Драган Буковички: УНУТРАШЊИ РАЗГОВОРИ И ИСКАЗИ

У оквиру првог дана Сајма антиквитета, уметнина и ручних радова који се одржава у Краљеву (Дом војске Србије, од 22. X до 24. X 2021. године), представљене су две књиге краљевачког писца Димитрија Јовановића: Усамљености и Одбрана отаџбине. О Усамљеностима је говорио Драган Буковички. Текст који је пред вама скраћен је за превод краћег извода из дела Михаила Пришвина, руског писца лирске прозе, кога је Буковички означио духовним и књижевним Димитријевим сродником. Сâм аутор је осетио потребу да каже коју у вези са својим животним, мисаоним и стваралачким опредељењем као извориштем поеме Одбрана отаџбине (нап. З.Т.)


Драган БУКОВИЧКИ

Може се рећи да је Димитрије Јовановић читавог свог свесног живота сав у књижевности. Највећи део тог времена био је пре свега врло пажљиви читалац. Читалац је посебан вид стваралаштва и у наше доба можда најпотцењеније и најзалудније људско звање. Толико потцењено, да се чак и многи модерни књижевници труде да ову неопходну степеницу у самоизградњи једног истинског књижевника по могућности прескоче или некако заобиђу.

Димитрије Јовановић је све до своје педесете године живота био врло шкрт према својој писаној речи. Ако је неке књиге објављивао – објављивао је туђе, ако је нешто хвалио – хвалио је савременике и претходнике који су по његовом осећању то заслуживали. Сâм је ту и тамо, често под псеудонимом, штампао понеки стих, понеку причу, а понајвише афоризме. И то искључиво сатиру. Његов тадашњи израз одликовала је бриткост, непосредност и заједљива, опора духовитост. Понајбоље ствари је повремено сабирао и објављивао у скромним, танушним самиздатним књигама, које би затим испоклањао. Све је стало у четири књиге: једну збирчицу прича и три збирке афоризама и епиграма. Стидљиво томе додаје и две збирчице са старим и новим песмама.

Биће да је у овој Димитријевој устручљивости било и нечег од Пастернакових разлога. Наиме, Борис Пастернак је 1931. године, када је после смрти Мајаковског слављен као највећи руски песник и живи класик, написао следеће стихове (наводим их у препеву Милорада Живанчевића):

Песника правих умотвори
Те природности црте вуку,
И сваки ко их спозна мора
Да замукне у пуном муку.

После тога, Пастернак десет година није написао готово ништа: потпуно се посветио превођењу. А кад је коначно поново запевао, његова песма је донела сасвим другачије тонове од ранијих.

Сајам антиквитета, уметнина и ручних радова отворен је у петак, 22. октобра, у 12.00 часова, уз учешће ученика ОШ “Доситеј Обрадовић” и Друштва гуслара „Жича“. Предмете из својих колекција, књишка и стрип издања изложили су: Уметничарница (Словенско друштво), Породица Живановић (Стрип читаоница), Александар Милићевић, Центар за афирмацију стваралаштва „Поетикум“, Књижевни уметнички клуб „Перо аматера“ из Бечеја, Срђан Срећковић из Тополе и други приватни колекционари. Било је планирано да се пригодним текстом у име организатора „Словенског друштва“ обрати Зоран Туцаковић, али је он због спречености послао краћи текст који је ипак прочитан на отварању. Ево тог текста.

ЗАШТО И ЧЕМУ?

Зашто су човеку антиквитети драги? Зашто у предмете из старине утискује љубав и делић своје душе? Иако не постоји нешто такво као „објективан човек“, можемо ипак наћи заједничке елементе својствене већини људи.

На првом месту је тежња да се заустави пролазност и варљивост времена. Антиквитети нам сведоче о вези са некадашњим људима, епохама, цивилизацијама, гледиштима и начинима обликовања предмета из спољњег света, као и самог тог света. Предмет чија је старост преко сто година, макар му првобитна намена била само употреба у одређене сврхе, који је услед „модернизације“ замењен новим, „практичнијим“ предметом, остаје као доказ креативности људског духа, као нека врста почела којој је форму поклонио човек – творац. А предмет који има и уметничка својства остварује још ближу везу са човеком данашњице. Раритетно књишко издање из прошлих времена, стари крчаг, сребрно и златно посуђе, оружје са слојем патине, сатови, старе фотографије и слике, делови уникатног намештаја – све то обогаћује нашу савременост и удахњује неумрли дух прошлог.

После тежње за обезбеђивањем неког вида (или: привида) вечности којим се зауставља пролазност, следи потреба душе за лепотом. Патина, како она материјална (физичка) тако и нематеријална (симболички придодата) ту лепоту не прекрива, већ је чини садржајнијом и продуховљенијом. Тако се успоставља симбиотска духовна веза са људима који су у прошлости стварали или макар уживали у предметима који су у нашем видокругу интересовања.

Ову тежњу прати и потреба за обезбеђивањем доказа о томе да се прошлост заиста и десила, те да се тако потврђује и реалност, односно стварност. Антиквитети, као предмети из старине које зато и називамо „старинама“, постижу нераскидиву везу прошлости и садашњости, боље речено: уплив прошлости у садашње време. Нису антиквитети потребни садашњости да би се она осетила надмоћном у односу на прошлост, него да би се показала на својим традицијским основама.

На крају, а можда и на почетку: антиквитети су и нека врста залога за будућност. Остаје нешто од нас, нешто за нас и нешто наше што ће бити блиско будућим генерацијама, не само због евентуалног ексклузивитета, већ пре свега због препознавања и блискости потреба, хтења, надања, афинитета, духа и душе. Симбол свих наших тежњи у њиховој укупности управо су старине.

Слично је било и са Димитријем Јовановићем. После вишедеценијског снебивања, муцања и бављења другима плодови су очигледно сазрели, па је из њега од почетка века наовамо грунула права бујица од тридесетак наслова. Реч је углавном о књигама поезије, према којој је Димитрије увек имао готово побожно поштовање, али ни сатире се нипошто није одрекао. Све те књиге он је, осим у пар изузетака, опет објављивао о свом руху и круху, у малотиражним и скромним издањима. И све оне су, као и у Пастернаковом случају, донеле један сасвим нови тон, на који се ми, који смо Јовановићево стваралаштво волели и пратили, још увек нисмо навикли.

А ових дана је из штампе одједном изашло чак шест наслова. Ми овде вечерас представљамо две од тих последњих шест књига: Усамљености и Одбрана отаџбине.

Фото: Тузор

На себе сам примио обавезу да кажем неколико речи о књизи Усамљености, али мислим да ћу кроз причу о Усамљеностима понешто рећи и о Димитријевим осталим књигама, па и његовом стваралаштву у последњих двадесетак година уопште.

Поменух нови тон, нови глас у Јовановићевом стваралаштву. Тај нови тон се испољио и у чисто спољашњем Димитријевом држању. Ако је некад драговољно излазио и говорио своје ствари пред публиком (што је и природно, јер је уметност речи, нарочито оне поетске, изворно усмена и тесно везана с музиком), то је сад почео врло нерадо и по изузетку чинити. Такав је постао и његов писани израз: сажет и језгровит, али без трага оног пређашњег хумора и непосредности. Иронија добија печат сете и суморности, а исказ се затвара у себе. Песме су најчешће писане кратким, чак скраћеним слободним стихом с пахуљицом (*) уместо наслова. Аутор често води унутрашњи разговор са прецима, рођацима, драгим пријатељима, знаменитим савременицима, живим и још чешће умрлим, историјским личностима… са Србијом за коју као да му се чини да је потпуно и неповратно нестала. Отуда и сета.

Фото: Тузор

Често су те песме тематски међусобно повезане у веће целине, попут поема. Понекад та целина обухвата читаву књигу. Ипак, будући да су лишене сваке конкретности, јединства радње и наративности, динамичности – можда је те творевине правилније назвати поетским колажима или мозаицима. Аутор нам уместо јаснијих слика радије даје наговештаје, речима и њиховим обртима уместо јаркости придаје патину, стварајући озрачје у коме предмети губе своје материјалне обрисе, тако да нам се не чине лако препознатљивим чак и онда кад мислимо да их одлично знамо. Попут Мораве, на пример, којој се Димитрије често враћа и обраћа. Као на икони, где су ствари насликане у обрнутој перспективи – не какве у нашем свету јесу, већ какве би требало да буду. Јер, и ови Димитријеви разговори су првенствено разговори у духу.

Фото: Тузор

Књига о којој вечерас говоримо је заправо трећа у серији под истим насловом, од којих је прва објављена пре пуних 16 година. Реч је ипак о једној књизи, која би једног дана морала да се оваплоти између једних корица. Она унеколико одудара од осталих Јовановићевих књига, премда нам њена спољна форма и није нова. У том, вањском погледу, могло би се рећи да највише подсећа на Андрићеве Знакове поред пута. Дакле, збирка кратких исказа – од афористички усамљених реченица до текстова од пар страна (бројнијих у овој трећој књизи, али то, сáмо по себи, не значи ништа) и на најразноврсније теме. Сâм аутор је своје записе означио као кратку прозу. Мени се лично чини да их је правилније назвати лирском прозом или песмама у прози. Као школски пример ове помало запостављене форме углавном су нам представљане песме у прози Јована Дучића. Сумњам да је неко досад у том смислу истицао дела Св. Владике Николаја Велимировића који је, по мом скромном мишљењу, у том виду песништва и Дучића надмашио – поменимо примера ради само његове Молитве на језеру.

Осмелићу се да кажем да је Димитрије Јовановић са својим Усамљеностима стао, ако не уз бок, а оно сасвим близу ове двојице. Међусобно су они врло различити, али су висине на које су се успели веома сличне.

Спољна краткост форме не би смела да нас завара, јер Усамљености нису књига коју ћете једноставно прочитати од корица до корица. Исказ је у њој крајње згуснут и обогаћен смисловима, слике које нам пружа често неочекиване и свеже, тако да су понеки од њих прави правцати романи у праху – тј. остављају могућност разраде и развијања у веће, самосталне целине и сижее.Аутор, осим тога, неуобичајеним обртима и спојевима речи, самом синтаксом, као да намерно успорава, задржава читаоца у прелажењу текста, тако да вас одвлачи од жеље за брзим дијагоналним или читањем на прескок. Зато је ову књигу препоручљиво читати полако и дозирано, рецимо по десетак минута, кад је дух за тај подухват одговарајуће настројен, а којим редоследом – то је најмање битно. Засићеност исказа захтева пажљивог читача – потпуно супротно од оног чему савремени аутори углавном теже. Утолико је и уживање у читању веће. Можда грешим, али текстови у овој Димитријевој књизи мени се чине слободније и течније, лирскије написаним него они у којима се аутор служио стихом.

Пошто је од стране Буковичког најављен да прочита одломак из поеме Одбрана отаџбине, Димитрије Јовановић то ипак није учинио, остављајући читаоцима пуноћу и слободу унутрашњег доживљаја приликом читања. Но, свестан да Одбрану отаџбине (поему коју чине певања посвећена Гаврилу Принципу и Живану Обрадовићу) не објашњавају ни предговор ни поговор, којих је књига лишена из истог разлога због којих није читан одломак, Димитрије је пустио своме духу да искаже намеру којом је вођен.

Ако смо већином протеклих година били сведоци чистог Димитријевог национализма и љубави према Србији, Србима, прецима и Морави, многи од нас су први пут чули за судбину Живана Обрадовића, верног датој заклетви, човека непокорног духа и неуништиве моралне чврстине, који је успео да две године по „ослобођењу“ остане недоступан новим властима и њиховим „органима гоњења“, живећи махом у земуници, не желећи да се преда, знајући да ће насилна смрт неумитно доћи, као што је и дошла 1947. године. Опредељен да истиче примере пожртвоване љубави према роду и отаџбини, свесног и јуначког жртвовања себе и непоколебљивог остајања при датој речи и заклетви, Димитрије Јовановић је сетним тоном слушаоце упознао са начином добијања сазнања о Живану Обрадовићу, његовом животу и опредељењу, на основу чега може да се закључи зашто у поеми стаје уз бок Гаврилу Принципу. (З.Т.)

У другим Димитријевим стварима ту и тамо се може запазити понеки покрет, обрт, потез или тон песника и писаца с којима се он дозива и цени их толико да се неће увредити чак ни ако му неко каже да их подражава – напротив.

У овој лирској прози таквог Димитријевог сродника нисам пронашао, бар не у српској књижевности. Али зато јесам у руској. У питању је Михаил Пришвин, код нас непревођен и потпуно непознат писац, али писац који је био велики мајстор управо лирске прозе. Од нашег Димитрија Пришвин је старији три покољења и умръо је 1954. године, дакле у доба Димитријевог раног детињства, кад је он можда тек почињао срицати прва слова. Чињеница да су толико слични, а да један другог никако нису могли познавати још један је диван прилог чувеном Ујевићевом побратимству лица у свемиру.

(Visited 63 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *