ИЗ КЊИГЕ ДР БОРИСА ДРАПКИНА: ПСИХОТЕРАПИЈА МАЈЧИНСКОМ ЉУБАВЉУ

Борис Зиновјевич Драпкин – један је од најпознатијих дечијих психијатара и психо-терапеута, удостојен звања “Почасни професор психијатрије“. Рођени Лењинграђанин (Петро-град), преживео је блокаду и ветеран је Великог Отаџбинског рата (2. св. рата – прим. прев).

Б. З. Драпкин је саздао прво у нашој земљи адолесцентско психијатријско одељење. Од 1962. године он је гостујући предавач на катедри за дечју и адолесцентску психијатрију, психотерапију и медицинску психологију Руске медицинске академије за пост-дипломске студије. До 1996. године био је главни дечији психотерапеут Министарства здравља Совјет-ског Савеза и Русије.

Аутор у својој књизи показује не само разлоге настанка психичких растројстава већ и прак-тичне начине за њихово лечење. Он нас убеђује да је један од најважнијих разлога психичких растројстава и код деце и код одраслих – недостатак мајчинске љубави.

---

МАЈКА – ГЛАВНИ ЛЕК ЗА ДЕТЕ

…У току целог низа година, ја сам радио и усавршавао свој метод делотворног, безбедног и одговарајућег начина лечења деце са нервно-психичким, психосоматским болестима, која страдају од застоја у физичком, умном и говорном развоју и која имају проблема са здрављем, учењем и понашањем.

Са моје тачке гледишта, коришћење огромних могућности мајке у процесу њеног односа према детету је најперспективније по питању лечења и помоћи деци. То је повезано и са психо-емоционалним заједништвом мајке и детета, основним значењем родитељске, у првом реду мајчинске, љубави и пресудној улози мајчинског гласа и речи у здрављу, срећи, радости и животном успеху детета…

Како научити родитеље да сами помажу својој деци, да доприносе њиховом здрављу, срећи? Како правилно волети дете? Шта сами можемо да урадимо ако је дете болесно, има застоја у развоју, лоше говори итд? Да ли су у свим тим случајевима потребни и корисни лекови?

На та и многа друга питања ја сам се потрудио да одговорим у лекцијама које сам прочитао на Московском професионалном удружењу психотерапеута, медицинских психолога и социјалних радника 2001. и 2002. године.

Мој кредо је: децу и животиње треба волети и штитити увек и свуда. Ко не воли децу, не треба да буде лекар нити учитељ. И верујте ми – та љубав ће вам се обавезно вратити, даће вам снаге и продужити живот.

Свако дете је – чудо, и то чудо је неопходно сачувати и одгајити, и тада ће кренути ланчана реакција радости, љубави, среће и здравља. Хтели или не хтели, људи који проповедају зло, агресију, окрутност, егоизам, самољубље и среброљубље, они ће бити присиљени да одступе. И такве негативне појаве као НЕОСЕТЉИВОСТ СРЦА И УСКОСТ ДУШЕ (ТУПОСЕРДИЕ и СКУДОДУШИЕ) ће ишчезнути и изумрети.

Свако дете, изузимајући јако трауматизовану ометену децу, рађа се да би постало разумно, добро људско биће…Ко ће даље постати то дете, то је наш и родитељски посао.

Своје дете треба волети. И не само волети већ се њиме наслађивати. Потражите у мајци те особине. Сваком детету је потребно да га хвале, да му се смеше, да се са њим играју, да га воле и са њиме буду нежни. То емоционално општење за свако дете је важније од витамина и калорија.

Ако ви своје дете много и правилно волите, то ће њега у будућности научити да воли друге људе, да се наслађује животом тј. да носи у себи те позитивне емоционалне квалитете, које му ви усађујете. Дете коме недостају љубав и похвала, израста као хладан, безосећајан, отуђен човек. Дете треба волети такво какво јесте, ма какво да је по спољашњости, због његових поступака. Не треба у тој љубави мислити о оним особинама које бисте ви хтели да оно има а које оно нема. То смета љубави.

