1. Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме.
2. Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире; вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено;
3. Вријеме кад се убија, и вријеме кад се исцјељује; вријеме кад се разваљује, и вријеме кад се гради.
4. Вријеме плачу и вријеме смијеху; вријеме ридању и вријеме игрању;
5. Вријеме кад се размеће камење, и вријеме кад се скупља камење; вријеме кад се грли, и вријеме кад се оставља грљење;
6. Вријеме кад се тече, и вријеме кад се губи; вријеме кад се чува, и вријеме кад се баца;
7. Вријеме кад се дере, и вријеме кад се сашива; вријеме кад се мучи, и вријеме кад се говори.
8. Вријеме кад се љуби, и вријеме кад се мрзи; вријеме рату и вријеме миру.
9. Кака је корист ономе који ради од онога око чега се труди?
10. Видио сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.
11. Све је учинио да је лијепо у своје вријеме, и свијет метнуо им је у срце, али да не може човјек докучити дјела која Бог твори, ни почетка ни краја.
12. Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свога.
13. И кад сваки човјек једе и пије и ужива добра од свакога труда својега, то је дар Божји.
14. Дознах да што год твори Бог оно траје довијека, не може му се ништа додати нити се од тога може што одузети; и Бог твори да би га се бојали.
15. Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло.
16. Још видјех под сунцем гдје је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност.
17. И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има вријеме свему и сваком послу.
18. Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да су као стока.
19. Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.
20. Све иде на једно мјесто; све је од праха и све се враћа у прах.
21. Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?
22. Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.