1. И кад се избавише с лађе који бијаху с Павлом, тада сазнадоше да се острво зове Малта.
2. А мјештани нам указиваху не мало човјекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме.
3. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изађе змија од врућине и уједе га за руку.
4. А када видјеше мјештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај човјек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи.
5. А он отресе змију у ватру, и не претрпје никакво зло.
6. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но кад задуго чекаше, и видјеше да му ништа зло не би, промијенише се и говораху да је он бог.
7. Око мјеста пак онога бијаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана.
8. А догоди се да отац Публијев имаше грозницу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцијели га.
9. Када се пак то догоди, и други на острву који бијаху болесни долажаху, и исцјељиваху се.
10. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно.
11. А послије три мјесеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура.
12. И допловивши у Сиракусу остасмо ондје три дана.
13. А оданде обилазно приспјесмо у Ригију; и послије једнога дана, када дуну југо дођосмо други дан у Потиоле.
14. Ондје нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим.
15. И тамошња браћа, начувши за нас, изиђоше нам у сусрет до Апијева трга и Три крчме. И кад их видје Павле, заблагодари Богу и охрабри се.
16. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али Павлу се допусти да живи засебно с војником који га чуваше.
17. Послије пак три дана сазва Павле прваке јудејске. И кад се они скупише, говораше им: Људи браћо, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима.
18. Они пак испитавши ме, хтједоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна смртна кривица.
19. Али кад се Јудејци успротивише, био сам принуђен да се позовем на ћесара, не као да бих имао свој народ за нешто оптужити.
20. Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце.
21. А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби.
22. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње.
23. И одредивши му дан, дођоше многи код њега у стан; њима је излагао свједочећи о Царству Божијем од јутра до мрака и увјеравајући их о Исусу из Закона Мојсејева и из Пророка.
24. И једни вјероваху ономе што он говораше, а други не вјероваху.
25. А будући несагласни међу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече једну ријеч: Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим,
26. Говорећи: Иди народу овоме и реци: Ушима ћете чути и нећете разумјети, и очима ћете гледати и нећете видјети.
27. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.
28. Нека вам је, дакле, на знање да се незнабошцима посла ово спасење Божије; они ће и чути.
29. И кад он ово рече, отидоше Јудејци препирући се много међу собом.
30. А Павле остаде пуне двије године у своме изнајмљеном стану, и примаше све који му долажаху,
31. Проповиједајући Царство Божије, и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смјелошћу и неометано.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.