1. Потом двадесет четвртога дана тога мјесеца скупише се синови Израиљеви постећи и у костријети и посувши се земљом.
2. И одвоји се сјеме Израиљево од свијех туђинаца, и стадоше те исповиједаху гријехе своје и безакоња отаца својих.
3. И стајаху на свом мјесту, те им се читаше закон Господа Бога њихова четврт дана, а другу четврт исповиједаху се и поклањаху се Господу Богу својему.
4. А Исус и Ваније, Кадмило, Севанија, Вуније, Серевија, Ваније и Хананије попјевши се на мјесто подигнуто за Левите вапијаху гласом великим ка Господу Богу својему.
5. И рекоше Левити Исус и Кадмило, Ваније, Асавнија, Серевија, Одија, Севанија и Петаја: устаните, благосиљајте Господа Бога својега од вијека до вијека; и да се благосиља име твоје славно и узвишено сврх свакога благослова и хвале.
6. Ти си сам Господ; ти си створио небо, небеса над небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и ти оживљаваш све то, и војска небеска теби се клања.
7. Ти си Господ Бог, који си избрао Аврама и извео из Ура Халдејскога и надио му име Авраам;
8. И нашао си срце његово вјерно пред собом, и учинио си с њим завјет да ћеш дати земљу Хананску, Хетејску, Аморејску, Ферезејску и Јевусејску и Гергесејску, да ћеш дати сјемену његову, и испунио си ријечи своје, јер си праведан.
9. Јер си погледао на муку отаца наших у Мисиру, и вику њихову чуо си на Мору Црвеном;
10. И учинио си знаке и чудеса на Фараону и на свијем слугама његовијем и на свем народу земље његове, јер си знао да су обијесно поступали с њима; и стекао си себи име, као што се види данас.
11. И море си раздвојио пред њима, те пријеђоше посред мора сухим, и бацио си у дубине оне који их гнаху као камен у воду.
12. И у ступу од облака водио си их дању а ноћу у ступу огњеном свијетлећи им путем којим ће ићи.
13. И сишао си на гору Синајску и говорио с њима с неба, и дао им судове праве и законе истините, уредбе и заповијести добре.
14. И обзнанио си им суботу своју свету, и дао им заповијести и уредбе и закон пријеко Мојсија слуге својега.
15. И хљеб с неба дао си им у глади њиховој, и воду из камена извео си им у жеђи њиховој, и рекао си им да иду и наслиједе земљу за коју си подигао руку своју да ћеш им је дати.
16. Али они и оци наши узобијестише се и отврднуше вратом својим и не слушаше заповијести твојих.
17. Не хтјеше слушати, и не опомињаше се чудеса твојих која си им чинио, него отврднуше вратом својим, и у одмету свом постављаше себи вођа да се врате у ропство своје. Али ти, Боже, који опрашташ, који си жалостив и милостив, који дуго трпиш и велике си милости, нијеси их оставио.
18. И онда кад начинише себи теле ливено и рекоше: ово је твој Бог који те је извео из Мисира, и хулише веома,
19. Ни онда их ради велике милости своје нијеси оставио у пустињи; ступ од облака није отступао од њих дању водећи их путем, нити ступ огњени ноћу свијетлећи им путем којим ће ићи.
20. И дао си им добри свој дух да их уразумљује, и мане своје нијеси устегао од уста њиховијех, и воде си им дао у жеђи њиховој.
21. И четрдесет година хранио си их у пустињи, ништа им није недостајало: одијело им не оветша и ноге им не отекоше.
22. И дао си им царства и народе, и подијелио си их по крајевима, јер наслиједише земљу Сионову, земљу цара Есевонскога, и земљу цара Васанскога;
23. И умножио си синове њихове као звијезде небеске, и увео си их у земљу за коју си рекао оцима њиховијем да ће ући у њу и наслиједити је.
24. И уђоше синови њихови и наслиједише земљу, и покорио си им Хананеје становнике земаљске и предао их у њихове руке, и цареве њихове и народе земаљске, да чине од њих што им је воља.
25. И тако узеше тврде градове и земљу родну, и наслиједише куће пуне свакога добра, студенце ископане, винограде, маслинике и воћке многе, и једоше и наситише се и угојише се, и благоваху по великој твојој доброти.
26. Али те разгњевише и одметнуше се тебе: бацише закон твој за леђа и пророке твоје побише, који им свједочаху да би их обратили к теби, и хулише веома.
27. Зато си их давао у руке непријатељима њиховијем који их мучише. А кад у невољи својој викаше к теби ти си их услишио с неба и по великој милости својој давао си им избавитеље, који их избављаше из руку непријатеља њиховијех.
28. Али чим отпочинуше, опет чинише зло пред тобом, зато си их остављао у руку непријатеља њиховијех да владају њима; а кад се обраћаше и викаше к теби, ти си их услишио с неба и избављао их по милости својој много пута.
29. И опомињао си их да би их обратио к закону својему, али они бијаху обијесни и не слушаше заповијести твојих и гријешише о твоје законе које ко врши жив ће бити кроз њих; и измичући рамена своја отврднуше вратом својим и не слушаше.
30. И трпио си их много година опомињући их духом својим преко пророка својих; али не слушаше; тада си их дао у руке народима земаљским.
31. Али ради милости своје велике нијеси дао да сасвијем пропадну нити си их оставио, јер си Бог милостив и жалостив.
32. Сада дакле, Боже наш, Боже велики, силни и страшни, који чуваш завјет и милост, немој да је мало пред тобом што нас снађе сва ова мука, цареве наше, кнезове и свештенике наше и пророке наше и оце наше и сав народ твој од времена царева Асирских до данас.
33. Ти си праведан у свему што нас је снашло, јер си ти право учинио а ми смо безбожно радили.
34. И цареви наши, кнезови наши и оци наши не извршиваше закона твојега нити марише за заповијести твоје и свједочанства твоја, којима си им свједочио.
35. Јер у царству свом и у великом добру твом које си им чинио, и у земљи пространој и родној коју си им дао, не служише теби нити се повратише од злијех дјела својих.
36. Ево, ми смо данас робови; и још у земљи, коју си дао оцима нашим да једу род њезин и добра њезина, ево ми смо робови у њој.
37. И она род свој обилати рађа царевима које си поставио над нама за гријехе наше, и који господаре над нашим тјелесима и над стоком нашом по својој вољи, те смо у великој тјескоби.
38. А ради свега тога чинимо тврд завјет и пишемо, а кнезови наши, Левити наши, свештеници наши печате.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.