АНЕГДОТЕ О СРПСКИМ ВЕЛИКАНИМА

Пред вама су анегдоте о чувеним српским писцима, глумцима, сликарима, научницима, политичарима и другим знаменитим Србима. Анегдоте су сакупили Никола Ж. Мајсторовић (који је радио у Југословенском драмском позоришту као суфлер, глумац и асистент редитеља, и режирао преко тридесет драмских дела у драмским секцијама београдских школа; књига која обухвата анегдоте из живота дванаест славних глумаца објављена је 1986. године под насловом “СМЕХ И СУЗЕ – Анегдоте о великанима глуме”, издавач: Удружење за неговање револуционарних традиција и културно-историјских наслеђа “Вељко Влаховић” Београд) и Дејан Томић (члан Удружења новинара Србије; анегдоте и текстови о српској политичкој и културној елити током два века сабрани су у књизи “Знаменити Срби у анегдотама”, први пут објављеној 1999. године, а у већем обиму 2016. године, издавачи: РТС и ИК “Прометеј”).

НЕУСПЕХ ПРИРОДЕ

Када је познати сликар Урош Предић завршио портрет једне госпође, она се усуди да му каже:
-Морате признати, господине Предићу, да нисте успели добро да ме дате на платну.
-Шта да радим, госпођо, када ни сама природа није у томе успела! – одговори Предић.

ТИКВЕ
Дошао Кнез Милош у Бању Ковиљачу са синовима Михаилом и Миланом. Синови су отишли у бањски базен да се купају, али нису знали да пливају. Управник Бање позове зато свог момка и нареди му да негде у околини купи две тикве и да привеже деци како би научили да пливају. Чује то бањски лекар Ђока, па рече:
-Узалуд ћете тражити не само у околини, већ и у целој Србији, нећете наћи ни једну тикву, јер их је Господар све покупио и довео у Совјет.
Рекоше то кнезу Милошу, а он на то љутито викне:
-Кажите ви доктору Ђоки да не лаје, иначе ће прснути његова.

“КОД КОЊСКУ ЗАДЊИЦУ”
Чича Илија (Станојевић) је глумио у Српском народном позоришту у Новом Саду када је у Београду, 1882, откривен споменик кнезу Михаилу.
Једнога дана, боравећи у Београду због неког посла, Чича сврати у кафану “Дарданели” (на месту где је сада Народни музеј). Наручио пиво, и загледао се кроз прозор. Кад су га упитали о чему размишља, он одговори:
-Сада би ова кафана требала да се зове “Кафана код коњску задњицу”.

ЛЕПТИР
Бранко Секулић Лептир, пригодни песник, долазио је више пута и Змају и Лази Костићу, а може бити и другим нашим песницима, и сматрајући се као њихов “колега” очекивао је од њих признање за свој “књижевни” рад.
Поднесе Лептир на једном или два листића Лази Костићу неко своје стихотвореније и замолио га да му укратко напише свој суд о тим стиховима.
Лаза Костић му је написао:
“Свака строфа
Катастрофа”.

БОЈ НА ЉУБИЋУ
Кад је Вујић у Крагујевцу, у конаку Кнеза Милоша давао аматерске позоришне представе, догодило се ово:
По описивању и показивању Кнежеву Вујић је исценирао низ позоришних слика “Бој на Љубићу”. Кнез је гледао пробе и по што шта исправљао. На свечаној, пак, представи Кнез у једном моменту устаде и викну:
-Није тако! Чекај!
По том се попе на позорницу па стаде казивати како треба сцену извести. Кад нареди све, пође своме седишту, да посматра, а Вујић који је играо пашу, дубоко се поклони и рече:
-Љубим руке!
-Ене га сад! – љутнуо се Кнез. – Е, синко, да си истински био на Љубићу не би ти то ни пало на памет.

