Слађана Илић: КУЛТУРА „ХРВАТСКОГА“ ЗЛА И КОНСТАНТНОСТ СРПСКОГ ЗАБОРАВЉАЊА

На Васељенској  је, 5. септембра, објављен текст Срђана Воларевића „Београд не жели Владана Десницу“ (овде; пренет овдеовде и овде). Његов настанак подстакнут је мојим текстом „И Владан Десница неподобан за еуропску Хрватску“, који је објављен на Фонду стратешке културе (овде; пренет овдеовде и овде).

Иако је неоспорно да је аутор остварио своју намеру – да читаоцима омогући потпуније сагледавање судбине овог знаменитог Србина – сматрамо да би било добро да прокоментаришемо тек неколике његове исказе и недоумице које наведени текст садржи, а које су важне.


Најпре, необична је тврдња да аутор има „сазнање да су речи Слађане Илић настале под посебним околностима“. Мој текст није настао ни под каквим „посебним околностима“. Писала сам га, вероватно, у сличним околностима у којима је Срђан Воларевић писао своју одличну књигу есеја Извештај из земље лотофага (овде). У том смислу било би добро рећи да ауторов извор, који му је сугерисао под каквим „околностима“ сам писала овај текст, није поуздан.

Мој текст настао је као један у низу чланака, објављених на ФСК, којима утврђујем, или пак потврђујем, однос земаља у окружењу према значајним српским ствараоцима који су рођени на територији тих земаља: према Његошу (овде), Андрићу (овде), Ћопићу (овде) и Десници (овде). Сврха тих текстова јесте да читаоци могу да се обавесте о ревизионистичким побудама и пословима тих држава и када је реч о историји, и када је реч о „култури“. Сагледавајући њихове ставове, читалац је у прилици да закључи да су једино културе тих, нових, земаља (и народа) на губитку, као и да још једном потврди оно што је, нажалост, или пак на срећу, одувек свима јасно: све што је српско за те земље је непријатељско и подложно је безочним и неутемељеним ревизијама.

Анте Павелић (1889 – 1959), поглавник НДХ

Дакле, када је реч о мојим текстовима на ФСК (сви се могу погледати овде), није реч ни о каквом „запиткивању“ у вези с тим „зашто Хрвати не прихватају Србе и не исказују поштовање према ма ком Србину, или према ономе што потиче од Срба итд.“. Мислим да је данас у Србији одговор на то питање јасан сваком ко има елементарна знања о НДХ – укључујући и Поглавникову поруку Србима (од 23. новембра 1941): „Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава (…). Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…“ (Ustaša: Vjesnik hrvatskog ustaškog oslobodilačkog pokreta, Zagreb 23. studenog 1941; извор: Динко Давидов, Тотални геноцид: Независна држава Хрватска 1941−1945овде, стр. 181).

Нема места запитаности господина Воларевића ни о „вапају за обновом комунистичког духа братства и јединства“. Сматрам да је на основу мојих текстова, објављених на ФСК, то више него јасно. Но, ако било ко, ипак, сумња, да таква идеја тиња и у мојим текстовима (што је супротно мојим интенцијама), можда би требало да наведем неколико – реторских – питања на основу којих се може закључити да, по мом мишљењу, сваки нормалан човек тако нешто НИКАДА не би пожелео:

  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је лета 1941. године починио масовне покоље Срба у Глини, Вељуну и Благају („На српски празник Ђурђевдан, глинске и загребачке усташе похапсиле су 433 Србина од 12 до 60 година (…); брутално су их поубијали маљевима, кундацима, крамповима, ножевима, испред припремљених јама на Прекопским пољима испод Хаџера…“ (Давидов, исто, стр. 67);
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је јула 1941. године у Банском Грабовцу побио „преко 1200 похапшених сељака, од 16 до 60 година старости из срезова Глина, Петриња и Двор на Уни? (…). Мрцварење приведених људи није било ни за гледање ни за слушање (…). Сви људи које су усташе довеле на Грабовац, морали су да седе на земљи окренути према великим гробницама, не слутећи да ће њихову насилну смрт усташе испратити бучно и весело уз музику и народне песме… Између бивака и казнене експедиције и ископаних јама, био је тамбурашки оркестар. Уз разиграно коло са алкохолисаним џелатима, песме и шенлучења, почела је ликвидација на смрт осуђених Срба“ (Давидов, исто, 67).
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа коме је, очигледно, најблискија култура слављења сопствених злочина – што на самим стратиштима, у току или након извршења злочина? (види горе и Бојан Јовановић, Антропологија злаовде, стр. 100).
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који настоји да одржи континуитет слављења сопствених злочина не само из даље већ и из ближе прошлости: „Бљесак“, „Олуја“, итд. (види Јовановић, исто, стр. 100)?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који су у селу Слабоштина 1942. године убили и у бунар бацили 1368 жртава међу којима је било педесеторо деце од 6 месеци до 14 година (Давидов, исто, стр. 213)?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који су у селу Драксенић 1942. године на превару довели и убили, мучећи их, 360 жртава (раскомадали су 25 девојчица и измрцварили и уморили њихове мајке) (Давидов, исто, стр. 212)?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који су у Млаки код Јасеновца, у цркви Светог пророка Илије, спалили живу децу (исто, стр. 144)?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је уништио – спалио, оштетио и оскрнавио – више од 450 православних храмова („Ни у једној области поробљене Европе није уништено толико културно-историјских споменика као на тлу Независне Државе Хрватске“ (исто, стр. 10));
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је уништио иконостас у православној цркви у Глини, дело академског сликара Павла Симића, из 1886−1887. године (исто, стр. 11), или пак иконостас у цркви манастира Хопово, који је дело најбољег сликара српског барока Теодора Крачуна, из 1776. године, или пак друге иконостасе из 18. века: у Старој Градишки, Слатинском Дреновцу, Великој Писаници, у цркви манастира Раковац итд. (исто, стр. 11)?

