичним православним хришћанима, нама који нисмо подвижници и боговидци.
На крају крајева, на Светој Гори се много више пројављују, него у нашем обичном животу, општа правила хришћанског живота. Сви који су тамо били говоре о чудесном јављању Промисла Божијег и Пречисте свима, чак и ходочасницима који помажу око домаћинства.
Учествује ли Пресвета Богородица у нашем животу? Да, наравно. И на Светој Гори је то много очигледније него на било ком другом месту: Њена пажња тамо увек „виси у ваздуху“. Да ли је смирена Мајка Божија? Да, више него сви Свети. Ми, који нисмо свети, знамо о томе из теологије, из Предања, из богослужења – за то постоји довољно доказа. А ево, и аутора ових редова који је толико импресиониран једним скоро па непознатим и „неканонизованим“ случајем: једна богољубљива душа, сећајући се јављања Мајке Божије говори: „Она је мене гледала тако као да сам ја, а не Она, царица света“.
Пречиста скрушено прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује Јеванђењске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег, – сила да загрли срцем сву васељену. Подвижници то овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максимално сједињење са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално). И ево, Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек – ближњи.
И због тога сва наша земаљска логика пада у воду, наше „рачунице“ – коме ће „добро доћи“ наша помоћ а коме не, када ће та помоћ бити „делотворна“ а када не, – све се то окреће логици Господа и Пречисте, логици светости. Због тога се и свети разликују од нас – својом одлучношћу стално ходати по води, живети „Божијом логиком“, апсолутно апсурдном за овај свет. Ми знамо те признаке истините светости – знамо до боли, зато што свако од нас осећа у каквом је то тренутку „ сишао са пута“: када је престао да „хода по води“ или још није начинио први корак. И да би нас охрабрила, Пречиста нам дозвољава да њој учинимо добро: да јој дамо комад хлеба. Да учинимо за некога, ко је до нас, мало дело љубави[1]. Ко зна – можда и тај неко ко „стоји до нас“ може бити сама Мајка Божија.
И за крај ћу оставити једну дирљиву причу коју је испричао један светогорски инок.
„Када сам живео у скиту Ксилургу, поставио сам себи за правило да за време јутарњег Богослужења, на 9-тој песми идем у саборни храм и да тамо са упаљеним тамњаном у рукама певам ‘Честнејшују’. Једне ноћи, окадивши целу цркву, сео сам на стасидију (уздигнуту црквену клупу), и неприметно заспао. У сну видим како у величанственом храму на архијерејској катедри седи Мајка Божија и пред Њом у великом реду стоји много људи. Свако од њих у рукама држи нешто што је хтео да принесе Њој, Мајци Божијој на дар. Стао сам у тај ред и ја. Последњи. Гледајући на друге одједном ме је обузело осећање непријатности и због самог себе и због тога што једини ја стојим са спуштеним и празним рукама, то јест без поклона. ‘Шта ја могу да принесем на дар Царици и Владичици?’ – та мисао ме је посебно чинила неспокојним. Када сам коначно дошао на ред почео сам да говорим кроз сузе: ‘Мајко Божија, ја немам ништа код себе што бих могао да Ти дам. Могу ли макар да ти отпевам Честнејшују?’ Она се нежно осмехнула и са одобравањем климнула главом. И ја сам запевао. Када сам завршио са песмом, погледао сам ка Њој. Она је, божанствено сијајући, ставила у моју руку један новчић са речима: ‘Како дивно ти певаш! Ево, узми за то овај новчић’. Пробудио сам се а у мојој руци је био Њен поклон.“
Прѣвод са руског: Слађана Митровић
Тропар јављању Свѣтлописанога Лика Пресвете Богородице
Пречистому Лику Твојему поклањајемсја, Благаја, просјаште предстатељства о нас, Мати Божија, волѣю бо благоволила јеси јавитисја среди братии, да избавиши от печали ихже собрала јеси. Тѣм благодарственно вопијем Ти: радости исполњајеши всѣх, Пречистая Дѣво, воверјајуштих себја Покрову Твојему.
Кондак јављању Свѣтлописанога Лика Пресвете Богородице
Неизреченнаго и благосердаго Твојего к человѣком смотренија, Честнѣјшаја херувим и Славнѣјшаја без сравнѣнија серафим. И Образ Твой свѣтоявлѣнниј и самоизображенниј свидѣтељство јависја Твојеја неизрѣченнија љубве и милосердија, почитајем тој лобизајуште.
[1] Архимандрит Јован (Крестјанкин) – „Слово о делању малог добра“
Изворник: Православие.ру
Related posts:
ПИСМО СВЕШТЕНОГ КИНОТА СВЕТЕ ГОРЕ АТОС КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ ПАТРИЈАРХУ ПОВОДОМ ЗБЛИЖАВАЊА С РИМСКОМ ЦРКВОМ
Јеромонах Козма (Афанасјев): НА СНИМАЊУ „ОСТРВА“ ПЕТАР НИШТА НИЈЕ ИГРАО, ПРОСТО ЈЕ ЖИВЕО У КАДРУ
Жарко Видовић: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ
Алексѣј Рудевић: ПО ЧЕМУ СЕ СТАРОВѢРСТВО РАЗЛИКУЈЕ ОД ПРАВОСЛАВЉА
Мати Јована: ПРИНОСИМ СУЗНЕ МОЛИТВЕ У ЗНАК ПОКАЈАЊА ЗА СВА САГРЕШЕЊА НЕМАЧКОГ НАРОДА
Раде Јанковић: У ЗЕМЉИ СВЕТЕ НИНЕ
Оливер Суботић: ВИРТУЕЛНА РЕАЛНОСТ, ВИРТУЕЛНИ ИДЕНТИТЕТИ, РЕАЛНА ЗАВИСНОСТ, РЕАЛНИ ПРОБЛЕМИ
Огњен Војводић: ПАПСКА ПОСЈЕТА
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
Преподобни Јустин Ћелијски: НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Владимир Басенков: КАКО ЈЕ УРЕЂЕНА ЈЕДНОВЕРСКА ПАРОХИЈА
Андреј Ткачов: ВРЕМЕ ЈЕ ДА ПОЧНЕ СУД ОД ДОМА БОЖЈЕГ
