1. И поче им говорити у причама: Посади човјек виноград, и огради плотом, и ископа пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, па отиде.
2. И када дође вријеме, посла виноградарима слугу да прими од виноградара рода виноградскога.
3. А они га ухватише, избише и послаше празних руку.
4. И опет им посла другога слугу; и онога нападоше камењем, и разбише му главу, и послаше га осрамоћена.
5. И опет посла другога, и њега убише; и многе друге, једне избише а друге побише.
6. А он имаше још јединога сина свога, вољенога, па им најзад посла и њега, говорећи: Постидјеће се сина мојега.
7. А виноградари они рекоше међу собом: Ово је насљедник, ходите да га убијемо, и наше ће бити насљедство.
8. И ухватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда.
9. Шта ће, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима.
10. Зар нисте читали у Писму ово: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла;
11. То би од Господа и дивно је у очима нашим.
12. И тражаху да га ухвате, али се побојаше народа; јер разумјеше да за њих говори причу; и оставивши га отидоше.
13. И послаше њему неке од фарисеја и иродоваца да би га ухватили у ријечи.
14. А они дошавши рекоше му: Учитељу, знамо да си истинит, и не обазиреш се ни на кога; јер не гледаш ко је ко, него заиста путу Божијему учиш. Реци нам, дакле, треба ли ћесару давати порез или не? Да дамо или да не дамо?
15. А он знајући њихово лицемјерје рече им: Што ме кушате? Донесите ми динар, да видим.
16. А они донесоше. И рече им: Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Ћесарев.
17. И одговарајући Исус рече им: Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу. И задивише му се.
18. И дођоше му садукеји, који кажу да нема васкрсења, и запиташе га говорећи:
19. Учитељу, Мојсеј нам написа: Ако коме брат умре и остави жену а дјеце не остави, да брат његов узме жену његову и да подигне сјеме брату својему.
20. Седморо браће бјеше: и први узе жену, и умрије без порода.
21. И други је узе, и умрије, и ни он не остави порода; тако и трећи.
22. И узеше је седморица и не оставише порода. А послије свију умрије и жена.
23. О васкрсењу, дакле, када васкрсну, којега ће од њих бити жена? Јер су је свих седам имали за жену.
24. И одговарајући Исус рече им: Не варате ли се зато што не знате Писма ни силе Божије?
25. Јер кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су као анђели на небесима.
26. А за мртве да васкрсавају нисте ли читали у књигама Мојсејевим како му рече Бог код купине говорећи: Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев?
27. Бог није Бог мртвих, него живих. Ви се, дакле, веома варате.
28. И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита га: Која је заповијест прва од свију?
29. А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини;
30. И љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.
31. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема.
32. И рече му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим њега.
33. И љубити њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава.
34. А Исус видјевши како паметно одговори рече му: Ниси далеко од Царства Божијега. И нико се више не усуди да га запита.
35. И одговоривши Исус рече учећи у храму: како говоре књижевници да је Христос син Давидов?
36. Јер сам Давид каза Духом Светим: Рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.
37. Сам Давид, дакле, назива га Господом, па откуда му је син? И многи народ слушаше га радо.
38. И говораше им у науци својој: Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама,
39. И желе прва мјеста по синагогама, и зачеља на гозбама.
40. Ови што једу куће удовичке, и лажно се моле дуго, биће још већма осуђени.
41. И сједе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много.
42. И дошавши једна сиромашна удовица метну двије лепте, које чине један кодрант.
43. И дозвавши ученике своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну.
44. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.