Др Милош Ковачевић: ПОСЛАНИЦА ЛАЗЕ КОСТИЋА ЂУРИ ДАНИЧИЋУ

На Даничићев чин преименовања српског језика у „српски или хрватски” и/или „хрватски или српски” реаговао је само велики српски песник Лаза Костић 1880. године у својеврсној посланици датој у подужој напомени студије „Основе лепоте с посебним освртом на српске народне песме”

Од Вукове Писменице српскога језика (1814) па до Новаковићеве Српске граматике (1894) језик код Срба у Србији, Војводини, Црној Гори и Босни и Херцеговини називао се искључиво српским именом, изузму ли се неколике књиге Ђура Даничића (Мацановић 2018: 28). Наиме, Даничић је у наслову свога дела Облици српскога језика, штампаног за живота у Београду у четири издања (1863, 1863, 1864. и 1874) ‒ након првог бечког издања под насловом Мала српска граматика (1850) ‒ у петом и шестом у Загребу штампаном издању (1869. и 1872) заменио име српског језика са „српски или хрватски језик”: Облици српскога или хрватскога језика. Интересантно је да су та издања с двојним именом језика ћириличка. Једино латиничко издање било је четврто (штампано у Београду 1864), у коме Даничић даје латиничку посвету: „Србима Западне цркве, Србин Источне цркве”, уз образлажење одлуке зашто књигу штампа латиницом: „Четврти пут штампам књигу за то што сам рад Србима Западне цркве вратити љубав с којом примише ову књигу кад бјеше штампана словима којим се они не служе. Зато им приказујем четврто издање и штампам га њиховијем словима.”

Облици, међутим, нису једино Даничићево дело које у свим издањима у наслову нема име српскога језика. Даничић српско име језика замењује именом „српски или хрватски језик” и у ћириличким књигама Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека (Београд, 1874) и Основе српскога или хрватскога језика (Београд, 1876), док у латиничкој књизи Коријени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику (Загреб: ЈАЗУ, 1877) у синтагматском називу језика чак врши пермутацију стављајући хрватско испред српског имена („хрватски или српски језик”). С таквим распоредом националних одредница у називу језика Даничић ће за живота (1882) штампати како огледну свеску, тако и први том Рјечника ЈАЗУ: Оглед. Рјечник хрватскога или српскога језика. (А ‒ Биће. Обрађује Ђ. Даничић. Загреб: ЈАЗУ, 1878) и Рјечник хрватскога или српскога језика. Дио Први (А ‒ Чашула. Обрађује Ђ. Даничић. Загреб: ЈАЗУ, 1880‒1882).

На Даничићев чин преименовања српског језика у „српски или хрватски” и/или „хрватски или српски” реаговао је само велики српски песник Лаза Костић 1880. године у својеврсној посланици датој у подужој напомени студије Основе лепоте с посебним освртом на српске народне песме (Костић 2015: 81‒83). Будући да се бавио проблемом лепоте, Лаза Костић је у тој студији тумачио и значење речи „леп” и њених твореница, при чему се у анализи позивао и на Даничићеву књигу Коријени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику (Загреб: ЈАЗУ, 1877). И поводом њеног наслова, односно назива језика у њеном наслову, написао обимну (готово три странице дугу) фусноту као својеврсну посланицу Даничићу. Замерке Л. Костића Даничићу тицале су се назива језика, али и става да су српски и хрватски један исти језик.