Да ли је потребно да наводим даље оно што би свакоме ко пише о овим темама требало да буде добро познато?

На питања уваженог господина Воларевића: „Зашто се по милион и први пут згражавамо над хрватским непочинствима над неким Србином, и живим и мртвим? Шта би још после Мачве из 1914, Јасеновца, Пага, Јадовна, Пребиловаца, Јастребарског… Бљеска, Олује, масовног и државом смишљеног паљења преко 2.800.000  књига које у ма чему подсећају на Србе…  шта би још требало да се деси па да наша зачуђеност напокон умукне?“, одговорићу следеће:

Поштовани господине Воларевићу, оно због чега наша зачуђеност не може, и не би смела, да умукне никада јесу константност и природа зла које Хрвати, готово од како су као нација конструисани, чине Србима, као и чињеница да су Срби, и након силних, дивљачких хрватских непочинстава, ипак остајали да живе ту, док коначно нису истребљени или протерани деведесетих година 20. века.

Готово је невероватно да је након свега на простору садашње Хрватске остао да живи и један једини Србин. Што се хрватског зла над Србима тиче, јасно је да је та константност последица чињенице да Хрвати за зла која су починили никада у историји нису били кажњени већ, напротив, награђивани су, додуше, од стране себи сличних.

Последњи пример за то јесте чињеница да је таква Хрватска постала чланица Европске уније. Извињавам се, коме ће њени представници причати о геноциду и о култури и одлучивати о томе да ли је нека друга земља геноцидна и коме ће бити отета културна баштина, а која ће квазидржава да уђе у Унеско? Зар та чињеница није потресна, зар није довољно опомињућа и зар није за константно чуђење и ишчуђавање свих нормалних људи широм света?

Што се природе хрватског зла тиче, након подробних истраживања што самог феномена зла, што конкретних примера хрватскога зла, утврдили смо следеће: због масовности усташких злочина искључујемо могућност да су злочине чиниле првенствено психопате („Такав злочин нису могли да почине неколико стотина психопата, умоболних и лудих усташа, како је то тумачено у комунистичкој Југославији, јер су у организованом убијању Срба учествовали и Хрвати који, као добровољни Павелићеви џелати, нису припадали усташком покрету“ (Јовановић, исто, стр. 104; курзив мој), ту врсту садистичког сатирања читавог народа можемо да разумемо само из ширег друштвеног контекста конкретне заједнице (хрватске државе), са њеном традицијом и „културом“.

Када је реч о „обичним“ Хрватима у НДХ, они су били не само равнодушни према ономе што државна машинерија ради њиховим комшијама Србима већ – имајући у виду масовност стратишта и начине уништавања српских села (Србе су најчешће убијале њихове комшије из суседних хрватских и муслиманских села) – слободно се може рећи да су многи „обични“ Хрвати узели активно учешће у јединственом геноциду извршеном маљевима, секирама и камама.

Равнодушности нема чак ни у суочавању с чињеницом да се „Олуја“ слави као државни празник. Ово слављење је дубинско, у њему активно учествују шире категорије хрватског становништва, као накнадно легитимисање, одобравање коначног уништења и изгона Срба с подручја Лике, Кордуна, Баније и северне Далмације. То је само још један показатељ присутности старог зла, не толико његовог цикличног појављивања, колико његове дуготрајне ураслости у све поре живота обичних људи те заједнице. Имајући у виду до сада наведено, а првенствено чињеницу да се у Хрватској велики злочин коначног решења српског питања убијањем и масовним протеривањем Срба слави – не само од стране државе, већ и од стране широке популације, тада бисмо могли зло Јадовна, Јасеновца, Олује и Бљеска назвати – празничним злом.

Најпре, масовни покољи и свирепости у погрому, четрдесетих година 20. века, чиниле су задовољство починиоцима зла (в. Јовановић, исто), због чега можемо рећи да је то колективно „уживање“ хрватских нациста било својеврстан вид светковине.

Садистичка мучења и масовна сатирања била су заправо ритуал у ком су се злочинци, осим што су осећали задовољство, осећали и такмичарски, па су тако неки од њих „заслужили“ да се нађу и у Гинисовој књизи рекорда. Наиме, „Фра Сотона Филиповић само током осам дана заклао је у Јасеновцу 12.000 људи, а Петар Брзица је у току једног дана 1942. године у Јасеновцу заклао 1360 људи.“ (в. Јовановић, исто, стр. 107‒108).

Зар то није бар за константно чуђење, поштовани господине Воларевићу? Зар чуђење, како је то филозофија одавно утврдила (овде), није први и одлучан корак ка сазнању – у овом случају ка сазнању о дубини и дуготрајности хрватског тоталног зла које хоће да сатре наш народ?

Коначно, није баш најтачније да, како кажете, „Београд не жели Владана Десницу“. Београд је, као што сви знају, често инертан, арогантан и лењ.

Сава Шумановић (1896 – 1942), велики српски сликар; на Велику Госпојину 1942. ухапшен од стране усташа са још 150 Срба; после мучења, сви су стрељани, а потом сахрањени у заједничку гробницу

Узмимо као пример судбину Саве Шумановића. Не зна се како су га усташе убиле, маљем или метком (овде), а такође никада није утврђено да ли су му усташе, пред смрт, сломиле руке уз луциферски коментар: „Ево ти, па сада сликај!“, као што се прича (овде, коментар: „Nema zaborava“).

Зашто не знамо поузданост те приче? Зато што је Шумановић сахрањен у заједничкој гробници и зато што никада – током 75 година – у Србији никоме није пало на памет да нађе његове посмртне остатке и достојно их сахрани.

Да ли је Шумановић уморен метком или маљем, да ли су му збиља сломљене руке, како би му се демонски извршитељи ругали – то још не знамо зато што је држави Србији „скупо“ да издвоји новац како би то испитала.

Свака Шумановићева слика кошта данас између 80.000 и 120.000 евра (овде). Његова целокупна уметничка заоставштина, од 350 уља на платну и 67 цртежа, предата је у надлежност Србији (овде). Зар је могуће да Србија не жели да открије појединости његове трагичне судбине, зато што „нема новаца“?

„Београд“ не ниподаштава ни Десницу, ни Шумановића, већ од такве врсте заборава пати цела Србија и то је наша трагедија. Но, никако ни би требало да скрајнемо веома значајну чињеницу када је реч о хрватском геноциду над Србима и хрватском слављењу сопствених злочина, као и о ћутању о свему томе у савременој српској култури (а посебно уметности): све је то само наставак полувековне титоистичке матрице планираног заборава и самозаборава (Давидов, исто, стр. 19−22; Јовановић, исто, стр. 186−189; 197; Бојан Јовановић, Памћење и самозаборавовде).

И то се мора променити. Било би часно да на тој промени раде припадници културне елите или пак освешћени и непоткупљиви појединци. Српска култура у целини само ће тако постати боља и хуманија. Хвала и господину Воларевићу што својим писањем даје допринос томе.

(Изглед и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Фонд Стратешке Културе

(Visited 87 times, 1 visits today)
ГЛАВНА
3 comments on “Слађана Илић: КУЛТУРА „ХРВАТСКОГА“ ЗЛА И КОНСТАНТНОСТ СРПСКОГ ЗАБОРАВЉАЊА
  1. Јесте. То зло јесте за чуђење. Али је више за чуђење наше мирно прихватање тог зла, нека помиреност…скоро тупост и равнодушност према том злу који је скоро сатро Србе преко Дрине. То питање „докле ћемо да бројимо мртве“ има само један одговор- док их не пребројимо. То смо дужни. Дужни смо и да сазнамо како је уморен Сава Шумановић. Дужни смо и да сачувамо сећање на Владана Десницу тог потомка Јанковић Стојана.
    Али пре свега да се одбранимо од зла сталним подсећањем на његову монструозност.

  2. Баш тако, наше мирно прихватање чуди још више. Можда, напросто, људски мозак, мозак који се није изметнуо на зверски, не може да се „прилагоди“ и да појми то есенцијално манифестовано зло, па га отура, прекрива плаштовима сна и делимичног заборава, како би му било лакше. Чини се да, колико год су крволоци и они који славе проливену крв далеко од катарзе, исто толико су и живи припадници кланог, јамаченог и прогнаног народа далеко од прихватања свих ужаса причињеног зла, и исправног опредељивања будућег поступања.

    Сећам се да је пок. Милић од Мачве наводио како су усташе мучиле Саву Шумановића. Не само да су му одсекле руке, већ су га таквог, осакаћеног, потапале у живи креч.

    • А можда и због тога што је то непревазиђена траума.
      Сећам се једне емисије о холокаусту (исправније-шоа) у којој су интервјуисали две сестре које су као деца преживела Аушвиц. Пошто су биле различитог узраста биле су раздвојене и старија је слала млађој неке корице хлеба преко стражара. Требало је 50 година да прође да је она пита да ли је и добијала те корице. Одговрила је да јесте.
      Али то најбоље говори каква је то и колика траума била-ни о животним стварима се не може причати а камоли о мучењима и злочинима.
      Тако су ови злочини записани у колективној свести Срба и треба времена да долика количина бола дође до свести а не добеде до мржње. Мржња је ипак слом личности. што и ови злочини показују.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *