Док Слободан Милошевић и Србија нису имали снаге (или воље) да се супротставе „Олуји“ и потпуном етничком чишћењу Срба из Хрватске, Владимир Путин и Русија то могу и нису чекали да „Олуја“ почне, него су извршили превентивни удар како би спречили страдање руског народа у Доњецку и Луганску
И где су левичари да бране канадске раднике од грубих насртаја на њихова права? Где су либерали да бране слободу изражавања и окупљања? Да ли се самопроглашени борци за положај обесправљених икада питају има ли можда нечег макар неукусног у томе што се налазе „на истој страни барикаде“ са најмоћнијим корпорацијама, међународним организацијама и светским силама?
Можда они све то и знају, али је постигнут толики степен мржње у истом народу који је кроз, не баш мали ангажман непријатеља, подељен на два супростављена табора. Ту је сада – од свакога знања – мржња јача!
Карађорђе је био слобода. Милош је био држава. У борби за слободу довољно је било бити против Турака и у томе истрајавати. У борби за српску државу морало се бити и против Турака и против Срба. Слобода кад је прека, она је Божја воља. Држава кад је прека, она је тиранија. Карађорђе је остао прек. Милош је постајао деспот.
Супротно значење везника ‘док’ тесно је повезано с његовим медијалним положајем. А кад ипак стоји на почетку реченице, неки други фактор укида могућност временског читања. Најчешће је то различито време у којем се ситуације одвијају
По Кијуку, ово је „прва јединствена историја о феномену и судбини Срба, објашњава истину о народу чија се држава распростирала на истој територији где и колевка светске цивилизације“, „прва мартиријска историја српског народа и нема веће истине од оне на њеним страницама“
Српски национални фатализам има и свој аутентичан лингвистички инвентар, а који се најчешће огледа у окривљењу народа за садашњи духовни, културни и национални пад. Често можемо да чујемо: „Народ се није покајао, народ не ваља, нисмо достојни својих предака, судбина нам је наменила улогу страдалника, када народ буде бољи, промениће се власт итд.“
Заћутало је још једно велико и моћно перо српске књижевности! Са животне и књижевне сцене је, изненада, у тишини, како је и живео, сишао Радован Бели Марковић, приповедач и романсијер, који је сваки свој књижевни подухват видео као нешто што је, изнад свега, у служби „краљевског језика српског“
Ђоковић им квари младеж. Не може се рећи да свет не напредује: Сократ је због истог греха морао да попије отров. Ђоковићу су великодушно досудили прогонство. Вишегодишње, наравно
Шта је дакле чудно што као Син Човечји долазим да се крстим. Јер створење руку својих нисам презрео, нисам се земне природе постидео; остајем што сам био; и што нисам био узео сам на себе, а биће моје остаје непроменљиво
Ако ништа друго, тих 123 „највиших народних представника“ су исписали једно жалосно поглавље историје, од тада наиме могу да бирају шта им више пристоји – Рајсово „највећa незналицa“, „најнечаснији човек“, „штићеник политичара-странчара“ или пак „жариште трулежи и искварености“
Америчка амбасада кроз своју кампању „Ви сте свет“ нема истинску потребу да нам укаже на јунаке наше прошлости, које смо ми, такви какви смо, наводно заборавили, него да кривотворећи наше хероје фалсификује и нашу прошлост, у нади да ће тако, орвеловским методом, преузети и нашу будућност
Гле, данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи
Тако је манипулација постала роба. Скоро као пакло цигарета. Дођете у неко специјализовано предузеће за продају манипулација и кажете: молим једну манипулацију. То, разуме се, кошта, али ако сте богат човек можете да добијете што год хоћете, само поручите
Платон надограђује Сократова једноставна веровања и интуиције, и гради једну недвосмислено религијску есхатологију, која даје ново утемељење појму душе, и филозофским аргументима доказује извесност апсолутно праведног суда који неумитно и незаобилазно чека сваког појединца након смрти
Одакле нам право да се нечега одричемо, ако су то генерације пре нас стицале или се за то бориле? Не почиње историја од данас, нити се садашњост може сагледавати без прошлости. Самим тим, ни будућност се не може планирати према томе шта је корисно, већ шта је исправно!
У Божићном тропару, пред рождество Господње, пева се „Исаијо, ликуј!“ Тропар узурпаторове разбојничке „скупштине“ је „ликуј, Анте Павелићу, јер чак ни као лажни представници српског народа који си ти четири године таманио, ми нећемо жигосати твоје геноцидно злодело.“
Бројано данима, до Владивостока је још седам дана и ноћи вожње, до Архангелска дан… Бесмислено је премеравати руске даљине. Овде те даљине имају сасвим другачије значење.