Ако га ви волите такво какво јесте, оно израста у самоувереног човека, који верује у своје снаге, а то значи у срећног човека. Тај човек ће увек умети да се оствари.

Ако у основи односа мајке и детета не лежи љубав, онда све остало: дисциплина, успех у учењу, школа, односи са вршњацима – нема велики значај. Све иде наопако. Ако нема љубави, онда се сви односи заснивају на насиљу и они као да су лишени своје основе. Јако је важно објаснити родитељима да су и односи међу њима – оцем и мајком – подједнако значајни.

Ми говоримо родитељима како да не разруше унутрашње поље, унутрашње устројство породице када се људи навикну једно на друго и почињу да виде недостатке чешће него врлине. Треба схватити да у животу не постоји ништа савршено и да је захтевати од свог животног сапутника савршенство – безобзирно. Друго: у сваком од нас постоје плусеви и минуси. Може се више мислити о минусима а треба – о плусевима. У главу угла треба ставити позитивне црте супружника.

И на крају, оно што тражимо од наших мајки у односу према детету: треба волети свог супружника таквог какав је.

А живот говори о томе да ми не поштујемо та правила и бавимо се тражењем лакших начина: разводимо се, заснивамо друге породице итд. Треба памтити да када ми на тој основи стварамо нове породице, ми носимо у себи комплекс кривице. И тај комплекс нас непрестано негде подрива, смета нормалним односима међу новим паровима… За децу се то показује увек као велика тешкоћа.

Ја сам ту преписао из Новог Завета јако важне речи о љубави и узајамним односима: “Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“

Деца нису само емотивно преосетљива, она су и прерањива. Свако дете непрестано пита своје родитеље на све могуће њему знане невербалне начине: “Да ли ме волите?“ Дете задаје то емотивно питање на првом месту својим понашањем, јако ретко својим речима. А у животу сваког детета одговор на то свето питање је апсолутан, он је најважнији.

Од нашег одговора на то животно важно питање зависи његов основни однос према животу, његов даљи развој. Молим вас запамтите: сво понашање, сва психосоматика је на том заснована. Дете својим здрављем као да пита родитеље. Ако му је снижена емоционална раван, настаје немир, који порађа психосоматику. Обавезно мајкама треба објашњавати ово када се ради о стању детета. То је јако важно.

САСУД ЉУБАВИ

Свако дете има емотивни сасуд, одређене емотивне потребе. И то како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи) и одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, делатности, среће.

Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, он ће у будућности моћи да достигне свој највиши животни потенцијал у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја.

Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете – огледало, које одражава њихову љубав. Али никада дете не почиње прво да воли родитеље.

Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати својој деци у очи, увек осећајући та позитивна осећања која им хоћемо предати. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран – право у очи детету.

Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код малог детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А даље, по мери узраста… страх смењују гнев, агресија и депресивне форме понашања.

Треба учити родитеље: немојте емотивно мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. То је проверено мојом огромном праксом. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају.

Емотивни недостатак и емотивни удар по детету су страшнији за дете када родитељи не разговарају са њим и не гледају га, него када узимају каиш и изражавају своје негодовање помоћу физичких казни. Код детета се на основу страха и бола јавља осећај протеста. А када ге емотивно напрежу, то је повезано са многим патолошким стањима.

На та два момента – попуњавању емотивног сасуда, погледу очи у очи и физичком контакту – ја додајем свој метод.

Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемотивна заједница, љубав и мамин глас.

Несрећна болесна, усамљена, раздражена мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак ни кад би хтела.

Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, ми оно што нисмо добили сами, хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакво какво ми хоћемо да буде зато што га “волимо“.

Јако је тешко мајци да воли дете ако је њој самој лоше, ако је несрећна. А ето породици треба помагати, треба тражити. Мој метод нема никаквих граница: ни узрастних ни других. Тако да – само напред!

Методика коју ја зовем “терапија мајчинском љубављу“ је настала постепено. Зашто сам је тако назвао? Због тога што је основна у развоју детета заправо мајчинска љубав. Без ње деца не могу да порасту у здраве и срећне људе.