Неплодан укрштај

Тако Лаза каже да мора упутити „нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч”, јер је „Ђуро Даничић први књижевник и филолог, не на словенском простору, већ на свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих Коријена каже, ваљда пуног паритета ради: српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.” За потврду Лаза наводи унисоно мишљење немачких филолога Аугуста Шлајхера и Фридриха Макса Милера (а могао се позвати и на немали број других савремених филолога, попут Добровског, Шафарика, Копитара, Миклошића и др.). Они „међу живим језицима хрватскога никако не познај[у]”, тако да „хрватски не треба узети као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај што се говори у хрватској крајини, то је просто српски”. Па „кад све то узмемо на ум” ‒ наставља Лаза ‒ „онда нам је сасвим јасно да Ђуру Даничића нису никако могли руководити научни разлози када је језик свој назвао ’хрватским или српским’. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно-политички”. По мишљењу Лазе Костића, Ђуро Даничић очито није могао више гледати „на неприродну поцепаност у књижевности једног истог језика, која је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех”, па је зато „на штету науке” покушао ујединити књижевност истога (српскога) језика. То уједињење преко двоименог назива истог језика је, по Лази, „несмислено”, пошто представља „неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки таки покушај у људи изазива гнушање и поругу у гледалаца”. Тај Даничићев „несмислени” ненаучни чин, наставља Лаза Костић, као да је још више осоколио Хрвате, па је „у нашој латиничкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оног доба када је Даничић почео своју помирљиву књижевно-политичку радњу. По томе се види да тај смер не само да није имао жељеног успеха него је постигао баш противно од оног што је хтео. То је, закључује своју посланицу Даничићу Лаза Костић, „књижевна трагичност”.

„Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има права на нашу симпатију. Нама пак та симпатија даје право замолити га да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практичка политика и није ништа друго до систем компромиса. Ал’ у науци компромиси могу само компромитовати, ако и не науку, ал’ бар наученике” (Лаза Костић 1880).

Колико је Лаза добро уочио антагонизам научних и политичких критеријума, можда најбољу потврду пружа подударно, готово сто година касније изнесено, мишљење великог Романа Јакобсона о односу научних и политичких конференција. „Научне и политичке конференције немају, срећом, ничег заједничког. Успех једног политичког скупа зависи од општег споразума већине или свих учесника. Међутим, употреба гласова и вета страна је научној дискусији, где се несагласност у целини показује продуктивнијом од сагласности” (Роман Jакобсон).

Надређењем политичких научним критеријумима, или боље речено: поништење научних политичким критеријумима Даничић је, Л. Костић је био у праву, компромитовао не само себе као научника него и тек засновану Вуков(ск)у србистику као науку и Вука као њеног утемељитеља. Иако Лаза Костић у својој посланици Вука уопште не спомиње, он је без сумње, износећи Шлајхерово и мишљење Макса Милера о неподударности српског и хрватског језика, имао на уму и блиске ако не и истоветне Вукове ставове о разлици између Срба и Хрвата па следствено и између српског и хрватског језика, ставове које је Вук најпре обелоданио у тексту Срби сви и свуда (1849). По Вуковом мишљењу, Хрвати су: „1) Сви Чакавци, 2) Кекавци у краљевини Хрватској који су се на то име већ обикли. Срби по правди могу се звати сви Штокавци макар које вјере били и макар гдје становали” (Вук Караџић). Као штокавци, а они се тако зову јер говоре што или шта, Срби се нужно разликују од Хрвата који су приоритетно чакавци, јер говоре ча уместо што. Из тога произлази да Срби и Хрвати имају различите језике: Срби српски штокавски, а Хрвати хрватски чакавски, с тим да део Хрвата „у вермеђи Загребачкој, Вараждинској и Крижевачкој” говори кајкавски, тј. имају кај умјесто што и ча, па логично иду „међу Словенце”, који су сви кајкавци. Вуково становиште о неподударности српског и хрватског језика подударно је Шлајхеровом и Милеровом становишту, које цитира Лаза Костић. И не само њиховом него нпр. и становишту Франца Миклошића, који је као једини не-Србин и не-Хрват био потписник бечког Књижевног договора. Миклошић 1852. године, само две године после бечког договора, експлицитно каже: „Овде бих хтео да истакнем још и то да су за мене српски и хрватски два језика и да израз ’језик српски или хрватски’ држим погрешним.”

Чакавски и штокавски

А управо тај не само по Миклошићу „погрешан израз” васкрсава Даничић, и то после Вукове смрти (1864), напуштајући, изузму ли се сами Хрвати, општеприхваћено, а и Вуково, становиште о неподударности језика Срба и Хрвата. То је тим чудније што је Даничић био највећи вуковац и један од најзаслужнијих, ако не и најзаслужнији, за победу Вукове језичке реформе. Пре Вукове смрти Даничићево мишљење о односу језика Срба и Хрвата било је подударно Вуковом. Томе је најбоља потврда Даничићев врло обиман, од чак 59 страница, текст из 1857. године Разлике између језика србскога и хрватског, у коме Даничић, сагласно Вуковом и Миклошићевом становишту, хрватским језиком сматра чакавски дијалекат, а српским штокавски. „Разлике између штокавштине и чакавштине систематизовао је у 107 тачака”, посматрајући их „као засебне лингвистичке и етнолингвистичке корпусе”, с тим да „студија има велику вредност јер је Даничић у њој први систематизовао фонетске и морфолошке карактеристике чакавског наречја” (Александар Милановић).

У години Вукове смрти (1864) у тексту о загребачком часопису Књижевник уочавају се први знаци Даничићевог отклона од Вуков(ск)ог филолошког становишта о разликовању Срба и Хрвата и српског и хрватског језика. Тај текст представља почетак Даничићевог прихватања Јагићевог филолошког програма, али не и потпуног одобравања његовог тумачења, него пре свега прихватања упоришног начела „да су имена Србин и Хрват два имена једнога народа”. Мада сматра да у тој тврдњи „нема ништа што би морало бити врло немило Србима” ако би она значила да „Срби за себе говоре да су и Срби и Хрвати, а Хрвати опет за себе да говоре да су и Хрвати и Срби. […] Али се у Књижевнику, истиче Даничић, „не разумије та мисао тако; и што се ни у њему не разумије тако, него се она мисао стеже, те се хоће радо да се Срби називају ако не само Хрватима а оно барем и Србима и Хрватима, а неће се никако да се Хрвати називају и Хрватима и Србима, премда је у њих настала она мисао те би они требало још први да је изврше; то је што мислим да мора Србину бити врло немило” (Ђуро Даничић). Овај текст само је Даничићев наговештај ‒ будући да се он не опредељује о томе „може ли та мисао бити истинита или не” ‒ прихватања Јагићеве парадигме о Србима и Хрватима као једном, али „двоименом” народу, па следствено и народу са истим, али „двоименим” језиком.

Од наговештаја до конкретног прихватања Јагићеве „српско-хрватске” и напуштања Вукове „српске” филолошке парадигме ‒ није прошло дуго: само пет година касније (1869) Даничић ће, како смо већ навели, у петом издању својих Облика употребити назив језика „српски или хрватски”: Облици српскога или хрватскога језика. Томе је свакако допринео и Даничићев долазак 1867. године у Загреб за секретара ЈАЗУ.

Наиме, након што је 1865. „због сукоба са просветном административном влашћу напустио Велику школу, а постављен је на деградирајуће место поштанског чиновника при Министарству унутрашњих дела” (Александар Милановић), Даничић је прихватио Штросмајеров позив да пређе у Загреб за секретара ЈАЗУ. „Као да смо средином деветнаестог века имали превише оваквих професора универзитета, па смо морали Даничића отпуштати с факултета и слати да пакује пакете у пошти” (Вељко Брборић).

Исправљање ранијих погледа

Колико је Даничић био разочаран и огорчен поступком просветних власти према њему, најбоље се види по одговору свом најбољем ученику Стојану Новаковићу на његов имплицитан наговор да не иде јер му је „место у престолници србској”. „Велите”‒ пише 1867. Даничић Новаковићу ‒ „да је мени мјесто у ’престолници србской’. Може бити да мислите да сам ја од обијести отишао из Биограда. Мислите како вам драго. Не знам како би вама било у Биограду; само знам да је у Биограду тако да сам волио отићи из њега него у њему бити” (Ђуро Даничић).

После одласка из Београда, Даничић је, констатује Виктор Новак, „у Загребу могао да исправља своје раније погледе, напосе из времена кад је писао о разликама између српскога и хрватскога језика” (Виктор Новак). И он их је заиста „исправљао”, најпре преименовањем српског језика у „српски или хрватски” па чак и у „хрватски или српски” у називу својих дела, а потом и назовинаучним образложењем промене мишљења, опозива свог става о односу српског и хрватског језика из расправе Разлике између језика србскога и хрватског (1858). Даничић, наиме, 1874. пише својеврсни палинодијски текст Диоба словенских језика (Ђуро Даничић).

У том тексту он се приоритетно бави одговором на питање ко све потпада под Хрвате. Па каже „да су Хрвати у три старе жупаније краљевине хрватске, који мјесто што говоре кај, те их зато зову кајкавцима. Они се доиста и сами зову Хрвати, и кад год треба, дјелом доказују да осјећају и знају да су Хрвати”. Дакле, Хрвате, по Даничићу, несумњиво чини део кајкаваца. Али нису само они Хрвати, него ће „Хрвати бити [и] народ у хрватској војничкој крајини на западу, по сусједном приморју далматинском и оближњим острвима и у неким жупанијама западне Угарске до самога Беча, који се сами такође зову Хрватима и између осталога мјесто што говоре ча, те их зову чакавцима.” Уз део кајкаваца у Хрвате, дакле, спадају и сви чакавци. И ту се исцрпљује хрватски корпус у Вуковом одређењу Хрвата: „1) Сви Чакавци, 2) Кекавци у краљевини Хрватској који су се на то име већ обикли”. Али се ту не исцрпљује хрватски народни корпус у Даничићевом одређењу Хрвата. Даничић, наиме, издваја и трећу „врсту” Хрвата. Јер, „осим поменутијех Хрвата, једнијех и других, кајкаваца и чакаваца, има” ‒ вели Даничић ‒ „народа који говори сасвијем овако као ми, али се не зове Србима него Хрватима, и то име љуби и њим се поноси исто тако као што ми љубимо српско име и њим се поносимо”. Без обзира што је издвојио три „врсте” Хрвата и што се само једна језички подудара са Србима, Даничићу неће сметати да изведе невероватан закључак: „По томе ја мислим”, ријечи су Даничићеве, „да не може бити друго него да су Срби и Хрвати један народ, само имају два имена, па се један дио зове Србима и други Хрватима.” У том закључку Даничић је потпуно заборавио да се чакавски и кајкавски Хрвати не могу „мешати” са Србима, јер Срба ни кајкаваца ни чакаваца никада није било, из чега нужно, готово силогистички следи: Хрвати кајкавци и чакавци језички са Србима не могу чинити један народ.

На тај самоочигледaн, код Даничића (не)свјесно заобиђен, критеријум о неподударности српског и хрватског језика указивали су српски филолози у језичким полемикама и пре и после овога Даничићевог текста. Тако је још 1853. године у Летопису Матице српске, што је Даничићу засигурно било познато, Јован Суботић одговарајући Анти Старчевићу на чланак који је објавио у загребачким Народним новинама 27. септембра 1852. тврдио да „Далматински Хрвати, који један језик са Србима имају, јесу један народ са Србима”, али „далматински Хрвати и панонски Хрвати, будући да немају један језик, нису један народ. То јест: даламатински Хрвати нису управо Хрвати него Срби”. Зато је Суботић „познате писце, попут Дивковића, Мартића, Рељковића, Катанчића, Дошена, Крмпотића, Палмотића и Гундулића, и ’све друге дубровачке и далмат(инске) списатеље’ сматрао Србима” (Василије Крестић). Још више од овог Суботићевог текста, Даничићу је морао бити познат текст Вука Караџића из 1863. године Очитовање, у коме он каже „да су Срби само они који говоре српским језиком без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби”.

На научну неодрживост Јагићеве, па следствено и Даничићеве, теорије о Србима и Хрватима као једноме у свему, сем у вери, подударноме народу још експлицитније ће указати Димитрије Руварац 1895. у књизи Ето, шта сте нам криви, у којој, између осталог, каже и следеће: „Рекло се не једном, и данас се говори, и од српске и од хрватске стране, да су Срби и Хрвати по језику један народ. И ми то велимо, ал само за старе католике из Далмације и Босне, који су свој језик називали словинским, и за оне данашње католике, којима је језик матерински српски језик, као н. пр. Шокце у Славонији, које ви данас бројите у Хрвате. Ти јесу по језику с нама Србима један народ, ал данашњи ’чакавци’, а особито ’кајкавци’ пословенчени Хрвати, које ми држимо за праве Хрвате, нису с нама један народ по језику. Са свим је други језик њихов, а други наш српски” (Петар Милосављевић). Споменимо још само претходним сагласан став Љубе Стојановића, који у својој академској беседи каже „да није било Гајева илирског покрета, опет би се како тако могло разграничити српско од хрватског. Хрватски дијалекти били би они којима говоре и пишу они који себе Хрватима називају, а српски би били они којима Срби говоре. И као год што ја никад чакавски дијалекат не могу назвати српским у оном смислу у коме то велим за овај дијалекат у коме ово пишем, јер знам да нема ниједнога човека који чакавски говори, а Србином се зове; исто тако и Хрвати не треба да се љуте, кад им се рече да је онај дијалекат, којим говоре и пишу, или боље рећи, којим се труде да говоре и пишу у Загребу, дијалекат српски, јер до илирског покрета није било човека који је тако говорио и писао а да се Хрватом називао; напротив, тим дијалектом говоре Херцеговци, народ који се од старине само Србима називао. Ко би хтео тај дијалекат звати хрватским зато, што у најновије време има и Херцеговаца Хрвата, могао би га са већим правом назвати и турским, јер има још више Херцеговаца који себе Турцима називају, и то не од скора већ од три-четири стотине година” (Петар Милосављевић).

Питање без одговора

Не верујемо да је Даничић толико с научном логиком био завађен па да није могао уочити бесмисленост и потпуну научну неутемељеност тврдње да сви Хрвати са Србима чине по језику један народ, будући да се само онај најмалобројнији штокавски део Хрвата језички подудара са Србима, док су два бројнија дела ‒ чакавски и кајкавски ‒ са Србима језички неподударни. Нема тог научног критеријума који би могао оправдати Даничићево pars pro toto уопштавање. Уместо научног, Даничић је, сагласно Јагићу, применио, како је то и Лаза Костић констатовао, са научним потпуно инкомпатибилан ‒ политички критеријум и тиме компромитовао и себе као научника и језичку науку којој припада. И због тога му је Лаза и упутио овакву посланицу.

Интересантно је да у преписци коју је Лаза Костић водио са Ђ. Даничићем ‒ а „укупан обим њихове преписке обухвата тринаест јединица” [тј. писама] (Лаза Kостић) ‒ нема ни речи о било ком језичком питању, па следствено ни о питању назива језика. Као да је Лаза сматрао да критиковано Даничићево мишљење заправо и није његово, него Јагићево ‒ па он одговор на питање о називу језика Срба и Хрвата тражи не од Даничића, него од самог Јагића. Наиме, баш поводом писања расправе о лепоти, Костић ће се из Беча 3. септембра 1878. године писмом обратити Јагићу, молећи га „да ме ауторитативно обавестите о неким питањима, у којима сте ви, колико је мени познато, у савременој науци најкомпетентнији”. И поставља му четири питања, од којих су, за ово разматрање, битна два: друго и четврто. Друго је: „Од куда долази, да су речи, које означују појам лепоте, у словенским језицима тако различите: лепо, реknе, hesko, хорошо са компаративом лучше и који су корени тих речи? ‒ Који је најопштији корен за означање тога појма, да ли див (дивно), или крас (красно, красиво)?”; а четврто: „Да ли има научна разлика између српског и хрватског језика, и ако има, која је? Ако пак нема, како треба да се зове тај језик и зашто дубровачки писци нису звали језик, којим су писали, ни српским, ни хрватским?” (Лаза Костић). Друго је битно зато што се тиче лепоте као самог предмета расправе, а и зато што га у два писма Јагић покушава научно осветлити, па ће та Јагићева научна тумачења Костић укључити у саму студију. Четврто питање је битно зато што је оно предмет Костићеве посланице Даничићу, али и зато што Јагић на то питање Лази није понудио никакав одговор. Разлог неодговору вероватно је садржан у самом питању, у коме је Костић нагласио да тражи искључиво научни, а не било какав други, одговор!? А читава Јагићева теорија о „Србо-Хрватима” ‒ којој се приклонио и Даничић ‒ као једном двоименом народу не почива на научним, него искључиво на политичким критеријумима. Њено је прихватање и за Србе и за српски народ, време је то показало, имало катастрофалне последице. А да ли би ту теорију Даничић уопште прихватио да није отишао у Загреб? Зато се и није тешко сложити са закључком В. Брборића да је „Даничићев одлазак из Београда у Загреб велики губитак за српску филологију, српску културу уопште, а последице осећамо и данас”. Промене у ставовима Ђура Даничића након одласка у Загреб, „које нису биле мотивисане научним разлозима показале су се као кобне: они који су следили Даничића мислили су да следе Вука, а следили су нешто сасвим друго и супротно од тога” (Петар Милосављевић).

Посланицом Ђури Даничићу Лаза Костић се потврдио као претпоследњи бранилац Вукове србистичке књижевно-језичке парадигме код Срба. После њега још је то био само Љуба Стојановић. Ни један ни други нису пристајали на преименовање српскога језика у „српски или хрватски”, односно „хрватски или српски”. А да се о замени српског хрватским именом и не говори!

Али такво мишљење о Лазином односу према српском језику очито нису сви Срби делили. Срби ће, и то Матица српска, устврдити да је Лаза Костић писао чак не ни „српским или хрватским” или „хрватским или српским језиком” ‒ него, веровали или не, „јекавском варијантом хрватског књижевног језика” (Ковачевић 2001: 26‒27). Наиме, Хатиџа Крњевић ће као уредник тома О језику и књижевности у оквиру сабраних дела Лазе Костића у издању Матице српске (Костић 1990) написати, а Матица српска уз сагласност толиког броја „српских научника” у Одбору за издавање сабраних дела Лазе Костића ‒ штампати да су „необјављени спис [Лазин] ’Нешто о садашњем стању нашега књижевнога језика уопће…’ и предговор ’Пандектама’ (тематски тесно повезани) написани јекавском варијантом хрватског књижевног језика” (sic!) (Костић 1990: 340). Тако је Лаза Костић, по Матици српској, ето, писао „хрватским језиком”!? Па да за ког другог писца то рекоше, ни по јада, но баш за Лазу, који је један од ретких који се успротивио хрватском својатању српскога књижевног језика и Даничићевом чину без преседана да именом расрби српски језик. Тако се Матица српска прославила не само Новосадским договором, којим је припомогла, боље рећи: испословала и легализовала хрватско право на српски књижевни језик, него и тиме што је највећег борца за српски језик међу српским писцима и филолозима постхумно укључила у коло „разбијача српског језика”.

*Реферат са Међународног скупа слависта одржаног у Београду на сесији „Ђуро Даничић и српска филолошка мисао”

Изглед и претежна опрема текста: Словѣнски вѣстник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 27. септембар 2025;
додатак Култура Уметност Наука, Документи, стр.1; такође и: он-лајн магазин)

(Visited 24 times, 4 visits today)