Милослав Рајковић: КРИВОТВОРЕЊЕ „СРПСКОГ ЈЕВАНЂЕЉА“

Зашто је превод Сарајевског преписа Законоправила Светога Саве у издању Митрополије дабробосанске издавачки и научни промашај, а не „подухват стољећа“


Законоправило Светог Саве: Превод Сарајевског преписа. Манастир Добрунска ријека, Дабар, 2019. (Извор: СПЦ)

Група универзитетских наставника из Бањалуке и Источног Сарајева и монаха манастира Добрунска ријека за само осам година припремила је и издала најпре фототипију (2013) и непотпун превод Сарајевског преписа Законоправила Светога Саве (2015), а прошле године и цео превод овог најобимнијег и најзначајнијег књижевноправног споменика Срба у средњем веку, у спомен на осамстогодишњицу стицања аутокефалности Српске православне цркве (тада Жичке архиепископије). И фототипију и превод издао је „Дабар“, издавачка кућа Митрополије дабробосанске.

Прво издање превода Сарајевског преписа Законоправила, из друге половине XIV века (данас у Музеју Старе православне цркве у Сарајеву), не садржи превод четири основне главе: 46, 47, 55 (Грађански закон) и 56, као и недостајућег текста још четири главе канонског дела (22, 35, 36. и 37). Сарадницима на овом послу требало је четири године за фототипско и издање непотпуног превода и још четири за комплетан превод. Рекло би се, подвиг без преседана! То ни највећим умовима наше науке није успевало, ни самој Српској академији наука, па су тај замашан и врло сложен посао остављали неком стручнијем и способнијем. Светом Сави, састављачу и преводиоцу Законоправила требало je у оно време десетак и више година да би својим Србима подарио први зборник црквених правила и грађанских закона на њиховом народном језику (Петровић 2013: 79-97; уп. Историјски часопис, XLIX, 2003, 27-45).

Објављивање фототипије и целовитог превода Сарајевског преписа оцењено је као „издавачки подухват стољећа“ (З. Никитовић), „плод заједничког рада стручњака филологије, теологије и права“, „свједочанство српске писмености и високостилозоване хришћанске културе“ (В. Бартула), „најважнији подухват…“ и „сунца зрак из Републике Српске“ (портал Тамо далеко), те с препоруком „сваком интелектуалцу“ и свима којима је до Српства и Светога Саве. Превод је представљен у АНУРС и на 59. београдском Сајму књига, фототипија својевремено у Матици српској, а исто тако и нa електронској изложби 800 година Номоканона Светога Саве (3. фебруар – 1. март 2019) у Матичиној Библиотеци, на сајту Српске православне цркве. Није нам познато да је о првом „целовитом“ преводу Законоправила писао неко од стручњака за ту област, а биће као што се некада Јагић пожали у писму Илариону Руварцу да таквих „код нас никако и нема“.

Нажалост, нити је прво издање превода (и фототипија) „издавачки подухват стољећа“ (може ли то бити непотпун превод без најважније главе грађанског законодавства?), нити цео превод „најважнији … у последњих 100 година“ (јер по свему далеко заостаје за Критичким издањем да је свако поређење излишно), ни „зрак из Републике Српске“ (други зраци Српству отуда стижу), нити ће олакшати „будућа научна истраживања“, јер и фототипија и превод већ самим својим настанком, за незамисливо кратко време ако се ишта зна о сложеној садржини Законоправила, проблемима превођења и за то неопходним знањима, изазива априорну сумњу у научну вредност издања.

Упадљиво је да се сарадници на овом издању, када свој приступ хоће да оснаже мишљењем неког ауторитета, искључиво и некритички позивају на двојицу истраживача, Сергија Троицког и Димитрија Богдановића. И фототипија и превод интегралног текста садржи чланак Шта је Свети Сава уврстио у Законоправило (из радова С. В. Троицког), који је сматрао да одмах после Иловичког, треба фототипски издати Сарајевски препис, као „најзначајнији после њега“. Троицки је читаоцу представљен као „велики научник у црквеноправној теорији 20. вијека“, иако је он, пре свега, био стручњак за црквено право, а не „теоретичар“.