ЂУРИН ОДГОВОР
Седели тако у кафани за два различита стола српски песници Ђура Јакшић и Радомир Брзак. У једном тренутку конобар донесе Ђури Јакшићу цедуљицу од Радомира Брзака на којој је писало:
“Стихоклепцу који је сваком мрзак
мућак јаје, мућку даје,
Брзак.”
А Ђура му на полеђини поменуте цедуљице одговори:
“Ој, песниче гласа штура!
Па зар даје који проси?
Па зар ћуран јаја носи?
Ђура”

НУШИЋ И ДРЖАЊЕ
Нушић је, прича тако отприлике иде, често, готово свакодневно сретао на улици неког старијег господина који му се усрдно јављао. Наравно, и Нушић се њему одјављивао. Све би било у реду, да се овај Нушићу није свакодневно обраћао са:
“Добар дан, гос’н Ђоко.”
Пошто је то потрајало, комедиограф не издржа но га једног дана задржа, те му рече:
“Извините, господине, али ви мене држите за Ђоку, а ја сам Брана.”

 МИНЏУ НА ПИРИНЏУ
Популарна глумица Жанка Стокић први пут летовала у Словенији, на Бледу. Увече, с друштвом за столом, Жанка замоли конобара за јеловник. Прочита у јеловнику “пишка на рижо”; то јело одабере и настави разговор с друштвом.
На љубазно питање конобара: “Шта сте одабрали за вечеру?”, Жанка се збуни, јер је у међувремену заборавила како се јело зове на словеначком језику, па да друштво не примети њену забуну, рече на српском:
-Донеси ми ону “минџу на пиринџу!”

НУШИЋЕВА ЗУБОБОЉА
Угледала Жанка Стокић у трамвају “оца” Живке министарке, Бранислава Нушића, с марамицом на лицу, па га упита:
-Господине Нушићу, како то изгледате!? Шта Вас то мучи?
-Зуби, проклети зуби, стално ме понеки боли.
-Е, да је Бог био паметнији, па да је дао човеку само један зуб, а место 31 зуба да је дао ону мушку ствар, колико би мање муке било!
-Куку, Жанка! Онда би сваки човек морао носити корпу за јаја.

ФИНО УХО
За време неке пробе хора, наш композитор Стеван Мокрањац морао је у неколико махова да прекида извођење, због једне чланице збора која је стално грешила. Савлађивао се док је могао, па јој најзад рече љутито:
-Извините, али Ви данас много грешите!
-Зар ја? – одврати она увређено. – Треба да знате да ја уопште не грешим! Имам ја финије ухо него многи капелник од заната.
На то се Мокрањац поклони и рече иронично:
-Кад је тако, госпођице, изволите одсад певати – ухом!

НАЈВИША ТИТУЛА
Приликом боравка у Београду Тесла је свом школском другу Моји Медићу испричао један догађај из Париза, а овај је причу пренео новинару:
Портир је Теслу поздравио:
-Клањам се, Екселенцијо!
-Моја је титула виша! – одговори Тесла.
-Височанство? – упитно ће портир.
-Још виша.
Ту портир занијеме, јер веће титуле није знао.
-Ја сам Србин! – растумачи мирно и достојанствено Тесла!

ЗЕТ – ГЛУМАЦ “ЋЕ СЕ ТРГНЕ”
Пре рата, Раша Плаовић се први пут оженио. Супруга му је била учитељица. У тазбини Рашиној, служавка што је код Рашиног таста радила га упита:
-Твоја се Ружа удала, а шта ти је зет?
Таст одговори нерадо: -Глумац.
-Ако… ако… ће се тргне, – рече служавка.

