1. И опет поче учити код мора. И сабра се око њега народ многи, тако да он уђе у лађу на мору и сјеђаше, а народ сав бијаше на земљи крај мора.
2. И учаше их у причама много, и говораше им у поуци својој:
3. Слушајте: Ево, изиђе сијач да сије.
4. И кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га.
5. А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље;
6. А кад обасја сунце, увену и, будући да немаше коријена, усахну.
7. А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода.
8. И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто.
9. И говораше им: Ко има уши да чује, нека чује!
10. А кад оста сам, запиташе га за ову причу они око њега са Дванаесторицом.
11. И рече им: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива,
12. Да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се опросте гријеси.
13. И рече им: Зар не разумијете причу ову? А како ћете све приче разумјети?
15. А покрај пута, гдје се сије ријеч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме ријеч посијану у срцима њиховим.
16. Тако и они посијани на каменитим мјестима јесу они који кад чују ријеч, одмах је приме с радошћу,
17. Али немају коријена у себи, него су непостојани, па кад дођу до невоље, или гоњења због ријечи, одмах се саблазне.
18. А они посијани у трњу, јесу они који слушају ријеч,
19. Али бриге овога вијека и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше ријеч, и без рода остане.
20. А они на доброј земљи посијани, јесу они који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.
21. И говораше им: Еда ли се свјетиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свијећњак постави?
22. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изиђе на видјело.
23. Ко има уши да чује, нека чује!
24. И говораше им: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате.
25. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.
26. И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу;
27. И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна.
28. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.
29. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.
30. И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати?
31. Оно је као зрно горушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи;
32. А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити.
33. И таквим многим причама казиваше им ријеч колико могаху слушати.
34. А без приче не говораше им ни ријечи. А ученицима насамо тумачаше све.
35. И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну.
36. И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим.
37. И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне.
38. А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?
39. И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика.
40. И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере?
41. И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.