Иловички препис

Од свих истраживача који су радили на припреми критичког издања, Троицки је највише дао у рашчишћавању појединих питања, као што су Савино ауторство, основни текст издања и др., а самог Богдановића је сматрао помало „неозбиљним“, јер се много колебао у избору основног текста и питањима Савине улоге у састављању и превођењу српског Номоканона, све до своје преране смрти („… није до краја разјашњена Савина улога у састављању овог кодекса уколико је реч о томе ко је непосредно превео грчке текстове…“, Списи Светога Саве, Просвета/СКЗ 1986, 18-19), за који је користио чак 11 назива (као да није реч о истом делу), рекорд који никада неће бити оборен. Тврдио је и да: „Преводилац, очигледно, није најбоље знао грчки језик…“ (Историја Црне Горе, књ II, том I, Титоград 1970, 111). Занимљиво је да трудбеницима око превода Сарајевског преписа ниједног тренутка није пала на памет чињеница да ни С. Троицки, ни Д. Богдановић (а имао је за то сва потребна знања) нису иза себе оставили ни пола преведене странице, као што нису ни многи старији истраживачи. Али В. Јагић је поштено признао: „.. тај посао није лак… тако сам ја тај посао оставио другима“ (Архив САНУ Бр. 4979).

Извођачима дабарског „подвига“ свакако је познато да је у оквиру Историјског института САНУ, сада самосталне научне установе, др Миодраг М. Петровић, научни саветник, започео рад на Критичком издању Законоправила Светога Саве и наставио по одласку у пензију. Резултат досадашњег Петровићевог истрајног рада на том капиталном пројекту (за који су у Српској академији наука припреме, углавном с мршавим приносима, започеле још педесетих година прошлог века) за сваког ко темељно хоће да проучава Савин „највећи књижевни рад“ (Н. Радојчић), незаобилазне су књиге: О Законоправилу или Номоканону Светога Саве/Расправе 1990; фототипија Иловичког преписа из 1262. године, најближег Савином протографу, као основног текста превода, 1991; Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, Манастир Жича 2004, превод првог канонског дела, 6 уводних и 47 основних глава; Црквенограђански значај Законоправила Светога Саве, Одабрани радови у шест књига, Књига трећа, 2013. Ускоро ће на светлост садашњег српског језика изаћи и дуго очекивани други део Законоправила, обимнији од првог, у коме је претежно грађанско законодавство, са обимним предговором аутора, јединственим регистром, уазбученим пописом литературе која се односи на ово дело.

У дабарском издању М. Петровић је готово невидљив, а камоли неко ко ће својим радом одужити дуг српске науке према Светоме Сави и највећој српској књизи. Његово име и референце се три пута помињу у фуснотама и једном у приказу З. Никитовић (Прилози, V, 2016, 197–212), који завршава Петровићевим преводом Савиног поговора, преузетим из жичког издања Законоправила, с тачним навођењем страница, али без имена преводиоца. Све што о Законоправилу знамо после смрти Троицког и Д. Богдановића, сазнало се, пре свега, истраживачким трудом Миодрага М. Петровића. Петровић је указао и на погрешне закључке Троицког и оповргао Богдановићеве тврдње, као што је она да Свети Сава „није најбоље знао грчки“. Утврдио је и да је састављач Законоправила у избору тумачења канона „предност дао Аристину, углавном због тога што није опширан, а не Зонари, како је мислио Д. Богдановић“ (2013:91).

Миодраг Петровић је атински ђак, али као докторанд и ученик Сергија Троицког, који је у преважном подухвату (М. Пешикан) критичког издања Законоправила високо надмашио свог учитеља, и Богдановићев непосредни наследник на пројекту, који је даљи рад крунисао фототипијом Иловичког преписа, на којој је први пут заблистао изворни наслов Савиног зборника. Отуда, непозивање на Петровићеве резултате фалсификује стварну историју истраживања Законоправила.

