Поетички раскорак у процени вредности историјске реконструкције у „Другој књизи Сеоба“ значајан је као симптом критичке нелагодности у разумевању нестандардног и сасвим неуобичајеног – који је преокретао читалачко очекивање – односа према историјском као чињеници времена и као чињеници човековог положаја у времену