Милош Светић: УТУК III ЈЕЗИКОСЛОВНИ. О ЈЕЗИКУ И ПРАВОПИСУ СРБСКОМ (одломак)

Доносимо одломак из „Утука III језикословног. О језику и правопису србском“ Јована Хаџића (књижевно име: Милош Светић), оснивача Матице Србске. Из њега се може наслутити каквом су се „научном“ методологијом“ Копитар и Вук служили у свом „ратовању за српски језик“…

Познато је колико је учени Копитар у дѣлима Вуковима участвовао и како се основи Вукови могу заједно и изворно као Копитарови собствени сматрати, и како је Копитару на срдцу лѣжало, да ови основи Вукови, наравно као купно и његови, мах и првѣнство у књижству отму. Он као познати слависта у оно врѣме сматрао се као једини орган и извор о југославенству; што је он Нѣмцима о Србима јављао, оно се као света истина држало, нити се другојачије што знало, нити знати могло, почем противно што нити се примало, нити слушало, а Копитару је у рачун ишло, само оно што је Вуково и његови послѣдоватеља. И ето проста узрока, зашто је у стране новине, поврѣмена изданија, конверсационалне лексиконе и т.д. само оно прѣлазило, што је Копитарово и Вуково, а друго нѣ. Може бити, да ће ко на ово рѣћи: Добро, али зашто нѣсу се наши други књижевници постарали, учени свѣт и о противном извѣстити? — Но гдѣ Копитар код страни говори, шта ће ту књижевници србски учинити, који ни сојуза таковога, ни познанства са иностранцима имали нѣсу. А гдѣ Судија само једну страну свагда слуша, ту можемо мислити, какав суд наопак испада.

Копитар је своима знанцима писао, говорио, њи увѣравао, Вука њима шиљао, прѣпоручивао, а о другом свѣму ћутао, или ако се и изражавао, оно је било онако, као што је њему и Вуку у рачун ишло. Србљи су, нарочито послѣ изданога Рѣчника (1818. год.), викали, да Вук у својему писању нѣ набљудава пристојност, да се безобразно и срамотно изражава, које врѣђа чувство морално, и само приличи свињарима и говедарима, а нѣ списатељима, који су учитељи младежи и народа; а он окрену ствар другчије, и увѣрава стране да Србљи и србски списатељи на њега вичу, што он србски просто пише, и да називају прости народни језик свињарским и говедарским. А људи страни, ма и најученији, мислећи да је то тако, морали су по томе и о њему и о другима другојачије судити, него што јест, и у закљученију наопако закључити. Али кад би они знали, да овдѣ нѣје рѣч о говедарству и свињарству простога србскога језика, него о говедарству и свињарству нѣпристојности, безсрамности и безобразија онога начина писања и изражавања, који је Вуку својствен, онда би се сасвѣм о другоме чему судити имало, и јамачно би другојачије и закљученије испасти морало[1].

Јошт године 1828. Магарашевић, читајући више пута у Липиским (=Лајпцишким – прим. С. В.) ученим Новинама и осталим Листовима страним такова једнострана извѣстија о србском књижеству, писао је тамо издатељу рѣчени новина, и саобштио је, како су извѣстија она једнострана, и да потрѣбују и с друге стране исправљенија и допунѣнија, и да је он са другима књижевницима србским готов такова од врѣмена до врѣмена чинити, ако би се примило. Но мѣсто да се овај обрадује таковој понуди, а он одговори, да он од противни извѣстија нѣ може никаковог употрѣбљенија чинити. Тако они су волѣли и лаж у своима Листовима распрострањавати него Копитару се замѣрити. И тако је ова лаж трајала и напрѣдовала и од Нѣмаца и на Русе, до који је и нѣпосрѣдствено допирала, и на Енглезе и Французе прѣлазила, и добивши учену преобуку лѣпо углађена међу Србље долазила, гдѣ су је књижевници, нарочито они, који на наочари гледе, и аукторитетом се управљају, обѣручке примали, и јошт поносили се, што и они тѣм принадлѣже у дружство учени Нѣмаца, Руса и т.д. те мисле да су толико паметнији од други… — Да ли су пак са основима оваковима и њиовим распрострањавањем намѣренија Копитарова искрена, само књижевна, и чиста од сваке примѣсе друге, о томе би много било овдѣ говорити, а и мѣсто му нѣје. Но који познаје стање и отношенија народа србскога, и при том видѣо је, како је Копитар на послѣдку стајао у смотренију славенствовања вообште, према осталима славистама, Шафарику, Палацком, Колару и т.д. онај ће и о томе лако судити моћи…“

[1] К истини мога потврђивања нѣка послужи и оно, што је Мушицки Магарашевићу 30-га Јан. 1819. (у Голубици ч. IV стр. 308) писао: „Вукова Лексикона јошт нѣмам. Писао сам Копитару да ми што скорије по дилижансу пошље. Жао ми је и Вука и Копитара — највише чрез умањеније обште ползе — што су се тако, као што ми пишете, осрамотили. Ја се чудим Копитару и срдим се на њега што је као цензор — оне свињарије или свињарства допустио. — Тако ћу му и писати. У његовој је дужности, нѣ допуштати ништа contra bonos mores. Срѣћан ће бити, ако га митрополит нѣ устужи полицају бечком. — Лакомислени људи шкодише обштој ползи, и собственом свом намѣренију, што је јошт луђе“.

Прѣсловљавање и опрема текста: Словѣнски вѣстник

Изворник: Милош Светић, Утук III језикословни. О језику и правопису србском у: Мирослав Јовановић, Језик и друштвена историја // Против Вука, Службени гласник, Бѣоград, 2022, стр. 326-328.

Related posts:

Радмило Н. Маројевић: СРПСКА ПОЛИТИКА О ЕТНОСУ, ЈЕЗИКУ, КЊИЖЕВНОМ СТАНДАРДУ И ПИСМУ Сава Росић: ЈЕЗИК И ВЛАСТ Слободан Јарчевић: ХРВАТСКИ ЈЕЗИК УМИРЕ! ИГРАНКА ОКО СРПСКОГ ЈЕЗИКА: ШЕФКЕТ КРЦИЋ VS. ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ Евстатије Михајловић: ПРОСТАЧЕЊЕ ЈЕЗИКА СРБСКОГ ПО Г. ВУКУ У ПРЕВОДУ ЊЕГОВОМ НОВОГ ЗАВЈЕТА Драгољуб Збиљић: ДА ЛИ СУ СРБИ „УКРАЛИ“ ХРВАТИМА ЛАТИНИЧКО ПИСМО ИЛИ ИМ ЈЕ ОНО НАМЕТНУТО? Драган Буковички: Рѣчник Новог доба: МЕНАЏМЕНТ Гордана Јовановић, Мирослав Вукелић: ХИЛАНДАРСКИ СПИС „О ОСАМ ВРСТА РЕЧИ“ – ПРЕВОД СА СРПСКОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА И КОМЕНТАРИ Рада Стијовић: ШТА ЈЕЗИК ГОВОРИ О ИСТОРИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Рада Стијовић: ДОБАР И ЛОШ ПОСАО Владан Јовановић: НА­РОД­НА ИЗ­РЕ­КА „И ВУЦИ СИТИ И ОВЦЕ НА БРОЈУ” У ХРИ­ШЋАН­СКОЈ СЕ­МАН­ТИЧ­КОЈ ИН­ТЕР­ПРЕ­ТА­ЦИ­ЈИ ЋИРИЛИЦА: ПРОШЛОСТ И ПЕРСПЕКТИВЕ (Интервју са Синишом Стефановићем)