Миодраг М. Петровић (Извор: Борба за веру)

Да ништа друго није урадио, говорио је блаженопочивши епископ будимски Данило (Крстић), него у научну литературу једино вратио изворни назив Законоправило – обезбедио је трајни спомен у своме роду. Преводиоци и сарадници дабарског издања Сарајевског преписа Законоправила усвајају тај у науци прихваћен назив (има понеких којима је још милија грчка реч номоканон), али ни у напомени нема Петровићеве расправе Од Крмчије до Законоправила (в. О Законоправилу… 1990, стр. 7-39; уп. Петровић 2013:105-137). Ту се, између осталог, говори и зашто појмовну целину Законуправило (Законоправило) не треба разбијати на „непојмљиву формулацију“ правило закона или закона правило (1990:33; 2013:131), као што се то чини у приказу фототипије и непотпуног превода Сарајевског преписа („Путоказују Закону Правила како постати бољи човјек“, с. 209).

Темељна ваљаност Петровићевог критичког издања лежи у преводилачком поступку, а он је, уз познавање српскословенског, непримењив без два основна услова, доброг познавања грчког језика и византијских номоканона, на шта је још руски канонолог и византолог В. Н. Бенешевич, несуђени преводилац Законоправила на српски језик, указао на конгресу византолога у Софији 1934. Бенешевич је био врсни познавалац и грчког језика и византијских црквеноправних кодекса, а то је управо оно што као аутора критичког издања одликује М. Петровића. У историографији је овај сој стручњака заиста малобројан и то је најкрупнији разлог што се на превод чекало још од Вука и Копитара. Академик Пешикан је, дакле, одлично знао зашто је управо М. Петровића наговарао да се прихвати превођења. Био је „уверен“, пише у једном писму, „да је ствар у правим рукама“.

Поводом једне најаве превода Законоправила, 1997, Љубица Штављанин-Ђорђевић, археограф-саветник Народне библиотеке Србије, сарадник у првој деценији рада на критичком издању, посведочила је аутору овог текста: „Научници нису одустајали од овог посла због неодоговорности, већ из немоћи. Нико није смео да се упусти у један тако обиман и сложен подухват. Петровић је најбољи стручњак у овој области, савесно ради, чепрка до најмањих ситница. Овај посао ако се не ради како га Миодраг Петровић ради, упоредо са грчким текстом, не може бити солидно урађен“.

Озбиљнији увид у дабарско издање и поређење са оним што је објављено и што ће бити објављено у другом делу критичког издања Иловичког преписа пружа довољно аргумената да целовит превод који је понудила Дабарска група квалификујемо као издавачки и „научни“ промашај, издање недостојно Светога Саве, као саблазни чин са много присвајања туђег рада, што се у науци сматра плагијатом. Недопустиво је да се после деценија комунистичког остракизма према Светоме Сави и његовом највећем делу, својеврсном „Српском јеванђељу“, јер се састоји из богонадахнутих књига, како их сам Сава назива у свом знаменитом поговору (ИП, л. 398б), тапији на место које смо још пре осам векова изборили на карти Европе, у првим деценијама XXI (догодине је осамстогодишњица како је сваки српски епископ добио ту главну „архиепископску књигу“, па и епископ дабарски), односимо несавесно и безобзирно, не презајући од кривотворења. Дабарски превод је последњи у низу таквих аката.