ДНЕВНИЦЕ
Драгомир Бојанић и Радмило Ћурчић, млади глумци Народног позоришта, организовали поводом ослобођења Крагујевца свечану академију – оперско-драмски коктел у којем су учествовали Жарко Цвејић, Драго Старц, Миливоје Живановић, Љубиша Јовановић и други.
После приредбе, сви одоше на вечеру у хотел “Дубровник”. У чело стола били су смештени Миливоје и Љубиша, у средини Гидра и Ћуре. Пре почетка вечере (а у договору с Љубишом и Ћуретом), Гидра саопшти свима за столом:
-Домаћини су ми рекли да свак плаћа за себе што поједе и попије, јер смо добили дневнице.
Поче вечера. Љубиша се обрати Миливоју:
-Бамбула, шта, зар само кафу?! Узми, једи!
-Нисам гладан, нисам ја “шабачка чивија”. И ти би требало да припазиш на јело. Пази ове младе! Гидра, много клопаш, а не види ти се, сигурно имаш пантљичару. Еј, “буљооки”, – обрати се Ћурету, – види колики ти је стомак, немој толико да једеш! Хоћеш да се шлогираш?
Сви су вечерали, сем Миливоја.
-Је ли, Љубиша, шта сад чекамо, зови келнера да платимо, жури ми се у Београд!
Љубиша рече шефу сале:
-Да платим!
Драги наши гости, све је плаћено, ако хоћете, можете добити још пиће и кафу.
У том моменту, Миливоје скочи и викне:
-Ја хоћу да вечерам, гладан сам, и то одмах!
-Сад ћу да видим да ли кухиња ради, – одговори шеф сале.
-То је, Гидра, твоја шала и овог Буљооког. Дневнице! Мангупарија!
-Чика Миливоје…
-Море, остави ти то, мени да објашњаваш?, – љутито рече Миливоје.
-На жалост, кухиња више не ради.
-Имате ли сендвич, сардину, сир?, – упита Миливоје.
-Ништа, само пиће!, – рече шеф сале.
Љубиша у смех!
-Шта се, Чивијаш, смејеш? И ти си кумовао Гидри!

СТЕНИЦЕ
Једном приликом се Радоје Домановић због службеног посла задржао у унутрашњости. Одсео је у једном хотелу. Кад је ујутру устао, хотелијер га упита:
-Како сте спавали, господине?
Радоје му на то одговори:
-Ја свакојако, али ваше стенице целе ноћи ока не склопише!

РАКИЈА
Јанко Веселиновић, философ Божа Кнежевић и песник Војислав Илић седели су у кафани “Код престолонаследника”. Сремац каже да су тамо седели они који воле да попију а не питају колико су попили него колико имају да плате. Једног дана нађу се сва тројица и у хору добаце келнеру:
– Момче, ракије!
Келнер није добро чуо па пита:
– Ракије? Какве, молим?
– Зелене, брате – рече Војислав – оне зелене, видиш да је већ јесен, дај да још мало уживам у зеленилу…
– Те, брате, те – потврди Јанко. – Оне зелене што је горка. Крваво зарадим, горко пијем.
– Ох-хој, Боже мој – хукну философ Божа. – Забога што питате, па горке дабоме. Горке, та и живот је горак…

ПОСЛЕДИЦЕ ПАДА
Доситеј Обрадовић је у лето 1807.године прешао у Србију, и сав се ставио у службу њој; годину дана касније већ је директор свих школа, васпитач Карађорђевог сина Алексе, Карађорђев секретар и саветник. Једном приликом Доситеј је био у винограду на Опленцу у Тополи и набрао неке траве да једе као салату, што онда у нас нико није јео. Поросила је кишица и Доситеј се поклизнуо. Идући озго низбрдицом, он удари поред градске куле и, као стар човек, чешће се оклизне и готов да падне.
– Чувај се да не паднеш, дедо! – викнуо је са прозора Карађорђе.
-Ниско сам, Господару, – узврати Доситеј – и ако паднем нећу се много убити, а нећу ни лупнути гласно: само се Богу молим да не паднеш ти са своје висине; и убићеш се, и чуће се на све стране света!

ДОБАР И ЗА ОПОЗИЦИЈУ
У своје време, кад је био председник владе Никола Пашић, појавила се потреба за изменом дотадашњег изборног закона. Израда закона била је поверена министру правде и још двојици министара. Кад је овај закон био готов донели су га Пашићу. А он, не читајући га, упита једног од њих:
-А какав је он, овај, за опозицију?
-Па, господине председниче, не ваља. Она ће бити на изборима осакаћена.
-Овај, знаш, немој тако. Направи други, али да бидне добар и за опозицију., јер, овај, знаш, може једног дана и ми да одемо у опозицију, па не мож`  после да се вратимо.

ЈА ТАКО НЕЋУ
Године 1963, у Југословенском драмском позоришту спремала се комедија Сан летње ноћи.
За столом, док су биле читалачке пробе и анализирао се текст, редитељ Беловић рече:
-Тражим од вас пуну ангажованост и велики рад. Ево вам пример како је Сергеј Ејзенштајн направио филм Александар Невски с Николајем Черкасовим. Радио је дневно по дванаест сати, и добио одличан резултат.
Љубиша (Јовановић) рече:
-Видео сам Николаја Черкасова у Лењинграду. Нема зубе, сав оронуо, савио се – старац! Ја тако нећу да радим.

(НЕ)ПОСТОЈАЊЕ И (НЕ)ПЛАЋАЊЕ
Једне вечери при крају 1817. године седели су у будимској крчми ”Код три секире” одлични филолози Сава Мркаљ и Лука Милованов.
Сава је радо говорио о питањима из философије, па је и ове вечери застао дуже на разговору о томе, док му једном не паде на ум да разлаже о привидности човекова бића. Говорећи о томе, стаде доказивати Луки како он, Лука, у ствари и не постоји, него се његово биће само привиђа машти Савиној.
-Тако је то, мој драги! – заврши Сава беседу. – Него плати овај трошак па хајд’мо дома!
Лука се спрема да пође, али ћути и не плаћа.
-Плати! – понови Сава. – Знаш да ја немам.
-Ти си ме уверио да ја не постојим – одговори му Лука. – Нити постојим, нити плаћам.
Намаче капу на очи и изађе.

(Приредио Зоран Туцаковић. Изглед и опрема текста, додаци и повезнице редакцијски.)

Изворник: “Вечерње новости” (штампано издање, 24.02.2017, – Култура, “Свака строфа катастрофа”), Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” Чачак (књига недеље), књига “СМЕХ И СУЗЕ – анегдоте о великанима глуме” (Београд, 1986), Београдска ка5анија (Знаменити Срби у анегдотама)

Related posts:

Мило Ломпар: У ОЧЕКИВАЊУ БИСТЕ: “А ШТА БИСМО С КОСОВОМ И ДА НАМ ГА ВРАТЕ?” Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (ЕВГЕНИЈЕ И. ЛАПТЕВ ИЛИ НАШ ЗАБОРАВЉЕНИ РУС) Свети владика Николај: БЕСЕДА НА ВИДОВДАН У МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ 1939. ГОДИНЕ Драшко Ређеп: АНТЕЈ СРПСКОГ СЕВЕРА Драган Крсмановић: ЕКСПЕДИЦИЈА “ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ” Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ Драгиша Бојовић: ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ И ИВО АНДРИЋ – МИСТИКА МЕЂУСОБНОГ ЧИТАЊА И ПРЕЋУТКИВАЊА Дејан Булајић: ДУГЕ СЕНКЕ И КРАТКА ПАМЕТ Мило Ломпар: АПЕЛ ПОКАЗАО ДА НИЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА ШАПТОМ ПРЕПУСТЕ Антоније Ђурић: КАКАВ ЈЕ ТО НАРОД КОЈИ ЋУТИ ДОК МУ ОТИМАЈУ КОМАД ОТАЏБИНЕ Радослав Гаћиновић: СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ СЕ ТОПИ ОТКАД ЈЕ СТВОРЕНА ЈУГОСЛАВИЈА Леонид Решетњиков: ЗАПАД РУСИЈУ СМАТРА ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИМ НЕПРИЈАТЕЉЕМ