Ако у току прве године, мајка није поред детета, мајци треба не мање од пола године да би надокнадила пропуштено време. А ако мајке нема две године, онда је већ потребно две-три године. А ако мајке нема три године, онда ма шта она радила после тога, дете ће највероватније бити социопата и имати низ различитих патолошких поремећаја.

Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка у то време иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете“ пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље.

ЗАЈЕДНИЧКО ЕМОТИВНО ПОЉЕ

Суштински је важно то што између детета и мајке постоји заједничко психоемотивно поље. То је аксиома: психоемотивно стање мајке се одражава на стање детета.

Мајка и дете су једна психоемотивна структура, једно поље. Оно што се догађа са дететом мајка одмах осећа и обрнуто. Дете је – сасуд мајчине љубави. Када је дете пуно мајчине љубави, оно је срећно, нормално се развија. Ако му недостаје мамине љубави, постаје нервозно, почиње да болује од душевних, нервних или физичких болести. Не настају све болести, наравно, од недостатка мајчинске љубави али код сваке постоји бар делић тога. Недовољно вољено дете се лоше понаша, каприциозно је, непослушно. Може почети да муца, да пишки у кревет. А ако је доживело трауму, добило инфекцију, оздрављење иде споро и лоше без мајчине љубави. Ако га мајка напуни својом љубављу, дете се мења и појављују се друге могућности у његовом лечењу. При свакој болести.

Мајка треба да воли дете независно од тога какво је оно – послушно или не, болесно или здраво. Не стављати му услове: волећу те ако будеш такав и такав… Не, мајчинска љубав треба да буде безусловна.

МАЈЧИН ГЛАС

Од почетка трудноће, све што постоји код мајке, постоји и код детета…Мамин глас је увек уз њега. Мајка је увек ту. А шта је то глас? Глас одражава психоемотивно стање мајке. Мами је лепо, мама је у лепом расположењу, код маме је све прекрасно, мама се смеје и њен глас је радостан. И шта још? У њеној крви је “хемија радости“. Јер се иза сваког осећања крије још и хемија.

И обрнуто. Мама је у очајању, узнемирена, глас је утучен и тако даље. А шта је у крви? У крви је хемија немира и очајања. А то значи и плод је у немиру и депресији, као и мајка…И какво ће се родити дете? У најбољем случају неуропата. А у лошијем – са јаким комплексом урођене агресије.

У тренутку порођаја догађа се настанак најјаче емотивне везе између маме и детета.

Даље дете расте, мамин глас наставља да се чује. Оно га стално слуша. Тада, кад је дете било у утроби, говорили смо о хемији расположења и њеној размени са мамом. И та хемија је тесно повезана са емотивном бојом гласа. И када дете већ постоји самостално, глас мајке свеједно продужава да делује на његово емотивно стање.

Сада код њега већ његова споствена хемијска “лабораторија“ обрађује ту исту хемију која је била за време трудноће. Оно већ само производи. Значи, ако је мајка раздражена, осим непосредног психогеног егзогеног (спољњег) утицаја на свест детета, постоји и ендогени (унутрашњи): дете одговара својом хемијом на стање мајке.

Затим се дете развија, реч добија своје истинско значење. Оно почиње да схвата реч и наступа нова етапа општења мајке са дететом: када не треба само мислити на то да се преда правилно емотивно стање, већ и мислити на то што говориш.

Реч – је свеобухватни фактор. Физички је слаб подстицај а психички – има неограничене могућности утицаја на свест, подсвест, а кроз њих – на цео организам човека.

Мајчин глас постаје као унутрашњи глас детета. Ако му тај унутрашњи глас даје добру, позитивну суестију на здравље и срећу, на развој, и психа детета му се потчињава. Али исто тако му се потчињава када му предаје много захтева, грди га што је овакав-онакав… на тај начин мама као да му предаје програм болести и несреће.

На тај начин, постоје три момента: психоемотивна заједница, љубав и мајчин глас. На њима сам ја и саздао своју методику. Метод је истовремено и прост и јако сложен. У њему је сва психотерапија и он даје резултат код свих и у свим стањима.

Моје искуство показује да он има јако велике могућности.