Али пођимо редом:

  1. Кривотворено, непотпуно, пиратско, „коауторско“ издање Историјског института у Београду (2005), одштампано на папиру који је преводиоцу поклонила Српска црквена општина у Трсту, а Институт и несуђени донатор фирма ADOC присвојили, из чега се изродио маратонски судски спор који још траје. Овом бешчашћу академик А. Младеновић је додао свој обол у виду нечасног приказа у коме Љ. Штављанин-Ђорђевић, као „коаутору“, приписује не само „разрешавање“ текста Иловичког преписа (због чијих се грешака, а њихов број премашује хиљаду „није могао очекивати ни исправан превод“ и отклањане су тек „довођењем у везу са изворним грчким речима“), него и текстолошке и све друге „послове“ приликом „свог успешног превођења Законоправила на данашњи српски књижевни језик“ (Археографски прилози, 28, 2006), иако она није превела ниједну реченицу нити је за тај посао била стручна, а да јесте – самостално би наставила рад на другом делу у оквиру Историјског института.
  2. Фототипија исправног – жичког издања (2004) коју је, опет на пиратски начин, профита ради, урадила група приватних лица из Земуна, те исте 2005. године, чије је растурање морала да забрани Републичка инспекција.
  3. Пригодна „спомен-свеска“ коју је Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 2012, објављује поводом 750 година од настанка Иловичког преписа Законоправила (приређивач и писац поговора проф. др Ђорђе Трифуновић), у симболичних 750 примерака, само именом подсећа на монументално дело Светога Саве.
  4. Издање Законоправила Министарствa правде Србије (како је оно само далеко од Савине и Душанове правде!) крајем 2015. године, чији је „носилац“ била министар Нела Кубуровић, а приређивач њен помоћник, које је намеравало као „репрезентативни државни поклон“ да дели представницима „више од 60 земаља“, а у коме се „ништа из Градског закона Законоправила не наводи“ и „лик Светога Саве искривљено представља свету“ (из необјављеног писма М. Петровића Вечерњим новостима које су објавиле похвалу том „изузетном издавачком подухвату“).
  5. Крајњи резултат сврстао је и дабарско издање преводаСарајевског преписа у овакве подухвате. Скрпљено је на брзину, по цену преузимања туђег рада, плагирања и насиља над некадашњим и садашњим српским језиком, „узорном граматичком и синтаксичком нормом“ Савиног српскословенског изворника.

Дабарским прегаоцима, макар на речима, не можемо спорити разумевање значаја Законоправила, ни мотив да ту књигу учине доступном „широј јавности“, али никаква је корист од тога што ће се она наћи у библиотекама правних, теолошких и филолошких факултета, ако приредимо издање „које би могло изазвати неправичан суд о знаменитости дела што га је учинио св. Сава…“ (Н. Радојчић, Властел у Закону градском Номоканона св. Саве, Глас САН, CXCIII, 1949, стр. 1-2). Због неупућености, или нечег другог, они нису у стању да схвате колико својим издањем наносе огромну штету науци и српском роду игноришући сва досад објављена истраживања у вези са Законоправилом. Уверљиво је Миодраг Петровић показао да за ваљану обраду његове сложене грађе, достојну труда Светога Саве, треба рачунати, не на године, већ на деценије. Знатан део Предговора другом делу Законоправила М. Петровић је посветио управо дабарском издању написавши да га „превод Сарајевског преписа Законоправила Светога Саве подсећа на тешког болесника коме не зна са које стране да приђе“.

(Извор)

– Не поштујући основно правило: проучити па издати, фототипским издањем и преводом на савремени српски језик приређивачи су оштетили Сарајевски препис Законоправила – каже Петровић. – Погрешан превод Сарајевског преписа говори о неозбиљности и нестручности преводилаца и приређивача тог изузетно значајног преписа. Истовремено, говори и о оправданом одустајању многих стручњака, било појединаца или установа кад закључе, раније или касније, да је без напоредног коришћења одговарајућих грчких изворника немогуће да се ваљано тај посао обави. Приређивачи фототипије Сарајевског преписа су у поговору О Законоправилу Светога Саве навели важне речи Н. Радојчића: „… Заиста је штета што Номоканон није у целини издан…“, свесно изостављајући оно што се односи на њих: „Но још већа би штета била, кад би Номоканон св. Саве био недостојно издан. А њега није лако објавити да напори издавача буду достојни величине рада св. Саве и његових сарадника…“

Насупрот томе, редактори превода Сарајевског преписа Законоправила пркосно и заносно у свом предговору истичу: „Очекујемо да ће овим преводом бити олакшана будућа истраживања научних, теолошких и културолошких феномена који су садржани у овој значајној књизи, да ће она помјерити границе досадашњих сазнања и исправљати оцјене које су у различитим научним областима, усљед непознавања овог споменика, олако изрицане. Процесом приређивања обнављају се и сами језици, па је тако и овим немалим преводилачким напором оживљен и древни српски језик – преведеним текстом продужен је живот изворног текста, самим тим и аутентично светосавско предање и традиција“ (стр. XIV).

– Таквим преводом не само да неће „бити олакшана будућа истраживања“; или „помјерене границе досадашњих сазнања“; или „оживљен древни српски језик“; или „продужен живот изворног текста“, него ће постати јасно колико су оштећени лик и дело Светога Саве, и колика је пометња унета у науку – каже Петровић.

Приређивачи фототипије насумце, што ће рећи нетачно, истичу: „треба посебно нагласити да је Свети Сава сам урадио, преплићући норме из византијских зборника, уграђујући у њих установе старог српског обичајног права“ (стр. XIX и XXIII). Насупрот томе, М. Пeтровић oдговара да никаквог трага нема о томе да је Свети Сава у Законоправило „уградио установе старог српског обичајног права“. Нетачно, такође, пишу: „У Законоправило-Номоканон је Свети Сава уградио све оно за шта се борио – равноправност и независност националних цркава“ (стр. XX). Насупрот томе М. Петровић истиче да не постоји реченица нити једна реч у Законоправилу о некаквој „равноправности и независности националних цркава“.

Извор: Матица српска

О несвесности и несавесном приступу приређивача фототипије Сарајевског преписа говори не само Предговор, него и састав садржаја. „По њима, све што је писано киноваром (црвеним мастилом) пренето је као наслов, макар то био и крај неког списа. Тако су крај другог предговора у садржају представили као наслов: ‘У љето 6317. од почетка свијета….16’. Чак ни странице не наводе тачно, јер то није на стр. 16, већ на страни 17. Сем тога, погрешно наводе годину. Није ту написана година 6317, већ 6391, јер не знају да читају словне бројке.“

Теже природе су њихове нетачности, као на пример у Прoхирону, Грана двадесет девета: О кодицилу, то јест, допуни завештања, где читамо: „Кодикилос се каже недостатак разума (!) за састављање завјештања“, а прави смисао је: „Кодицилом се исказује допуна која у завјештању недостаје мишљењу завештаоца“; ум. „Различите јединских јереси“, исправно је „Разлике јелинских јереси“; ум. „Писмо Јустинијану Јовану…“ треба да стоји: „Писмо Јустинијана Јовану…“ Неписменост приређивача фототипије Сарајевског преписа Законоправила Светога Саве огледа се и у неправилним реченицама, као нпр., „Светих Апостола и онима са раније одржаним светим саборима“; „… где се сакупише свети оци написаније светих отаца…“ (гл. 12).

Професор Станка Стјепановић, један од преводилаца Сарајевског преписа, прошле и претпрошле године неколико пута је телефонирала М. Петровићу интересујући се да ли је превео Градски закон. Сада је јасно зашто. „ До 48. главе имали су под руком мој превод“, каже Петровић, „позивајући се и на пиратско, непотпуно издање Историјског института у Београду. Колико су користили мој превод то није тешко доказати, као што није тешко указати и на одступања од њега заменом сличних речи, другачијом конструкцијом реченице, одступањем од изворног текста – све у намери да покажу самосвојност у превођењу. У том смислу исправљају и Светог Саву па имена византијских владара (Копроним, Погонат, Порфирогенит) пишу у оригиналу иако их је он превео на српски или поједине догматске термине (нпр., ипостас = састав), српску реч вено замењују с позајмљеницом мираз...“

