Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је рођен 8. септембра 1972. год. у Котору. Дипломирао на Богословском факултету 1999.год, апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. У чин ђакона рукоположен на Недељу православља 1999. г. а за свештеника, на празник Покрова пресвете Богородице, 14. октобра 2000. у Цетињском манастиру. Одлуком СА Синода 1998. године постављен на место предавача Св. Писма Старог и Новог Завета и Историје СПЦ. На мајском заседању СА Сабора 2002. на предлог Митрополита Амфилохија наименован је на функцију в. д. ректора Цетињске богословије, коју је и преузео 1. септембра 2002. године. У мају 2016. године изабран за ректора Богословије. Од 10. октобра 1999. год. до ступања на службу ректора обављао и дужност главног уредника Радио-Светигоре. Као студент издао две збирке песама. Своје богословске коментаре и полемичке текстове објављује у ревији Светигора и дневним листовима Дан, Вијести и Глас Црногорца.
Кроз дијалог владике Данила и игумана Стефана, на посљедњим страницама „Горског вијенца“, Његош изражава своје чуђење, откуд прослава Нове године, у сред зиме, кад нити шта цвјета, нити рађа, – него је, напротив, све оковано снијегом и ледом?
Поред запитаности коју намећу чула и посматрање природе, вјероватно му је ово чуђење било инспирисано сазнањем да све велике цивилизације и културе, почетак новог календарског круга везују за промјене које су, у свијету око нас, највидљивије у прољеће или у јесен. Другим ријечима, Његошево питање је потуно логично, и није сувишно, да га и ми, у ове претпразничне дане, обновимо, и да објаснимо, себи и другима, шта то ми славимо у новогодишњој ноћи? Је ли то, просто, смјена бројева на календару, или нам је мјесец јануар, по нечему већи и значајнији од других мјесеци, – па нам је његов први дан значајнји од, рецимо, првог фебруара или првог маја?
Наравно, да историја не почиње од нас, и да велики број данашњих становника свијета, што би се рекло, „појма нема“ чему или коме је посвећен мјесец јануар, и његов први дан, којим почиње наша нова година, којој се, толико радујемо. Оба календара која су у употреби код нашег народа (грегоријански – у грађанству; јулијански – у црквеном календару ), настала су у Риму, и оба почињу мјесецом јануаром. А јануар је (само му име каже), посвећен паганском божанству Јанусу, ономе који влада „свим почецима и прелазима“. Е сад, откуд Јанус у ово зимско доба, – а не, рецимо, у годишњим периодима процвата и бујања?
Било би крајње претенциозно, да у овој свечарској колумни, тражимо одговор на питање шта је Римљане нагнало да Јанусов мјесец поставе у зиму, – а има велики број теза и претпоставки озбиљних истраживача. Оно што је јасно и очигледно, и што налазимо у вријеме почетака прославе Христовог рођења – Римљани су велику пажњу посвећивали астрономској чињеници, да на сјеверној земљиној хемисфери, баш у ово доба, сунчева свејтлост јача и бива дуготрајнија током дана. Отуда је, у претхришћанској култури, 25.децембар био дан кад су пагани прослављали „Непобједиво Сунце“, – дакле, дане или период, када Сунце напредује и постаје присутније. Ето, рецимо, разлога, да пантеистички или идолопоклонички настројени људи, управо ове дане сматрају светим и посебним!
И баш ту долазимо до укрштања двије традиције у овим јануарским свечаностима. Оне паганске и оне хришћанске. Паганска каже да се кроз промјену понашања сунчеве свејтлости, сва природа обнавља, и отуда је Јанус, са два лица (једно гледа уназад, а друго унапријед), божанство промјене – поштован баш у дане те и такве обнове. На другој страни, хришћани кажу: „Добро, то је очигледна и богомдана чињеница и несумњива промјена, али није нормално да славимо Сунце и његове мјене, а да не славимо Онога који је то све створио. Није како треба, да славимо пролазну творевину, поред живог и непролазног Творца“. И ето, ту је разлог, што је Црква, узела баш тај дан, некадашњи пагански празник, за датум прослављања Христовог рођења.
Рана Црква се није ослањала на датум Господњег рођења, јер га није могла ни знати (за разлику рецимо, од Васкрса, Вазнесења и Тројичиндана, који су запамћени као догађаји везани за датуме старозавјетних празника), него је већ установљени дан слављења природних промјена, преименовала у дан „Сунца Правде“ = Христа и Његовог рођења. Оно што је од већине одавно било препознато као дан слављења промјене и почетка, Црква је посудила за своју објаву нове истине, да је међу људе дошао Творац свега,… Творац Сунца, и природе и њених промјена.
Не мислим да Његошу није било јасно све ово. Напротив. Умјетник је направио „игру мишљења и ставова“… како би њом насликао љепоту централног весеља у његовој причи. Љепоту Божића. Актери његовог дијалога, који расправљају о смислу обиљежавања Нове године, сједе поред пламена од бадњака, и славе „Мали Божић“. Његош је знао, да је поред јануарског Сунца, оно истински ново, оно што оправдава прослављање Нове године, – Новорођени Христос!
И заиста, када Црква данас наглашава и позива, како Божић претходи Новој години, и како јој он даје смисао и значај, – односно како без Божића не би имало никаквог смисла прослављати Нову годину, у сред зиме, – Црква се тада бори за смисао светковања оба празника. Она не омаловажава Нову годину, него настоји да јој да прави смисао. Зато је у западном хришћанском свијету, тај поредак смислен и јасан. Свугдје на Западу, најприје се прославља Божић, као Рођење Бога међу људима, и као надградња и продубљење онога што су радили пагани клањајући се Сунцу. Тек након тога, они људи који су прославили поменути догађај, централни и кључни, прослављају и почетак новог годишњег круга, управо започетог доласком Бога међу људе. У Православној Цркви, тај дан је везан за Христово обрезање, први његов улазак у шире друштво, у Храм, – ради испуњења древног старозавјетног обреда.
А прослави Божића, као и сваког већег црквеног празника, претходи Божићни пост, којим се кроз уздржање и молитву припремамо за право славље и празновање. И баш зато, није нормално, не задовољава основне принципе односа према традицији, нити чува смисленост празника…када ми, овдашњи православци, најприје лумпујемо за Нову годину 01. јануара, па онда славимо Божић, па тек онда, ни сами тачно не знајући зашто, „опет“ славимо неку „црквену“ или „српску“ Нову годину!?
Имамо право, на толико простора за достојанство, да почетак Нове године славимо на начин како то раде наша хришћанска браћа, протестанти и римокатолици. Најприје да постимо и Богу се молимо, све до Бадњега дана (посљедњи дан 40-дневног поста), па онда да нам славље и свечарски дух, са све поклонима, бадњацима, јелкама и честиткама, у домове уђу са оним „Мир Божији, Христос се роди“! Па тек онда, тако весели, и ако ко воли, „припити“ попут игумана Стефана ( коме душа игра поврх чаше вина ), да се радујемо Новој години, ….али радошћу и топлином Христових бадњака. Не знам за друге, али Црногорци су, баш тим редом, славили Нову годину – јер тако пише Његош, таква је хронологија догађаја у „Горском вијенцу“.
Изворник: Светигора
Related posts:
ПИСМО СВЕШТЕНОГ КИНОТА СВЕТЕ ГОРЕ АТОС КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ ПАТРИЈАРХУ ПОВОДОМ ЗБЛИЖАВАЊА С РИМСКОМ ЦРКВОМ
О ОДЛУЧЕЊУ ЛАВА ТОЛСТОЈА ОД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Преподобни Јустин Ћелијски: ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ „О заједничкој молитви за јединство“
Свети владика Николај: БЕСЕДА НА ВИДОВДАН У МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ 1939. ГОДИНЕ
Света Петка – ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА
Огњен Војводић: ГРЕГОРИЈАНСКИ ГЛОБАЛИЗАМ (3)
Жарко Видовић: ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА НЕ ИСТУПА КАО БРАНИТЕЉ ПРАВОСЛАВЉА
Сергеј Фудељ: О ЦРКВЕНОМ ПОЈАЊУ
Никита Бондарѣв: ПРОТЕСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ – конзервативна револуција на маршу
Авва Јустин Поповић: ДВА ПИСМА
Владимир Димитријевић: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ И ОВЕ, 2021. ГОДИНЕ
Јеромонах Козма (Афанасјев): НА СНИМАЊУ „ОСТРВА“ ПЕТАР НИШТА НИЈЕ ИГРАО, ПРОСТО ЈЕ ЖИВЕО У КАДРУ
Бог се јави оче Гојко.У вашој беседи :Календар , прочитао сам неке ваше ставове које ми се чине у супротности са оним што у својој беседи каже свети Јован Златоусти. Ви кажете „Рана Црква се није ослањала на датум Господњег рођења, јер га није могла ни знати (за разлику рецимо, од Васкрса, Вазнесења и Тројичиндана, који су запамћени као догађаји везани за датуме старозавјетних празника), него је већ установљени дан слављења природних промјена, преименовала у дан „Сунца Правде“ = Христа и Његовог рођења. Оно што је од већине одавно било препознато као дан слављења промјене и почетка, Црква је посудила за своју објаву нове истине, да је међу људе дошао Творац свега,… Творац Сунца, и природе и њених промјена“. За разлику од вас свети Јован Златоусти у својој беседи ,,На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа” тврди да се Господ родио у месецу децембру и то поткрепљује наводећи следећа места из Светог Писма ,,Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо.
Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити.
Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио.
А када се то чинило?
У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела.
Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио.” http://www.verujem.org/sveti_oci/zlatousti_bozic.htm Не знам да ли сте раније читали ову беседу па ме интересује да ли је она аутентича и ако јесте да ли је то што сте написали у супротности са светим Јованом Златоустим. Поздрав од Грбић Бобана
Поштовани Бобане,
нѣ знајући колико о. Гојко Перовић прати прѣношење својих текстова на друге сајтове, те да ли уопште има обичај одговарати на овим путем постављена питања, покушаћемо и непитани да одговоримо на понешто од онога што Вас занима – можда то буде од неке користи Вама и другим заинтересованим читаоцима.
Бесѣда Јована Златоустог на коју указујете је свакако аутентична – имате је на прегршт руских православних сајтова. Тамо је „Бесѣда на дан рођења Спаситеља нашега“ обично пропраћена коментаром слѣдеће садржине:
„Сматра се да је ова бесѣда Јована Златоустог била изговорена 25. децембра 386. године. Пошто обичај празновања Рождества Христова 25. децембра бѣјаше нов у Антиохијској Цркви – ни 10 година нѣје било прошло откако је прѣнесен тамо са Запада (раније се у Антиохији и на Истоку уопште Божић славио у исти дан са Богојављењем – 6. децембра) – то се срѣд антиохијске пастве појавише спорови поводом новога празника: једни су га признавали, други одбацивали. Датом бесѣдом св. Златоуст жели прѣкратити те спорове и наводи три доказа у корист тога да се дан Рождества Христова има славити 25. децембра.“
Српски прѣвод бесѣде, на који нас Ви упућујете, је, благо речено, мањкав: овлашним поређењем два текста видимо да, рецимо, српски прѣводилац стару, лѣпу и јасну цсл. рѣч „домострој“ (тј. грч. „икономију“) ружно и бесмислено „прѣводи“ рѣчју „наредба“. Тако на самом почетку бесѣде умѣсто правилног: „Узрадујмо се, дакле, узвеселимо се, вазљубљени! Јер, ако је Јован, будући у утроби материној, заиграо кад је Марија к Јелисавети дошла, колико тек ми, који гледамо нѣ Марију, него Самог Спаситеља нашег што се данас роди трѣба да заиграмо и развеселимо се, чудећи се и дивећи се величанствености ДОМОСТРОЈА (Божјег), који сваки ум прѣвазилази“ – имамо накарадно: „…Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој НАРЕДБИ која сваки ум превазилази.“
Или, мало ниже: „А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам НАРЕЂЕЊЕ Божије предочио“ стоји умѣсто правилног: „И Јеванђелиста нѣје тек онако означио време (Рождества Христова), него да би нам и дан открио и учинио нам га познатим, те показао ДОМОСТРОЈ Божји“.
Оваквих (и крупнијих!) омашки има још. Уопште, тѣм несрећним „наредбама“ и наређењима“ данас „прѣводе“ и „домострој“ (чиме се понекад добија сасвѣм супротно значење од изворног, у смислу „акривија“ (=строгост), и „оправдание“ (које најчешће слушасмо у оној дивној заупокојној молитви), можда и још понеку – чиме се нарушавају и склад, и смисао, и лѣпота, и поезија изворног текста. Ствари се, умѣсто да постану јасније, додатно замућују, свечаност и узвишеност израза смѣњују досада и приземност. Премда главни смисао Златоустове бесѣде овдѣ нѣје окрњен, он је доста УПРОСТАЧЕН.
Они што владају руским, бесѣду Златоустог могу прочитати рецимо овдѣ: http://internetsobor.org/pravoslavnaya-tserkov/tserkovnye-novosti/pravoslavnaya-tserkov/svt-ioann-zlatoust-beseda-v-den-rozhdestva-spasitelya-nashego
а овдѣ: http://hramsergiy74.ru/news/rozhdestvu-hristovu-ot-sayta-predanie-ru.htm
имате избор поезије, прозе, цитата, музике, књига и филмова посвећен теми Рождества Христова.
Свако Вам добро од Господа.
Сасвим је јасно зашто је 25.12. узет као датум Христовог рођендана, и ако никако не можемо бити сигурни који је тачан датум, просто требало је пагански дан рађања Сунца заменити рађањем Спаситеља и пагани су лакше улазили у Хришћанство… Исто као што је и седми дан, Дан Сунца (сандеј или зонтаг), па да би лакше пагани прихватили Хришћанство, Цар Константин се лепо досетио и суботу заменио недељом… Интересантно је како су Руси то решили, недеља се код њих каже Васкрсение, и тиме су завршили причу који дан је седми а који није-Руси недељу славе као дан Христовог Васкрснућа и довиђења… Него имам ја једно питање, на које никако да нађем одговор: Ако смо ми Православни Срби до почетка ХХ века славили 25.12. као Божић и ако је то опште прихваћен дан Христовог Рођења, зашто, за име Бога, славимо и даље Божић 07.01. ??? А славили смо га све до пре 100 година 25ог децембра???
Па ми и даље Божић славимо 25. децембра:-) До стварања Краљевине СХС Јулијански календар је био и државни и црквени, а онда је држава за световне потрѣбе увела католички, Грегоријански календар.
Иначе, недеља се и у срѣдњевѣковној Србији називала васкрсење, али тај назив се у Срба током турског ропства изгубио. Код Руса се одржао. Вѣроватно су тај назив од нас и примили, као и хришћанство, уосталом.
Славимо 25.децембра??? Боже, Господе, па ја сам све криво схватио и за ових 40 година све време славио погрешан Божић 7ог јануара… И каснио 12 дана… Грешна ми душа…
Очигледно имате проблема са разумѣвањем прочитаног… Бркате православни и грађански календар. У сваком црквеном календару имате двѣ усправне колоне с означеним датумима: по грађанском (грегоријанском) и по црквеном (јулијанском) календару. По православном црквеном календару Божић је увѣк 25. децембра (по грегоријанском засад 7. јануара).
Тужно је да за 40 година бар то нѣсте схватили.
Cudo jedno, istoricari tacno znaju kada je rodjen Irod, kada je rodjen Kajafa, kada je rodjen svaki rimski imperator iz toga doba, ali oooooo cuda, Bogorodica i sveti apostoli nisu znali na koji je dan rodjen Isus Hristos, te zbog toga „gubitka pamcenja“ Bogorodice, sada ekumenisti moraju da nam tupe mozak sa nekim supljim pricama o kalendaru.
Samo budala moze vjerovati u to, da Bogorodica nije znala kada je rodjen Hristos i da to nije kazala svetimn apostolima i da Crkva eto ne zna na koji je dan rodjen Gospod nas.