У Божићном тропару, пред рождество Господње, пева се „Исаијо, ликуј!“ Тропар узурпаторове разбојничке „скупштине“ је „ликуј, Анте Павелићу, јер чак ни као лажни представници српског народа који си ти четири године таманио, ми нећемо жигосати твоје геноцидно злодело.“
Контроверза око броја жртава Србоцида 1941-1945. у Јасеновцу, логору смрти тадашње хрватске државе, не јењава и у међувремену је постала и једна жалосна српско-српска рововска битка
Кевин Бери пише о шпањолици као о већем и обимнијем злочину него што је припрема и изазивање два светска рата. На бојним пољима у Првом светском рату погинуло је укупно десетак милиона људи; шпањолица је однела 5-10 пута више живота; а шпањолицу је изазвао „експеримент са бактеријском вакцином“
Гидеон Грајф стоји несумњиво на гледишту науке и етике, не дозвољава једном ad hoc трибуналу, једноумним политичарима, оркестрираним медијима и загриженим лобистима да га застраше или корумпирају, но он стоји и за нешто више. Он, наиме, никоме не дозвољава да безочним инфлационирањем и девалвирањем појма геноцида обезвреди Холокауст и банализује његове невине жртве, да их још једном онечовечи и сведе на једну ето само статистичку величину
После потпуне христијанизације и учвршћивања православља, српски народ је према црквеној и владарској идеологији Немањића постао „савршен“ народ, „Нови Израиљ“, „изабрани народ“, који је у сваком погледу изједначен с најстаријим, и свим осталим хришћанским народима света
Довести једног „нормалног“ човека дотле да у својој беспомоћној жртви у тренутку сопственог тешког криминалног и неморалног акта (мучење, убиство) не види своју мајку или своје дете, свог брата или своју сестру, подразумева висок степен психагогичног успеха редефинисања дотичне жртве – то жртвено биће за починитеља у том тренутку није људско биће, те његова сопствена радња за њега није нити криминална, нити грешна
„Мртвачка глава“ (Totenkopf) долази из немачке војне традиције. Контратрадицијско дејство „Мртвачке главе“ састоји се у потискивању традиционалног, више миленијума старог, српског амблема – крст са четири оцила – који потпуно ишчезава у хералдици „Црне руке“
Пошто су учврстили политичку власт након четири године крвавог грађанског рата, комунисти су пажњу усмерили ка својим идеолошким супарницима. Двадесет друге године 20. века одлучили су да избаце из земље све истакнуте чланове интелигенције који нису прихватили нову идеологију, нарочито оне који су имали утицај на младеж
Кад је, 1913. године – каже Казимировић – Апис боравио у Берлину (пуна четири месеца), Богићевић га је увео у тамошње кругове угледника из војске и политике, особито оних из војске, који су вођу Црне руке највише интересовали
Југословенски ратни циљ Србије из 1914, као и његово остварење 1918. у снажнијој су узрочно-последичној вези са Србијином вестернизацијом под аустро-угарским патронатом после 1878. него са међународним приликама Првог светског рата
Срби нису схватили да 1914. нису били нападнути због атентата у Сарајеву или због певања родољубивих народних песама, већ јер су гранични народ православно-словенске културолошке традиције, на првој линији фронта према другој великој традицији Европе
Пошто су преко Косова и Метохије из Авганистана за протеклих 20 година прошле хиљаде тона наркотика, сада је најављен долазак на Космет неколико хиљада авганистанских избеглица, тачније – сарадника окупатора своје земље.
У турском геноциду над мојим народом, страшном и прећутаном, брутално је убијено милион и по људи. Тада је то било три четвртине укупног броја Јермена. Нисмо желели невине жртве, пуцали смо у представнике државе која је починила тај ужас и у равнодушност света
Професор Милошевић основано закључује да није реч само о Стаљиновој неспособности да се суочи са очигледним чињеницама, већ и о његовој склоности „да се понаша у супротности са сопственим елементарним личним интересима“
Косовски завет остао је у сржи духовног живота српског народа у невероватно дугом временском распону, од култних списа савременика Косовског боја до песме „Догодине у Призрену“ Београдског синдиката. У различитим епохама мењао је облик и имена (Видовданска етика, Видовдански култ, Косовски мит, Косовско опредељење, Косовски завет), али је суштина остала иста
Народи се рађају и умиру; опстанак на историјској позорници ваља заслужити. Кад се окрену леђа Природи и њеном оностраном надгледнику, остаје батргање усамљеничког ума
Није било никакве жеље за променом, или макар ублажавањем створеног деспотског поретка, напротив – постојала је само жеља и спремност да се уклони и уништи све што би тај поредак угрозило
Са позиције савремене свепамети и ароганције губи се из вида да су нека традиционална знања била истинитија од накнадних „истина“