Зато у Предговору не износи њихова одступања до 48. гл., већ се задржава на двема само главама, 55 (Градски закон, Прохирон) и 60 (Светог Дијадоха беседа „откривења“…) из другог дела за који нису имали у рукама његово превод. „Када сам сазнао да журе са преводом целог Сарајевског преписа, и да ће га ускоро објавити свесно сам одложио да предам у штампу свој превод од 48. главе и наредних до краја. За науку није битно ко је први нешто урадио, него ко је, у овом случају, верно пренео изворни текст. Смисао ових речи схватиће сваки корисник објављених превода.“

Исписали смо петнаестак грешака и парафраза извађених из Закона градског, датих у табеларном прегледу. Римским бројем је означена грана, а арапским глава, а наспрам превода дабарског издања исправан превод М. Петровића, у загради је број стране штампаног СП односно Петровићевог завршеног превода ИП. На пример, I, 13: ђавоимани (с. 282), исправно: умоболни (с. 55); II, 5: Ако за ово нису знали (283) – А ако не знајући тако нешто, узеше залоге обручења (58); III, 1: никакве тужбе нема за имање које (му) није дато (284) – никаквог потраживања нема за непредате ствари (59); III, 6: не отима (284) – не поништава (61); V: О склапању брака (287) – О ваљаности брака (67); VI, 3: Ако дијете (!) умре без завјештања (282) – Ако без завјештања умре (муж) (71); VII, 22: И хранитељ нечије кћери или имања (291) – И чувар (треба: хране, а не кћери) или имања (82); VIII, 3: Ако није дошло до (склапања) брака, а да се новац, неће се наћи у процијењеном (миразу) већ њега прима жена (!?) – Кад се брак не оствари, жена прима не цену оног што је дато и процењено, него ствари (83); VIII, 6: Дам дар од себе у њено даровање (292) – Предам њој даровани с моје стране дар (84); VIII, 9: Ако по дијеловима бијаше издавано имање које бијаше вриједно (292) – А ако је посебно у њиву утрошено онолико колико је вредела (84); X, 4: За ово нема ријечи забране (294) – У томе не постоји разлог за подвлашћеност (90); XII, 3: Дар за случај смрти је када неко жели себи или онога који прима дар учинити значајнијим од свог наљедника (298) – Поклон по смрти јесте када ко хоће већма до себе да држи, него до поклонопримца а више до примаоца него до свог наследника (101).

Или, у насловима: О прстењу (Глава 50.), а исправно је О прстену; Грана девета Прихорана: О заштити мираза и његовом оптерећењу (с. 292), а исправно је: О потраживању вена и његових терета (с. 84)… Примера је много, у шта ће се читалац Предговора лако уверити, да се од њих велика књига може направити.

Да би читалац схватио веродостојност изложених разлика између Петровићевог превода и превода Сарајевског преписа Законоправила, неопходно је да пред очима има изворни српскословенски текст. У дабарском преводу изворног текста нема, његово објављивање наличи трчању пред руду и само је унело забуну код обичних људи.

Законоправило Светог Саве: Превод Сарајевског преписа. Манастир Добрунска ријека, Дабар, 2019. (Извор: Митрополија дабробосанска)

На питање једног Србина из Канаде: „Какво је то Законоправило у једној књизи и о каквом је преводу реч?“ аутор критичког издања одговара: „Онај ко чита превод Сарајевског преписа може лако стећи утисак праве смутње у правној науци, до мере да помисли да Свети Сава није разумео шта ради. У односу на наведене промашаје приређивача фототипије, већу штету су нанели Светом Сави, његовом делу и науци: главни и одговорни уредник, преводиоци, редактори, лектори и коректори Сарајевског преписа. Много су опаснији непријатељи ове врсте, него непријатељи споља, јер свесно или несвесно, из незнања и лакомислености, разарају српску кућу“.