То, наравно, није панацеја (лек за све), али се са успехом може применити у многим случајевима граничне психопатологије укључујући психосоматику и застој у развоју. У будућности, то је и профилактика наркотоксикоманије.

Зато што је то метод – уласка у подсвест, прави пут на коме можемо детету дати животну основу. Он је део психолошке заштите.

Немојте мислити да можемо да узмемо тешко болесно дете и обавезно да га начинимо здравим. Али да помогнемо можемо свакоме!

Дугогодишње искуство показује да методика не помаже само у једном случају: ако не налазимо заједнички језик са мамом или мама не жели да ради. Постоје и такви случајеви.

…Морамо да упамтимо општи закон психотерапије: треба свим силама да избегавамо речцу и сугестију “не“: “неће бити“, “не би требало“… Ми увек говоримо да ће бити добро и да не задржавамо пажњу на лошем, то јест да усмеравамо маму на оно позитивно: на развој, радост и здравље.

ВИТАМИНИ МАЈЧИНСКЕ ЉУБАВИ

Методика се спроводи овако: Као кад бисте читали бајку пред спавање, после 20-30 минута како ваше дете заспи, седите поред њега и узмите програм. Док не научите напамет, читајте. Ваша рука би требало да буде поред ручице или главице детета. Можете да ускладите читање са његовим дисањем.

Даље по програму читате фразе – програм се састоји из фраза.

Прочитавши фразу, ви је затим мислено предајете детету, као да убацујете своју мисао у његову свест. Мисли су материјалне, ви то знате! Затим ту фразу понављате наглас. И тако читате цео програм.

Наша прича се састоји из четири дела. Речи које се изговарају нису случајне. Свака реченица основног програма је промишљена и примењена на много деце. Реченице основног програма не треба мењати. То је крути стереотип и по њему, молим Вас и идите.

Ово је основни програм који се даје мајци за појединачни рад са дететом и састоји се из 4 дела. Он је користан сваком детету, и најздравијем и најсрећнијем.

Сваку реченицу треба читати три пута: прво за себе, да се упознате са њом, затим мислено предати детету и на крају наглас.

Када будете прочитали, мислено то предајте своме детету, као да га убацујете у његову свест а затим то прочитајте наглас.

Најбољи поредак је – прво мислено а затим наглас.

Радили смо и обрнуто – лошије је. Значај мислене предаје програма је јако велик.

Реченице треба читати сваки дан.

Колико дуго? Месец, два, све зависи од стања детета.

Стање детета није сметња за спровођење методике. Ако се дете разболело, има температуру – свеједно радите.

Али стање мајке је прави показатељ да ли радити или не. Ако је мама болесна, уморна, ако је имала непријатности, тај дан треба прескочити. Никакав витамин мајчинске љубави она у таквом стању не може да пружи.

Ова четири дела мајке могу говорити својој деци без бојазни да им могу наудити, зато што је у њима само позитивна сугестија на добар развој и доживљај самог себе.

За рад са тим деловима мами није потребан надзор лекара.

Важно је правилно изабрати време за предају љубави. Најбоље 20-30 минута како дете заспи, зато што је мирно, јер се пажња детета расипа док је будно.

ПРВИ ДЕО – ВИТАМИНИ МАЈЧИНСКЕ ЉУБАВИ

1. Ја тебе јако, јако волим.
Мајкама треба објаснити да све оне воле своју децу, баке воле своје унуке. Свако их воли на свој начин. Али постоји још и васељенска биолошка љубав, заједничка за људе и животиње. Али ето, мајке, будући људи, заборављају да треба давати себе у љубави. Оне дају пажњу, бригу, негу, љубе децу, а не умеју да жртвују себе. Погледајте животиње. Женка неретко иде на смрт ради свога младунца.

2. Ти си највредније и најдраже што имам.
Та фраза даље објашњава мајци љубав према њеном детету.

3. Ти си мој рођени делић, моја рођена крв.
Ту фразу не треба увек говорити – не треба говорити усвојеној деци.

4. Ја без тебе не могу да живим.
Та фраза удубљује убеђење детета у његову огромну улогу у животу мајке.

5. Ми сви тебе силно волимо.
Та реченица делује величанствено.

ДРУГИ ДЕО – ФИЗИЧКО ЗДРАВЉЕ

Ја увек тражим, када мајка ради са другим делом, да мислено држи пред очима улепшани портрет свог детета. Ја говорим мајкама: “Девојчица/дечак је предивна/ван! Просто празник за очи!“ Али свеједно може бити боља, онаква каква бисте ви желели да буде – савршена. Трудите се да ја држите такву пред унутрашњим видом.

1. Ти си јак, здрав и леп.

2. Ти добро једеш и зато брзо растеш и развијаш се.

Подводне стене: Не треба сви да једу боље, ако ионако много једу.

Ову реченицу можемо рећи: “Ти нормално једеш…“ Уопште, ова реченица изузетно добро ради.

Зашто? Зато што маме и нарочито баке мењају апетит код деце са невероватном лакоћом. Не говорећи о томе да се деца често једнолично хране у току године и постоји низ производа које дете не зна, не воли.

И тада у ту реченицу можемо унети такву измену: “Теби се јако свиђа и хоћеш да једеш то и то“…

Иначе, овде је сасвим други принцип: “Ти хоћеш да једеш!“ И апетит се јавља као сâм од себе, изнутра. И сметње се јако брзо отклањају, верујте. Дете почиње нормално да једе зато што му се једе. Код њега настаје унутрашње расположење да једе.

3. Ти имаш јако и здраво срдашце, груди и стомачић.
Овде је сва психосоматика. То је општа фраза, а после се даје посебно: за бронхијалну астму једно за дискинезију црева друго, за лакшу пројаву дијабетеса – треће, затим свуда укључимо садржај. Идемо по системима организма.

4. Ти се лако и лепо крећеш.
Овде затим, при састављању индивидуалног програма, може се много тога укључити. И спастичност и моторна незрелост. “Ти хоћеш да трчиш. Ти хоћеш да корачаш. Ти хоћеш да мрдаш прстиће“. То јест – сво време кроз жељу, кроз потребу.

5. Ти си отпоран на болести – мало и ретко болујеш.
Овде се утиче на вирусне инфекције дисајних органа. Свака реченица је микроблок за даљи рад.

ТРЕЋИ ДЕО – НЕРВНО-ПСИХИЧКО ЗДРАВЉЕ

1. Ти си спокојан дечак/спокојна девојчица. Имаш добре и јаке нерве.
Практично се нормализује сложена неуропсихичка динамика процеса подстицаја и забране, њихова покретљивост и узајамни односи. Умањује се раздражљивост детета, немир, нервоза.

2. Ти уопште не волиш (или теби се не свиђа) да плачеш.
Даље овде може да се дода: Ти можеш пажљиво и дуго да се играш. Теби се свиђа да будеш спокојан.
Све што се тиче астеничних и неурастеничних пројава.

3. Ти си паметан дечак/паметна девојчица. Теби се лепо развијају главица и ум. Ти све добро схваташ и памтиш.
Те фразе су за школу, за припрему за школу, за отклон застоја у развоју.

4. Ти си увек лепо расположен. Ти волиш да се смејеш.
То је део за све поремећаје расположења (афективне). Субдепресија (површна депресија) код деце је једна од врло озбиљних болести. Она је основни разлог психосоматских болести. Често потцењујемо субдепресивна и депресивна стања код деце млађег узраста.

5. Ти добро спаваш. Ти лако и брзо заспиваш.
То је реченица са којом обично почињу побољшања у нервно-психичкој области. Сан брзо долази. Затим овде можемо додати: “Ти волиш да спаваш сам. Ти волиш да спаваш при слабој светлости па чак и у мраку.“

6. Ти се јако добро одмараш када спаваш.
Сан постаје дубок, спокојан. Дете се буди свеже, радосно, активно.

7. Ти сањаш само добре снове.
Отклања застрашујућа, траумирајућа сновиђења, после којих код многе деце настају различити страхови и друга неуротска растројства.

8. Ти си врло смело и храбро дете.
То се може рећи и на други начин: “Теби се јако свиђа и хоћеш да будеш смео и храбар“.

Овде се касније додају све фобије (при састављању индивидуалног програма).

9. Теби се лепо развија говор.
Та фраза се односи на развој речи, овде је и сва говорна патологија.

ЧЕТВРТИ ДЕО – “НАРОДНА МЕДИЦИНА“

1. Ја узимам и избацујем твоју болест и све твоје тешкоће.
Прву недељу тај део и не морамо да укључимо у програм.

После тога можемо додати ту и друге реченице: “Ја узимам и избацујем твој лош сан, или страшне снове, или узнемиреност, или то што не волиш да једеш, или било која сметња коју дете има“.

Завршна реченица је: “Ја тебе јако, јако волим“. 

Какве се овде дешавају грешке?

Прво – уместо мисленог дела почињу одмах да говоре. Мислени део може се показати и значајнијим од изговореног и определити последицу код деце старости до годину дана.

Друго – журба. Мама почиње да жури, нарочито у мисленом делу.

И треће – при изговарању наглас нема изражајности а мислено – нема усредсређености.

До ког узраста се може тако радити?

Што је дете млађе, то је боље. Што је старије, то је сложеније. Добро је до 8-9 година. Затим дечаци престају да примају мамине изјаве љубави. Тада су већ мушкарци. Али у суштини, овај програм је за све узрасте. Главно је правилно поставити…

Овде је сва психотерапија: од рационалне до породичне и сугестивне. У принципу, то је мајчинска сугестија. Само је она безопасна за дете. Зато што мајка не може да повреди своје дете… то је у њој свето.

А сви остали га могу повредити.

Од ког узраста се може тако радити?

Ја почињем да радим од периода зачећа. Можемо да радимо са трудницама. Узраст нема доњу границу. Па ни горњу, вероватно, нема. Ја понекада радим са адолесцентима. Али рад са адолесцентима је ствар будућег развоја методике.

+++

Основни програм се даје свима исти а појединачни се прави на основу представе о детету и података објективних испитивања, на основу дневника маме и других чланова породице итд.

…Окупите целу вашу породицу и напишите све што вас мучи. Важне су тешкоће које дете доживљава а не оно што је тешко вама. На пример: “Тешко му је да се усредсреди, не може да седи на једном месту више од 5 минута, лако се вређа, боји се да се упознаје са децом итд“… и када напишете то све, сматрајте да све што вас узнемирава и мучи, да сте све то предали папиру, а преко папира- мени. И више нећете имати тај притисак на души. Немојте му се више враћати.

У нашем раду нема прошлости. Има будућности. То је оно чему ми стремимо. Ми говоримо о садашњем тренутку: сада и овде.

Прихватите дете такво какво је сада. Ето, он је такав. То вам је раван, основа са које почињемо, ми прихватамо дете такво какво је сада и овде, сав наш рад је усмерен на будућност. Повратка на лоше неће бити – то је немогуће!

А потребно је да да дете буде предивно и здраво, какво бисмо ми хтели да га видимо. На томе ћемо радити.

Ни у ком случају се не враћајте на прошло и не памтите га. Ви сте са дететом – једно поље, и док год то седи у вама, седеће и у њему. Ви треба да се очистите и заједно са Вашим очишћењем ће се очистити од тога и Ваше дете. То је психолошки неопходно. Нема прошлог… било па прошло. У дечјем узрасту се много тога компензује спонтано.

Даље: Ја говорим родитељима: „Узмите свеску. На првом листу напишите основни програм. На другом напишите то што вас мучи. А даље, што је јако важно, иде дневник у коме се потрудите да се не враћате на оно лоше. У дневнику треба да буде записано само позитивно, само добро. И немојте чекати када ће се то добро пројавити тако да сте га лако приметили. Као да га програмирате у себи. Очекујте то добро. Унутарње га призивајте да вам дете одговори тим добрим. Потрудите се да приметите чак и најмању позитивну промену. Да, дете боље спава. Да, смеје се…“

Јако је важно то схватити. На пример, радимо са муцањем. Док из свести породице, из поља породице не оде свест о муцању, оно ће остајати или ће се враћати. Треба престати страдати, престати очекивати од детета запињање.

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Православна породица