Александар Мезјајев: ХАШКО СУДИЛИШТЕ КАО СРЕДСТВО ГЛОБАЛНОГ УПРАВЉАЊА

Међународни трибунал за бившу Југославију као институција глобалног управљања

Прикривање злочина агресије на Србију 1999. године

(наступ на Међународној конференцији „Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва“ у Дому Војске Србије 23. марта 2019)

---

Рушење СССР-а довело је до системских промена у светском систему у целини. Земље социјалистичког блока играле су улогу равнотеже снага на светској позорници, а са рушењем тог блока дошло је не само до поремећаја равнотеже снага него и рушења самог међународног система. Сада се у светском систему могу издвојити најмање четири ступња управљања:
1) Међународни (међудржавни) ступањ
2) Транснационални ступањ
3) Наднационални ступањ
4) Глобални ступањ

Сваком новом ступњу управљања неопходан је одређени механизам за спровођење својих одлука, то јест – институционализација. Од тренутка рушења уравнотеженог светског система створено је мноштво нових институција. Оне се и даље називају „међународним“, али по својој суштини нису такве. На тај начин наука чак и у терминологији очито заостаје за променама које су се одиграле.

Тако, на пример, Европска унија није „међународна“ институција. ЕУ је наднационална организација.

Нису „међународне“ ни поједине судске установе. Тако ни Међународни кривични суд није „међународни“. Он је орган глобалног ступња управљања.

Посебно место у светском институционалном систему заузима Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ). Он је постао први орган глобалног управљања, почетак институционализације глобалне власти.

Приликом стварања МТБЈ говорили су да се тај трибунал ствара за кривично гоњење лица одговорних за кршење међународног хуманитарног права током оружаног сукоба у бившој Југославији. Међутим, МТБЈ је заправо почео да остварује друге, кудикамо веће циљеве.

Главни циљеви органа глобалног управљања су:
1) Ликвидација највишег политичког и војног руководства неугодних држава
2) рушење важећег (прогресивног) међународног права
3) Стварање глобалног (репресивног) права, позваног да врши правно „освештавање“ злочина на глобалном ступњу.

Управо то и видимо у делатности МТБЈ који се сада назива „Резидуални механизам“.

Један од најозбиљнијих злочина које је починио МТБЈ представља његово непосредно учешће у агресији НАТО-а на Југославију. Подвлачим: ради се управо о извршењу злочина.

Како би се доказало да се догодио управо злочин, потребно је доказати постојање четири обележја: постојање објекта и субјекта злочина, као и објективне и субјективне стране злочина.

1. Објекат злочина. Постојање објекта не изазива сумњу. Агресија је извршена не просто отворено него демонстративно. Треба признати да јурисдикција МТБЈ не обухвата „агресију“ и друге зочине против мира. Али сама чињеница искључивања те главне врсте међународних злочина говори о томе да су творци МТБЈ хтели да себе оперу од главног злочина – рата ког су испровоцирали и обезбеђивали током свих тих година, то јест много пре марта 1999. године. То јест, циљ прикривања злочина НАТО земаља унапред је постављен у темељ делатности МТБЈ. Истовремено, несумњиво је да је током агресије НАТО-а било кршења међународног хуманитарног права и МТБЈ је био дужан да започне истрагу.

2. Субјекат злочина. Постојање субјекта је такође очигледно: НАТО као организација, поједине НАТО земље, конкретна лица из највишег војног и политичког руководства тих земаља и конкретни извршиоци, познати су.

3. Објективна страна. Објективна страна злочина такође је добро позната. Влада Југославије поднела је потпуне информације о извршеним злочинима од стране НАТО-а и Међународном суду правде и МТБЈ. Узгред, специјална делегација Државне думе Русије такође је долазила у Хашки трибунал и предала све доказе лично тужиоцу МТБЈ.

4. Субјективна страна. У јуриспруденцији је најсложеније доказати субјективну страну. Ипак анализа правних докумената у вези с одбијањем Хашког трибунала да започне истраживање злочина које је НАТО починио током агресије на Југославију, показује постојање главног елемента, а то је mens rea (предумишљај) да се злочин изврши. Аргументи садржани у извештају Канцеларије тужиоца МТБЈ показују да они (ти аргументи) немају правни садржај. У низу случајева чак немају ни логику. Судски орган или правници не могу подносити аргумент о томе како одбијају спровођење истраге само зато што им је тешко да прикупљају доказе. То не може бити правни основ за одбијање да се истрага спроводи! Подсећамо да је Тужилац МТБЈ одбила не да позове ова или она лица на одговорност, него чак просто да започне истрагу (!!!) о извршеним злочинима. То јест, ради се о свесном прикривању злочинаца од правосуђа.

Понекад кажу како постављање питања одговорности међународног трибунала, његових тужилаца и судија представља екстремно становиште. Не могу се сложити са таквом тврдњом. Сви правни системи света у својим кривичним законицима садрже посебна поглавља о извршењу судских злочина. Најпознатија бића таквих злочина су – када тужилац позива на одговорност несумњиво невиног или када судија доноси несумњиво незакониту пресуду. Прикривање криваца од одговорности – такође је једно од главних бића међу злочинима дотичне категорије.

Делатност МТБЈ убедљиво говори о томе да су, како поједина службена лица тако и сама установа у пуном саставу, чинили злочине против правосуђа. Пре свега тиме што су позивали на кривичну одговорност несумњиво невине и смишљено прикривали кривце од одговорности.

Сада је створена каста међународних службеника који не подлежу никаквој одговорности. То су тужиоци и судије међународних кривичних судова и трибунала. Зачуђујућа је чињеница да се на одговорност могу позивати шефови држава и влада, али не могу судије и тужиоци. Та чињеница се објашњава тиме што су та лица саставни део не међународног већ глобалног система за извршавање оних циљева које сам већ изнео.

Ипак, прогресивна међународна јавност мора поставити питање не само одговорности злочинаца из највишег војног и политичког састава НАТО пакта, него и оних службених лица Међународног трибунала за бившу Југославију која су имала непосредну обавезу да те злочинце позивају на одговорност, али то нису учинила.

Са руског превела Сава Росић

Наслов и опрема текста: Словенски вѣсник