Писци предговора Уз превод Законоправила Светога Саве, правдајући неспособност и нестручност преводиоца, из чега су неминовно произашли и недостаци превода, посебно подвлаче: „Непотпуна информација којом су резултирали одређени дијелови Прохиронанастала је усљед недостатка тумачења“ (стр. XIII). Та „непотпуна информација“ није последица „недостатка тумачења“, шта год под тим разумели, него је последица незнања српскословенског и грчког језика, непознавања средњовековног црквенограђанског византијског права, православне теологије и историје хришћанске цркве, а тиме и немогућности упоредног коришћења грчких изворника.

Дабарско издање намеће неколика питања: Зашто Српска православна црква омогућава кривотворење свог још увек званичног канонског зборника, и то са благословом надлежног архијереја? Зашто Српска академија наука и уметности дозвољава просипање бисера средњовековне српске културе? Зашто правни, филолошки и богословски факултети све то немо посматрају? Када би у СПЦ, САНУ, на Правном факултету Универзитета у Београду, као најстаријем у земљи, постојало надзорно тело које би вршило контролу над оваквим издањима, сигурно ни тешких издавачких промашаја и разних злоупотреба туђег научног рада не би било.

Овакав превод Сарајевског преписа Законоправила Светога Саве неће обасјати пут „којим Србима ваља ходити кроз тамну ноћ глобалне антикултуре“, како се у издању фототипије понадао поч. митрополит Николај. Али када се већ урађени други део Петровићевог критичког издања Законоправила појави на светлости савременог српског језика, и тај Божански спис засија као пун Месец, обасјавајући нашу помрачену свест о идентитету и историјском трајању, моћи ћемо с поносом да се сетимо речи Милована Витезовића од пре 29 година, на промоцији фототипије Иловичког преписа: „Ево нас на својим темељима, са којих смо пре осам векова у укупној тадашњој правди надвисили Европу“. Тада смо били своји (том присвојном заменицом Сава назива Србе, тј. преводи реч Ромеји), као своји смо између клања и орања (И. Андрић/М. Екмечић) опстали кроз столећа и нема тог разлога да своји не останемо данас и сутра. Залог томе је овај књижевноправни спис првог архиепископа „све Српске земље и Поморске“. Ништа вредније ми немамо од те темељне књиге нашег постојања у којој као у огледалу видимо ко смо, какви смо били, а видимо и какви смо данас, и какви треба да будемо.

Опасан Савином трудољубивом истрајношћу, како иначе треба радити један национални посао првог реда, аутор критичког издања Законоправила Светога Саве је настојао да српској науци остави једно узорно издање. И великом Хомеру се дешавало да понекад задрема, па будућем кориснику свог превода М. Петровић поручује:

– Задивљујућа умешност Светога Саве да верно пренесе смисао обимних текстова из грчких изворника, као и његово виђење о томе да се ради о „богонадахнутим књигама“ додатно су ме обавезивали на будност при раду, Свестан сам, међутим, смисла латинске изреке: Errare humanum est (Грешити – људски је). Зато, ко уочи да сам погрешио тамо где ми је будност опала, нека грешку јавно исправи на славу и радост Светога Саве.

П. С. Можда ће генерални секретар Председника Србије сада схватити разлог који нас је нагнао да летос затражимо разговор, на који, упркос уверавању његовог најближег сарадника, нисмо позвани. Попут Диогена са фењером, тражимо човека који ће да схвати од коликог је значаја за Србе и светску науку критичко издање Законоправила Светога Саве, које се по нечијем ћефу потеже по судовима још од 2004. године, због пиратског издања. Да ли је само оно у питању?

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Стање ствари

(Visited 123 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
One comment on “Милослав Рајковић: КРИВОТВОРЕЊЕ „СРПСКОГ ЈЕВАНЂЕЉА“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *